Пише: Ненад Ж. Петровић
Михајло Михајлов (1934-2010)
Ове осебујне личности сетим се у зимске дане. Да ли због носталгије која ме обузима у дане око Нове године, да ли због снега који ме увек асоцира на Русију, или понајпре стога што је његов трновити пут дисидентства почео управо у зиму 1965. године.
Та се зима продужила на почетак марта. У Београду је био велики снег, деца су се санкала по улицама, радници су морали лопатама да очисте снег са трибина и терена тада још новог стадиона Црвене звезде како би била одиграна ревијална утакмица овог клуба са репрезентацијом Совјетског Савеза.
Пред четрдесет хиљада посетилаца меч се завршио нерешено 2:2. Новине су писале како се планира да нехигијенско насеље Прокоп буде расељено, кућице срушене а на том месту подигнута нова аутобуска станица. Тада је асистент на катедри за руску књижевност на Филозофском факултету у Задру кренуо сасвим другачијим животним стазама и богазама него што је очекивао.
Тог симпатичног и жовијалног човека имао сам част да упознам и сатима са њим разговарам када је већ имао преко седамдесет година и када му се ближио конац животног века иако се на њему печат смрти уопште није примећивао.
Напротив. Посетио сам га у његовом стану у подруму једне зграде на Обилићевом венцу – иронијом неком до зграде у којој је пре рата и током окупације била смештена Специјална полиција Управе града Београда (злогласна „Мансарда“) а после рата не мање злогласни затвор Озне док је ја памтим као зграду студентског ресторана колоквијално названог „Три костура“.
Михајлов се почетком 90-их година вратио из САД и повремено би учествовао у политичком животу али никад упадљиво, као да је схватио да су његови идеали порушени, пропали у реализацији за шта он кривицу није сносио. Личио ми је на неке типове код Достојевског – на наивног члана илегалног кружока који се бори против царизма а бива искоришћен и одбачен од стране бездушно прорачунатог манипуланта, неког Верховенског.
Михајло Михајлов – југословенски дисидент чије је хапшење лично тражио Јосип Броз
Задржао је у себи, у оном симпатичном смислу, нешто детињасто, из иностранства се вратио са гомилом некаквих шашавих играчака на навијање којима је испунио читав ормар. На пример: некаква зврчка која се бесомучно врти у круг и пуца на све стране.
Госте је послуживао изузетно љутом вотком са хреном (како је изговарао) коју је справљао тако што би ситно исецкане суве комадиће корена стављао у боцу са пићем. За себе је радије задржавао метаxу. Госту би понудио херцеговачки резани дуван набављен на Зеленом венцу и никад лепшу цигарету нисам попушио. На столу је стајао земљани ћуп до врха пун чоколадица које је таманио.
Био је то један од најплеменитијих људи које сам упознао. Његови погледи на свет могу се ишчитати из његових дела каква су: Ненаучне мисли, Планетарна свест, Домовина је слобода… Михајлов није подржавао савремену научну догму, која је заменила старе религиозне, о непрестаном усавршавању човека и човечанства, о непрестаном прогресу, о превласти разума.
У њему је било доста од идеја руских религиозних писаца какви су били Берђајев и Соловјов. Он је у својој и нашој савремености, у врлом двадесетом столећу, откривао правцати средњи век са модерном инквизицијом и гушењем људских слобода. Ипак, није упао у замку у коју иначе упадају људи са таквим назорима да одрекне и саму могућност људске слободе – напротив за Михајлова је идеја слободне људске савести стајала изнад свега.
***
Током лета 1964. године Михајлов је студијски боравио у Москви и Лењинграду и са тог путешествија је проистекао његов запис „Љето московско“ предвиђен да у три наставка буде публикован у књижевном часопису Дело. Изашла су два дела у јануарском и фебруарском броју за 1965. годину. О разлозима и позадини свега могло се одмах нешто наслутити а много година касније када су отворени архиви и документовати.
