Пише: Војислав Дурмановић
Било је већ на овом порталу у више наврата говора о неуком проскрибовању израза национализам, јер као такав не означава ништа више доли артикулисање националног интереса у неком политичком оквиру. Нема сумње да би они који у име провинцијалног урбанизма, звали се круг двојке или ФГР, пословично баратају тим срамним жигом, исти прибили и партизанским вођама као што су Моша Пијаде, Родољуб Чолаковић и Веселин Маслеша, само кад би се заиста упознали с њиховим наслеђем. Прави проблем балканских, па и српског друштва уопште не лежи у вишку, већ управо одсуству принципијелне државотворне оријентације на свим странама, што се само прикрива фантомским национализмом. Па ипак се жилавост ђачко-студентских побуна како 1968. тако и 2024. може објаснити управо добром утемељеношћу традиције политичког организовања образоване омладине у Србији која сеже у зенитне године српске националне идеје почетком прошлога века, када је мала држава слободних сељака и општег права гласа даље, као јужнословенска Француска, у околна препотопска царства извозила свима привлачну идеју о народном суверенитету, тиме по Скерлићевој визији обнављајући етос античких полиса.
У односу према сопственој националној заједници, данас наши самозвани националисти све више личе на насилне мужеве који шиканирају своје партнерке из комплекса изопаченог идеала супруге – субмисивне, без пријатеља, изоловане од света и нереалног физичког изгледа. Многи су на друштвеним мрежама уз пуно ироније указали на подударност фарисејског перформанса директора блокиране новосадске Јовине гимназије и сцена из кампање против абортуса коју је провела хрватска ултрамонтанска десница. Како не пада снег да покрије брег показала је експресна реакција списатељице Татјане Потерјахин, коју овде истичемо једино због симптоматичности битне за коначни увид. Згрожена над српском руљом која се дрзнула да хули на тог смерног подвижника, она ће сместа назначити 1941. као годину када су Срби изабрали да више не буду народ Светог Саве и поистоветили се са белосветском фукаром. Ни говора још о 1945. и национализацији, вансудском дељењу правде итд. Једино што Потерјахиновој преостаје било би да заједно са Давором Сучићем-Сејом расправи о томе шта су Срби 1941. згрешили себи и другима дижући се против мрке куге први у Европи, с обзиром да је у једном од недавних наступа и он иста та дешавања маркирао као праг колективне странпутице. Није то ништа, поручује она, нема кривичне ни моралне одговорности за смрт петнаест грађана у Новом Саду тамо где је нема за десетине хиљада стрељаних у црвеном терору.
Војислав Дурмановић: Ђачка клупа као најопаснија институција
Иначе, тако заслепљен фетишизам најкризнијих и прилично репресивних последњих година ионако заостале владавине династије Романових, уз одијум спрам тековина Француске грађанске револуције као понављања адамског пада, што сусрећемо код Потерјахинове, обично долази у пакету са интимним презиром према регицидној дружини атеисте и анархисте Принципа, на шта не треба трошити речи колико је суштински неспојиво са доминантном свешћу и духом српске нације.
Шта је то онда 1941. био противотров за кобно метафизичко посрнуће, а онда мора да је и данас још увек примењив? Летећи контрареволуционарни циркус Потерјахинове има инстант одговор: Недић! У маниру баш сваког клерикалног пера тридесетих година прошлог века, од ипак надареног Шарла Мораса до дилетанта Мустафе Бусулаџића, хартија је претрпела километарске проповеди о безбожништву, биолошком материјализму, цезарској тиранији, паганизму, пангерманизму, социјалдарвинизму… нацистичке идеологије само да би на крају тог танга поборници ових теорија струком пали у наручје Хитлеру, Петену и Павелићу под изговором мањег зла, попут Алојзија Степинца који је цинично извагао да је нестанак малих народа под немачком чизмом прихватљивија солуција од тријумфа бољшевизма или јудеомасонских финансијера у супротном. Тврдња о Недићевом милосрђу према српским невољницима из НДХ због ограничене улоге његове администрације у прихвату избеглица, односно само зато што уместо тога нису били враћени у смрт или упућени у представништво НДХ на Дорћолу с којим је Недићева влада сарађивала, у рангу је хипотезе о Милошевићевим хуманистичким заслугама према избеглицама из РСК.
Али Потерјахинова не стаје ни ту, већ узроке моралног пада види и у збацивању Обреновића 1903. у режији повампирених декабирста у црнорукачком издању. Оно што боде очи је истоветност оновремене бечке пропаганде са наративом неољотићевске легитимистичке деснице и либералним интерпретацијама Латинке Перовић о удару 1903. као резу на европском путу Србије оркестрираном од стране проруске хунте. Где историјски грех српског народа није, као код Потерјахинове, према божанском миропомазанику, већ према империјализму западних сила. Истих оних којима су Срби у народњачким антиколонијалним заблудама непрагматично одбијали да гланцају чизму до деведесетих се не уклапајући у задате шеме. На страну што је идеолошка визура из које наступа и ова списатељица сама по себи епигонски импорт антимодернистичких концепција италијанског неофашистичког окултисте и сарадника СС који је мрзео јудеохришћанство Јулијуса Еволе, путем домаћег накупца његових учења Драгоша Калајића, који је молио паганска божанства да заштите одбеглог Радована Караџића, уз сродна схватања придошла заједно са белогардејском емиграцијом, попут црквеног антисемитизма који је ова увезла тамо где га никад није било.
Није случајно што се управо име Јована Скерлића, толико обожаваног од стране гаћиновићевских револуционара, нашло на врху листе за чишћење аутора из школског програма Недићевог пашалука нацистичке Нове Европе који је састављао квислиншки повереник за просвету и пропаганду Велмар Јанковић, као што ни проскинеза новосадског директора не подсећа тек тако на загребачке пролајф усташе. Колико год да се слагао са разорном критиком антипросветитељског клерикалног конзерватизма заснованог на жртвословној митологији коју је формулисао Тарик Хаверић, оно у чему се не могу сложити са овим либералним заговорником хуманитарних интервенција јесте то да је реч о идеологији коју босански муслимански субјекат аутистично гура мимо вектора светске историје. И младомуслиманство и неољотићевство, баш као и његови сијамски близанци у постмајданској Украјини и међу тзв. оружаном опозицијом, која је сада на власти у Сирији, нису никакве инцидентне накараде, већ резултат империјалистичког спонзорства најцрње реакције на свим меридијанима где за тим има потребе у сврху очувања конфигурације подређености поменутих друштава. Шта је права позадина тог феномена који би се комотно могао назвати бандеризацијом? Не само део СНС-овог кеч ола и нимало другачија од епрувете у којој настају креатуре попут Динка Грухоњића и прирођених му штедимлијских шовена са Цетиња: испрофанисати и компромитовати истински суверенизам, ометати артикулацију аутентичног национализма свођењем на опскурну, мистичарску апстракцију и, попут идеолошких им претеча, дисциплиновати кукавну масу слуђених и затрованих најварварскијим поимањима свог идентитета, што преостаје након канибализације националних традиција и хируршког одстрањивања свега слободарског у њима. Стога би далеко поштеније било да кружоке својих истомишљаника више не именују апострофирајући самопоштовање, већ прозову доста прикладније: самопонижење.
