Пише: Милија Тодоровић
Одређени кругови упорно покушавају да овдашње црногорско сјећање на Јасеновац, сведу на Вучићев утицај и некакве новотарије „српског света“. Када о томе говори хрватски посланик у ЕУ парламенту Сокол, или било који тамошњи љубитељ „спремности за дом“, онда је то, што би они рекли, бјелодано тенденциозно. Али када о томе говори овдашњи љубитељи демократије и грађанског мира, онда све дјелује парадоксално.
Наиме, култура сјећања на јасеновачке жртве није, рецимо, српски идентитет династије Петровића, који се протезао кроз вјекове, па да о томе расправљамо кроз призме различитих епоха. Она није ни светосавље Балшића и Црнојевића, па да из различитих архива тражимо и налазимо потврде за своја тумачења. Не, она је тема стара „свега“ 80 година, од завршетка Другог свјетског рата па до данас. И, како се оно каже, или је има или је нема. И то баш овдје у Црној Гори, у нашим овдашњим животима и сјећањима.
Готово да није било приредбе у некој гимназији, приредбе посвећене НОБ, а да није, какав бољи ђак, рецитовао „Јаму“ или „Стојанку мајку Кнежпољку“. Неке школске установе и награде носиле су име И. К. Ковачића, а готово обавезне руте екскурзија за старије ђаке ишле су ка Јасеновцу, гдје су се читале „Ријечи које нијесу заклане“.
Овдашњи књижевници су писали о геноциду над Србима у НДХ, и то се сматрало као нешто што никако не ремети ритам тадашње идеологије „Братства и Јединства“. Ево, рецимо, потресних пјесама Вита Николића, управо на ту тематику:
Код Јасеновца понире сава
Код Јасеновца
понире Сава
у понор помора,
у бездање…
Ослушни како се
стропоштава
низ људске кости
и лобање.С висина живота
пада ријека
и далеко се
њен јек чује
— широм свијета
и широм
човјека
тај страшни
суноврат
одјекује.Код Јасеновца
понире Сава
у амбис човјеков
(О, таман ли је!)
па потом израња
широка и плава
дозвана душом
Славоније.
Епископ Јован: Јасеновац симбол свеукупног страдања Срба у Другом светском рату
У Градини гроб до гроба
У Градини гроб до гроба,
а у сваком по град људи,
сто гробова, сто градова
под цвијећем узалудним.Нит га беру нити косе,
нит његују, нити газе,
нит му вјетри прах разносе,
нит га пчеле обилазе.Само цвјета, само вене,
само вијек свој вјекује,
да тишином опомене,
да тишином одјекује.У Градини гроб до гроба,
на два јутра земље плодне
сто гробова, сто градова
од Градине, куд год одем.
Овоме свакако треба додати и култ сјећања на јасеновачке жртве, који је разгранала Митрополија Црногорско-приморска СПЦ, послије 1990 (споменик крај манастира Савина, бесједе и службе митрополита Амфилохија, бројна поклоничка путовања из Црне Горе ка Јасеновцу…), и коју нико није имао образа да оспори, а који, ни по чему, не одудара од онога што су његовали црногорски комунисти, исто овдје у Црној Гори, прије тога.
Дакле, један природни, људски, цивилизован правац стасавања свих Црногораца, уз Јасеновац, од 1945 до данас. И сад се јавља неко „јучерашњи“ и кликће, како ове теме изазивају подјеле! Па можда само у главама чији су мозгови испрани од сјећања. Сјећања на себе саме.