Окружни јавни тужилац изрекао је меру забране и заплене фебруарске свеске коју је суд потврдио инкриминишући ауторово тврђење да су концентрациони логори у Совјетској Русији настали пре оних у Немачкој (што је чињеница) те да су однели више људских живота и да су били стравичнији од нацистичких (што је тешко доказива тврдња). Државни секретаријат за иностране послове је 10. фебруара 1965. године послао допис Амбасади у Москви којим обавештава да је због чланка Михајлова забрањен фебруарски број часописа ДЕЛО.
Истога дана Амбасада из Москве одговара државном секретару за иностране послове Кочи Поповићу да је текст Михајлова изазвао пажњу у дипломатском кору. Од совјетских званичника нико им ништа није говорио о томе нити амбасада зна да ће нешто захтевати. Дипломатско представништво ФНРЈ појаву оваквог текста оценило је као штетну по односе две земље. Како је био најављен и трећи део путописа то сматра да би било добро спречити његово појављивање.
У вези са овим објављено је више написа у југословенској штампи који су оспоравали наводе Михајлова и критиковали га што изједначује немачки националсоцијализам са совјетским моделом социјализма па га чак у неким аспектима приказује као лошији политички систем од нацизма. Михајлов је заправо понављао тезе западних социолога и политиколога који су почевши од Хане Арент и њене студије Порекло тоталитаризма путем овог појма изједначили праксе социјализма (комунизма) са нацизмом и фашизмом.
У социјалистичке концлогоре и затворе доспевало се из политичких разлога као непријатељ система а не због своје расне или етничке припадности, нису постојали наменски логори за истребљење одређених заједница како је то био случај у Трећем рајху.
Такође, ни у италијанском фашизму таквих логора није било. Временски посматрано, прве концлогоре створила је британска војска 1899. године у Јужној Африци током рата против Бура када су интернирани њихове жене и деца да би се отпор домородаца сломио. Ипак, онима који су страдали било је свеједно да ли их је утамничила према својој теорији човекољубива и напредна идеологија или нека мрачна и реакционарна.
Сутрадан по забрани, 11. фебруара, председник СФРЈ Јосип Броз Тито примио је савезне и републичке јавне тужиоце поводом обележавања двадесетогодишњице ове установе. Необично је да је опширан извештај објављен у дневним листовима тек 4. марта и то посредством агенције ТАЊУГ која га је пренела из „Комуниста“ (орган СКЈ) од истог дана.
Тито је у овом случају исказао не први нити последњи пут политички цинизам. Тобоже прекоревајући тужиоце да нису самостални од политичара (извршне власти) заправо их је присиљавао да ухапсе и осуде Михајлова због тога што наводно оправдава нацистичке концлогоре. Михајлов уопште није оправдавао нацизам нити је релативизовао нацистичке логоре већ је истицао да је слична пракса постојала и у СССР-у.
Звезда и Војводина поделили бодове – све у знаку Синише Михајловића
Титово иступање пренела је сва дневна штампа. „Мени се чини да вас нешто стеже од стране неких политичких фактора, и да се мало устручавате да одмах самостално дејствујете, не тражећи сагласност некога одозго. Видите само како је испало са тим написом у „Делу“? требало је да то одмах забрани јавни тужилац и да то објави. У тим стварима ви морате бити политички потпуно самостални и ваше је пуно право да самостално дејствујете. Познајете законе и сами можете оцијенити подлијеже ли нешто гоњењу или не. Када нешто законски треба гонити, не поставља се питање да ли је то из политичких разлога цјелисходно или није. Ви сте тога који је то написао требали одмах ставити под истрагу и објавити то у штампи.
