Пишу: Недељко Чолић, Филип Ђорђевић
Внимание, говорит Москва, речи су којима је Јуриј Левитан својим упечатљивим радијским гласом започињао званична саопштења совјетске власти током и после Другог светског рата (а слушали су их милиони у СССР, али и широм света, пратећи какву им судбину спрема Кремљ или какав став да заузму у складу са званичним). Слично томе одјекнуо је и глас, али не толико упечатљив као Левитанов, портпаролке руског Министарства спољних послова Марије Захарове, када се огласила и захваљујући којој је Москва проговорила о литијуму и протестима у Србији.
Озбиљни Левитан, на чијем гласу је инсистирао (смртно) озбиљни Стаљин, далеко је од Захарове, која има знатно „опуштенији“ наступ, толико да својевремно унтерхалтује са српским министром спољних послова Ивицом Дачићем. Ипак, и поред таквог њеног наступа, вниманије (пажња) ка ономе што има да каже је скренуто. Јер, Москва је до сада ћутала о политичкој ситуацији у Србији узаврелој због литијума. Иако реч Захарове нема тежину као она Владимира Владимировича Путина, или њој директно надређеног Сергеја Лаврова, ипак се радило о изјави која је објављена на званичном сајту руског Министарства спољних послова, а не неформалном коментару.
Захарова је, подсетимо, коментаришући протесте против експлоатације литијума у Србији, рекла да „западни идеолози, под плаштом добрих намера, а посредством марионетских медија и невладиних организација, желе да подстакну негативне емоције у друштву како би га окренули против државног врха“.
Био је то шок за оне који на протесте долазе са руским ратним или другим симболима, а таквих је много. Па и за оне који већ годинама на српској политичкој сцени заступају политику братства два народа – руског и српског, али и политику ближег повезивања Србије са Истоком, науштрб приступања ЕУ. Толики да је председавајући Прелазне управе Српског покрета Двери Иван Костић изјавио како „Русија не сме једнострано да гледа на политичка дешавања у Србији и да стално стаје на страну актуелне власти, нарочито у ситуацијама када се већина грађана не слаже са потезима председника Србије Александра Вучића, као што је и сада случај око копања литијума“.
А томе је претходио и Вучићев коментар, уочи протеста, како су „руске службе безбедности упозориле да се у Србији припремају масовни нереди, чији је крајњи циљ државни удар и свргавање руководства земље“, оптужујући Запад да стоји иза тога (што му није први пут).
Шта је рекла Москва
И руски медији, мање или више блиски Кремљу, добро су ослушнули шта то „говори Москва“, па су се прикључили Захаровој и дотакли се теме протеста и литијума у Србији. Тако „Комерсант“ у опширном тексту доноси фактографију догађаја, уз констатацију да „Србија размењује стратешке сировине за подршку ЕУ“. Тај лист цитира и колумнисту хрватског „Јутарњег листа“ Владу Вурушића који каже да је председник Србије „Александар Вучић уверен да му литијум неће донети само финансијску добит, већ и геополитичку“, те да он „мисли да ће га литијум спасти од политичке изолације и преговора са Косовом“, као и да се „нада како ће Европа затворити очи на његову политику дестабилизације региона“.
„Ведомости“ наводе да „српски активисти протестују против неоколонијалне праксе експлоатације природних ресурса“, цитирајући Анастасију Малешевич, научну сарадницу Института за међународне студије при Московском државном институту међународних односа (МГИМО). МГИМО је, иначе, академија или универзитет руског Министарства спољних послова, чији је почасни докторат Вучић добио 2017. године.
„Еколошке опасности од експлоатације литијума коју планира Рио Тинто веома су високе, а политичко лобирање за тај пројекат са Запада је очигледан. Његова реализација буквално се везује са преговорима о чланству Београда у ЕУ“, тврди она и додаје:
„У тренутној ситуацији, председник Вучић се нашао у положају у ком практично не може директно да одбије западне партнере, али би народно незадовољство могао да искористи како би смањио спољнополитички притисак“.
Огласио се и руски Спутњик на енглеском језику, текстом под насловом „Србија остаје острво независности од „глобалистичке“ империје САД“. У њему се наводе речи Небојше Малића (српског историчара и политичког аналитичара који је годинама живео у САД) да још „од обојене револуције 2000. године, било који масовни протест, ма колико био легитиман, увек буде отет од стране елемената које су регрутовале стране службе“.
„Они су увек у стању узбуне када је у питању било који масовни догађај и тако је било и сада. Русија је извела потез без преседана када је упозорила Београд да поједине стране службе могу да искористе побуну за антивладине нереде и да отму протест зарад промене режима“, рекао је Малић.
