Пише: Војин Грубач
Прошло је нешто више од годину дана од инаугурације Јакова Милатовића за предсједника државе а он је успио, без великих проблема: затамнити и оскрнавити ту велику побједу грађана над диктатором Ђукановићем. Почео је правити политичко-идеолошки слалом у којем фигуришу: опструкција, уцјењивање, дјечачке љутње и пориви за осветом Сам факт што је једним бизарним реторичким гестом подијелио Црну Гору на „пристојну“ и „непристојну“, гдје су у „непристојне“ сврстани сви они који га сада политички не подржавају: Јаков је у великој мјери дисквалификовао свој предсједнички статус и руинирао будућу политичку каријеру.
Не у формалном, он ће бити предсједник државе до краја свог мандата, већ у суштинском смислу. Изгледа да смо у процесу рушења Ђукановића са функције предсједника Црне Горе, изабрали личност погрешног формата. Добили смо човјека који тумара по чудним пољима егоизма.
Не треба жалити за тим, јер нисмо имали великог избора па смо бирали било шта што је ново на политичкој сцени. Бирали „на невиђено“, па шта буде! Испало је да смо изабрали: било шта! На жалост. Ипак, у рукама Ђукановића је била концентрисана моћ надземља и подземља, власништво над животима људи, реална могућност да изазове грађански рат у сваком моменту. У рукама Јакова Милатовића нема таквих полуга моћи. По ономе што је до сада показао, предсједник државе Јаков Милатовић умије без икаквога разлога увриједити партије и гласаче који су га гласали и изгласали на дужност коју сада покрива, називајући их: „непристојнима, националистима и популистима“, што значи да није благодаран. Сада то знамо, са закашњењем.
Врло лоше је то што је те ружне квалификације на рачун владајуће већине и народа истицао током посјета иностранству. Да се разумијемо, „прљави веш државе“, стварни или измишљени, се не смије презентовати иностраним круговима јер је то знак лоших манира. Клеветати, баш никако! А Јаков то ради, што је непојмљиво, незрело и штетно.
Концепт Јаковљеве „побједничке листе“ у подгоричкој предизборној кампањи је лишен минималног политичког морала. Колико видимо, намјере су сљедеће: уколико листа Јакова Милатовића освоји четврто мјесто на подгоричким изборима, без размишљања ће тражити мјесто градоначелника за млађаног Луку Ракчевића. Ултимативно! Наиме, ако Луку као „градоначелника“ не подрже антиђукановићевске партије које освоје више гласова од Јаковљеве листе, а које предводе Саша Мујовић и Јелена Боровинић Бојовић, ићи ће се на варијанту да Луку подржи Ђукановићев башибозук? Чак и то. Тако би се заокружио концепт „побједе по сваку цијену“ Јакова, Дритана и Луке! Или није тако?! Или то није тај концепт? А који је?
У таквој схеми не фигуришу: морал, поштење и принципјелност о којима Јаков говори на предизборним скуповима. Јаков није схватио да је циљ грађана био рушење Ђукановића по сваку цијену и долазак на мјесто предсједника адекватног политичара.
Он није спознао смисао тога момента историје, већ је политичку каријеру окренуо у ретроградном правцу. Постао је циљ сам себи! Да ли је разлог томе: хиперегоизам, непродуктивни политички аутизам, животна и политичка незрелост, недостатак такта и мудрости, више није важно.
На мјесту предсједника државе би, свакако, морао бити човјек неког другог: стабилнијег формата који користи друштву и држави. Овакав, сигурно не! Својим инаћењима, рушењем власти у Подгорици и концептом који теоретски предвиђа постизборну коалицију са ДПС-ом, која је и даље политичко крило мафије под контролом Ђукановића, Јаков је дотакао дно своје политичке каријере у самом њеном зачетку. Поништио гласове бирача који су га изабрали на мјесто које сада заузима. И с таквим негативним карактеристикама дочекује подгоричка изборе које је беспотребно изазвао, и на којима не може добро проћи. По други пут за Јакова грешком гласати, нема никаквог смисла.