Треба да се зна да је подигнута оптужница против њега, да је то реакционар који клевеће једну велику ствар, октобарску револуцију. А то се тиче нас као социјалистичке земље. /…/ Не смијемо дозволити да се деси и такав случај да неко у нашој социјалистичкој земљи оправдава хитлеровске концентрационе логоре, гдје су живи људи спаљивани и гдје су милиони и десетине милиона, од дјеце па до стараца, уништени. /…/ Незгодно је да се ми, политички фактори, увијек мешамо у вашу надлежност и да вам сугерирамо шта ћете чинити. Истина, ја знам да ви предузимате многе ствари, примам о томе информације, али требало би да будете још самосталнији.“
На истом скупу, говорећи о криминалу и хулиганству међу младима Тито је исказао велику емпатију и беневолентност нарочито према тада популарној вештини „позајмљивања“ аутомобила која се практиковала тако што би кола била ноћу украдена и вожена док се не испразни резервоар а онда негде остављена. „Као што ми нисмо вољели кад су нам наши старији говорили да су они били такви и такви, а да смо ми сасвим друкчији, тако ни садашња млада генерација не воли ако се само прича о ранијим генерацијама насупрот данашњој омладини и слично. А и чему те приче?
То постаје досадно, и глупо је. /…/ Пошто смо малочас споменули те крађе, ја мислим, другови, да ни онај који украде аутомобил, нема још инстинкт криминалца; треба то ипак разликовати. Знам да има хулиганства, али има и оних које повуку други, па насједну.“
Одмах је уследило хапшење Михајлова. Нема показатеља да је неко из Москве затражио забрану часописа и процесуирање аутора. Михајлову је због овог текста суђено у Задру где је тада живео, иако је стриктно гледано то могло да буде само у месту почињеног деликта, у овом случају у Београду према начелу о месној надлежности суда. Окружни суд му је изрекао условну казну затвора што се може сматрати благом казном за оно време за такве политичке деликте. Из тога се видело да је режим овде превентивно и про форма деловао да се не би у датом политичком тренутку замерио совјетском врху.
Тих година су биле у току велике набавке наоружања пре свега авиона и тенкова из СССР-а. На процесу се одбрана узалуд позивала на поједине Титове говоре из периода најзаоштренијих односа са СССР-ом где је вођа југословенских комуниста сличним тоном као Михајлов говорио о првој земљи социјализма. Ово је било тек прво у низу суђења овом дисиденту. Колико је случај Михајлова занимао самог Тита показује да је у председничкој архиви сачуван предмет који садржи више стотина листова разних материјала међу којима су и полицијски извештаји и копије судских пресуда што је он све прегледао и обележио парафом.
Иначе је писање о начину и ширини репресија у СССР-у током Стаљинове епохе било арбитрарно и ствар политичког тренутка и потребе што показује чињеница да је само неколико година пошто је Михајлов осуђен Карло Штајнер објавио своје успомене „7000 дана у Сибиру“ које су за десетак година штампане у више од двадесет издања а да нико није прозивао аутора како изједначава нацизам са совјетским социјализмом. Напротив, књига је награђивана и хваљена у медијима Југославије. Када се 1990. године окончао хладни рат а социјализам се урушио престало се са објављивањем овакве литературе и данас нико о томе не пише.
***
Када смо се последњи пут срели, побуђен тиме што познајем и вреднујем руску књижевност а посебно Булгакова, поклонио ми је два ЦД-а са снимљеном руском серијом по роману Мајстор и Маргарита. Кад год зими по снегу прошетам Калемегданом навиру ми кадрови из филма Саше Петровића, залеђене стазе око уметничког павиљона, Уго Тоњаци као Мајстор и Мимзи Фармер као Маргарита, у глави се опсесивно врти „Рјабинушка“ док црни мачор фркће и кези очњаке. П
Професор Воланд са својим помоћницима ту је негде, спреман за сеансу црне магије. Тада се сетим овог бескрајно саосећајног човека широке душе и ума. Можда све ово ипак има везе и са нама овде и сада?
Пише: Данас