Два кључа за поруку из Москве
Тако се сложеној геополитичкој рачуници о литијуму као делу још сложеније геополитичко-економско-енергетске рачунице, у којој су у главним улогама САД, ЕУ и Кина, док би се Србија могла назвати „колатералном штетом“, придружила и Русија.
Саговорници НИН-а сматрају да се порука Москве може тумачити кроз два кључа – један је подршка актуелној власти Александра Вучића, кога Русија истиче као „јединог преосталог савезника у Европи“, а други представљање Москве као неке врсте заштитника Србије и српског народа пред „злим, неоколонијалним, корпоративистичким Западом“.
Слично тумачење дао је и Емир Кустурица, прослављени редитељ који је веома уважаван у самом Кремљу, па се његове речи, можда, могу тумачити и у кључу некога ко са извора разуме шта је став Москве. У опширном ауторском тексту, Кустурица, између осталог, наводи следеће:
„Ми не знамо да ли је Шолц Вучићу донио катил ферман; „потпиши све што си обећао а онда ћемо очекиване нереде на којима ће народ да искаже незадовољство искористити, рушићемо те и довести на власт човјека новорођеног у догађајима који слиједе!“ „Тај нови ће не само да копа литијум него ће и да потпише санкције Русима!Или ћеш ти потписати санкције Русији?““
Кустурица додаје и следеће:
„Не знам да ли треба тражити од Руса да нам дају те двије милијарде да се ратосиљамо РиоТинта када већ од њих добијамо обавјештајне податке да се спрема Мајдан. Па да се избјегне катастрофа и да се народ доживи као савезник који је, у међувремену изгубио заштиту“.
Некадашња амбасадорка Србије Бранка Латиновић каже за НИН како је Москва видела своју шансу да утиче на јавно мнење и да се покаже као заштитник интереса већег дела јавности који се противи ископавању литијума у Србији, те да се тако наметне као неко ко је различит у односу на компаније повезане са Западом, што оцењује као и мешање у унутрашње послове Србије.
„Могуће је преко овог питања, које је осетљиво и за највећи део јавности у самој Србији, али постаје све више и за власти и самог Вучића, видела своју шансу да се покаже као спаситељ Србије од Запада“, сматра Латиновић.
Такође, како додаје, постоји могућност да је наступ Марије Захарове имао циљ да се утиче како би се односи између Вучића и званичника у Москви откравили, поготово што је било неслагања услед извоза муниције из Србије у Украјину.
Милан Игрутиновић, истраживач Института за европске студије, каже за НИН како му се чини да Русија кроз наступ Марије Захарове прати свој базични интересе – да су Влада и председник Србије носиоци политике неувођења санкције Русији.
„То је једна основна ствар и у било којој другој конфигурацији власти, ако у њу уђу неке друге странке, тешко да би та политика опстала на том нивоу. На неки начин, Москва жели да заштити партијски поредак који њима на начелном нивоу одговара“, каже он.
Улога Вулина и Поповића и однос Кремља и власти у Београду
Допринос тим двама кључевима дали су и Александар Вулин и Ненад Поповић, министри у Влади Србије чије је формално и неформално задужење да држе односе са Москвом и који су у руској престоници радо и често виђени гости.
Непосредно после протеста, из Москве се огласио потпредседник Владе Александар Вулин, који је поручио како је циљ протеста био „преврат, а не екологија“, те да ће „Србија и Русија помагати једна другој како би спречила преврате и обојене револуције“. Није пропустио да помене ни „пријатељске и срдачне односе председника Александра Вучића и Владимира Путина“, позивајући Србију да уђе у Брикс, о чему је разговарао и са руским шефом дипломатије и Марије Захарове Сергејом Лавровим. Лавров је, са друге стране, „изразио подршку чврстој и доследној политици председника Републике Србије Александра Вучића“.
Вулиновој причи о обојеним револуцијама придружио се током међусобног сусрета и руски шеф дипломатије Сергеј Лавров који је рекао како је „Запад са различитим степеном успеха практиковао обојене револуције у Грузији и Украјини, сада се нешто слично дешава у Молдавијиа, а недавно је предузет нови покушај да се исто уради и у Србији“.
„Ценимо одлучност председника Србије Александра Вучића и читавог његовог тима да се супротставе тим покушајима, да одбране оне принципе који иритирају Запад, као и покушајима који имају за циљ да на сваки начин поткопају намеру Вучића да одржи јединство српског народа“, рекао је Лавров.
Чим је Вулин одлетео са Шереметјева назад у Београд, у причи о обојеним револуцијама саслуживао му је и некадашњи руски „главни шпијун“, а сада Путинов помоћник Николај Патрушев, који је казао како је „Запад покушао да организује обојену револуцију у Србији и смени легитимну власт и уместо њих доведе политичаре послушне Вашингтону“.
