Пише: Ђакон Павле Љешковић
Јутро након свог пензионисања и свечаности, коју су у ту част организовали директор и управа школе, пробудила се у уобичајено вријеме. Устала је, обавила јутарњу хигијену, направила сендвич и сјела за велики кухињски сто. Док је доручковала, кроз малени прозор у кухињи је посматрала облаке тмурне са којих се дуго и упорно сливала ситна киша.
Након доручка је скувала кафу и сипала је у шољицу из које већ годинама пије, а на којој се налазе насликани мотиви чамца и морских таласа. Једина новина у овом свакодневном ритуалу било је то што је овог пута у ракијску чашу сипала лозу, коју је још испекао њен супруг, који се упокојио прије пет година.
Док је пила кафу присјећала се директоровог говора са јучерашње свечаности. Биле су то све саме фразе и усиљене ријечи које је током четири деценије свог рада у просвјети много пута чула при испраћајима колега у пензију. Сјећала се и последњег сусрета са ђацима. Након звона које је означило крај часа, ђаци су јој уручили букет цвијећа и за поклон књигу збирке поезије Ивана В. Лалића, пјесника чије је стихове ученицима често цитирала.
Након што је попила кафу, прљаво посуђе је сапрала и спустила у машину за прање суда. Након тога је сјела на двосјед у дневном боравку и убрзо схватила да уопште нема план како ће провести дан који је већ увелико почео. Претходних деценија се цијелим својим бићем предавала послу, који је неријетко и кући са собом доносила, прегледајући писмене и контролне задатке и завршавајући обавезе везане за школску администрацију. И оно мало пријатељица се у тим годинама потпуно отуђило од ње.
Као да јој је тек овог јутра постало јасно да је потпуно усамљена, те да у наредном периоду свог живота неће имати са ким ни кафу да попије. Све то је код ње у тренутку изазвало панику, праћену сузама, јецајима и осјећајем несигурности. Устала је са двосједа и стала пред Христову икону која се налазила на зиду у спаваћој соби.
У наредних неколико минута је упражњавала једну веома необичну молитву, приликом које није изустила нити једну једину ријеч! Осјећала је да се обраћа Некоме ко зна не само њен спољашњи живот, већ и њено унутарње биће – њене помисли, наде и страхове… Сматрала је да је сувишно да у овом тренутку било шта од Њега затражи. У тој необичној молитви као да је остало вријеме живота свог Њему предала, у нади да ће јој Он подарити нови смисао постојања.
Молитва ју је донекле смирила. Вратила се у дневни боравак и опет сјела на двосјед. Након пар тренутака се зачуо звук фиксног телефона. Када је подигла слушалицу зачула је глас своје ћерке, која је живјела на крају града. Ћерка и зет су у четрдесетим годинама. Дуго времена су неуспјешно покушавали да добију дијете, да би на крају од тога готово одустали.
На почетку разговора ћерка је упитала да ли је добро, пошто је осјећала дрхтање у гласу своје мајке. Када се увјерила да је све у реду, ћерка јој је саопштила следеће: „Мајко, одлучила сам да ти кажем нешто што већ два мјесеца знам, а бојала сам се у претходном периоду да било коме саопштим. Већ четврти мјесец сам трудна и носим дјевојчицу!”
Разговор са ћерком је успјела да прибрано приведе крају. Након тога је запала у чудно стање у којем су се смјењивали смијех и сузе, док се кроз њено унутарње биће разлио осјећај олакшања и радости. Брзим корацима је опет отишла до Христове иконе и дуго је цјеливала, крстећи се!
У том тренутку је покушавала, онако како је знала и умјела да Му се захвали што јој је подарио нови смисао живота! Након тога је изашла на терасу и схватила да је киша престала да пада. Изнад града је почело да ведри и зраци сунца су увелико миловали и обасјавали њено још увијек лијепо и благо лице…
Извор: ИН4С