Када је у питању „заштита Србије“, ту је допринос дао Поповић, који је, такође непосредно после протеста и такође из Москве, током разговора са руским министром за економски развој Максимом Решетњиковим рекао како ће „Србија добити најбољу цену за руски гас у Европи“.
И Бранка Латиновић, као и Игрутиновић, верује да Москва жели да на неки начин подржи актуелну власт, јер јој више одговара да остане не само Вучић, већ и друге личности „које су у Влади и које су врло блиске Москви, као што су Вулин, Поповић, Дачић, а можда има и неких других за које још увек не знамо“.
„С друге стране, уколико би дошло до промене власти, не знам да ли би Москва била сигурна да ће моћи да осигура толики степен подршке и утицаја на политику Србије у другачијим измењеним околностима. Мислим да је то један од аргумента за изјаву Захарове. Није се ишло преко амбасаде или неког другог нивоа, него управо преко Министарства спољних послова, што даје довољно до знања о јачини, заинтересованости, а опет није све ишло преко Кремља, што значи да сам Путин даје себи одступницу“, каже Латиновић.
Игрутиновић верује да је таква порука послата да би се релаксирала ситуација за СНС и председника лично. Како каже, могуће је како је Москва осетила да у протестима учествује и противи се пројекту „Јадар“ значајан део бирачког тела Србије који је „респонсиван на руске поруке или осећа неке проруске сентименте у друштву Србије“. Иако каже да политичка калкулација Кремља није у потпуности јасна, верује да ће она бити на страни тренутне власти с обзиром на политичке околности.
Трећи кључ – у КГБ маниру
Да можда постоји и трећи кључ, онај у КГБ-овском маниру који је изрекао Илија Чворовић у „Балканском шпијуну“ да „ништа није онако како изгледа“, наговестио је премијер Србије Милош Вучевић, који тврди како су протести „организовани од оних који желе политичке промене у Србији без избора, али и неких споља са свих географских страна света, и са запада и са истока“.
„И са истока – који мисле да ћемо се ми тиме (експлоатацијом литијума) удаљити од неких партнерских односа. Али тек тај је став нелогичан, па ће ваљда да вам дођу ови који су потпуно против вас, па ће вам бити бољи од нас. То вам је много паметан приступ. Јер нисте у пуном капацитету задовољни а онда ће да дођу они који ће покварити потпуно односе са вама“, рекао је Вучевић.
Војин Грубач: Прича о литијуму је завршена као и око шума и Космета
Игрутиновић каже да Кремљу не би одговарала промена власти у Београду, али оставља отворену могућност за неке друге „играче“ и „креаторе непосредне политике на терену“.
„Неки људи би можда хтели да влада буде још прорускија“, каже он, додајући како не верује да је то могуће. Игрутиновић додаје да Русија прати „свој већ уходан и етаблирани интерес“, будући да је политика српске владе мање, више позната – неувођење санкција Русији, декларативно подржавање резолуција у УН којима се осуђује руска агресија на Украјину, али и хуманитарна помоћ Кијеву, па чак и извоз муниције (преко трећих страна).
„У тој конфигурацији Кремљ, односно непосредно руско руководство, не види да може да „ућари“ нешто у тој некој потенцијалној промени власти“, каже Игрутиновић.
Троугао Русија-Србија-ЕУ
Једно од неразјашњених питања је зашто онда Москва покушава да подржи власт у Србији, ако би, бар теоретски гледано, експлоатација литијума могла да приближи Београд Бриселу, а Русија не жели Србију на Западу?
Игрутиновић, међутим, каже како верује да се формално приближавање Србије ЕУ не би помакло ни за макац, чак и да литијум почне да се ископава и да се против тога нико не буни.
„Ми имамо ту неколико врло отворених проблема. То су санкције Русије, поглавље 24, владавина права. висока корупција, политичке и медијске слободе, косовско питање, које је сад мало ад акта и ту је већи притисак на Куртију…“, каже Игрутиновић и објашњава да би питање литијума могло да нас приближи неколицини влада у ЕУ, каква је она у Берлину због њихове енергетске политике.
Бранка Латиновић верује да је Москви много већи проблем НАТО него ЕУ, али и да би Кремљ, у случају да се евроинтеграције убрзају, вероватно покушао да их успори одређеним другим активностима. А на том путу је већ доста препрека које га успоравају, од питања Косова, неусклађивања спољне политике (не само према Русији, већ и према Ирану), али и замерки по питању демократије, слободе медија…
Извор: НИН
