Иако не припадам људима који за себе траже превише потврде у својој околини, па тиме ни награде не видим као обавезујуће и претјерано пожељне, признајем да оне понекад бивају важне као признање за урађено или као подстрек за тек планирано. Исто тако мислим да је награда „Стјепан Митров Љубиша“ у Црној Гори стекла заслужујући одјек, а стално шири свој значај и у региону – каже у инитервјуу за „Дан“ Владислав Бајац, лауреате престижне књижевне награде „Стјепан Митров Љубиша“.
Заиста сам поносан на чињеницу да сам се уписао међу неприкосновена имена књижевности која су носиоци ове награде. Но, награда је прије свега ехо: за самог писца Љубишу и његов књижевни допринос нашем језику има још простора за истицање. Ако ми не замјерите за сљедеће поређење: и ја себе и даље видим као писца из сјенке (не оног који другима анонимно пише књиге! већ јавно – за друге), чиме осјећам неку посебну танану блискост са овим врсним приповједачем. Са друге стране, немам право на примједбе: ја сам у другим доменима културе веома активан, па се и ту могу помало мјерити са Љубишом, као особом енормне енергије и упорности које произилазе из убјеђења – каже књижевник Бајац.
- Ваш аутобиографски роман „Пуцањ у празно“ има снажан одјек код читалаца, али и на овдашњој књижевној сцени. Како се у Вама зачела сама идеја о овој књизи?
– Она се крчкала, да не кажем динстала, у мени деценијама, а да тога нисам био ни свјестан. Пошто је у књизи примарно ријеч о 1984. години као окидачкој, могао сам је лако и заборавити. Срећом, сачувао сам брдо материјала из тог времена и искуства. Испоставило се да скоро, па манијакално сакупљање података има своје оправдање у њиховој употреби: много тога од тих чињеница појављује се у књизи. За писање дуела „Пуцањ у празно“ сам се одлучио релативно скоро када сам се ломио између ње и једне композиционо и тематски примамљивије. Ова је „побиједила“, између осталог, и зато што сам био жељан присјећања о добрим временима које бих подијелио са још неким.
- Обликовање овог дјела је утицало на промјене, можда чак и ломове у Вама, као њеном творцу. Како сте доживљавали сопствени одраз у њој?
– Ево како је још „побиједила“ ону другу: присјетио сам се уласка у сопствене тридесете године живота. Била је то лична прекретница – коју професију ћу одабрати као примарну и у ком правцу ће ми живот ићи даље. Наиме, ја сам са осамнаест година објавио збирку пјесама и убрзо зажалио: нисам био задовољан. Послије тога сам био новинар и уредник у разним медијима, од тада револуционарног „Студента“, преко Радио Београда и часописа „Хаику“ за источну културу, до радија „Студио Б“ и тамошње школе новинарства коју сам основао и водио, а потом у „Политикиној“ кући са Пецом Поповићем водио магазин „Рок“. Преставши да пишем књижевне радове, „тренажу“ у литератури сам одржавао преводећи ону са енглеског језика.
Владислав Бајац – Надвладао је свет примитивне, себичне политике
Тек петнаест година од прве књиге пјесама, 1988. објавио сам истовремено збирку хаикуа и збирку прича. Додуше, у тајности сам више година писао свој први роман „Књигу о бамбусу“, који сам објавио годину дана касније. Овај преокрет се, дакле, догодио послије искуства са Америком, и тиме је то искуство утицало на сав мој будући живот. А што се тиче сопственог одраза у „Пуцњу у празно“, много година касније сам схватио да је она важна за мене лично јер сам тада прерастао у неку тзв. озбиљну особу: и ја сам се мијењао као и ондашње државе – јунакиње књиге, Југославија и САД.
- Сам наслов романа има дубоку симболику и може се тумачити на много начина. Како га Ви тумачите. У часу када се „издвојио“, како се „читао“ у Вама?
– Тешко питање. Намјерно сам одабрао овај наслов због своје вишезначности. Желио сам да сваком читаоцу понаособ оставим слободу тумачења. У самој књизи сугеришем разна значења када се бавим односом и промјенама енглеског и српског језика, а то је заправо читав један лингвистички слој у њој. Ја сам га можда највише учитао као – промијашај.
- Оно што овом дјелу даје посебну вриједност, снагу ако хоћете, јесте бриљантно „поигравање“ жанровима, творење јединствене, упечатљиве композиције која никог не оставља равнодушним.
– Био сам свјестан да, што се жанровске одреднице ове књиге тиче, она није једнозначна и једноставна. Иако сам користио елементе фикције то јест романескне форме, она се преливала прво у тзв. документаристичку прозу, па у ауто и мета фикцију, да би се на крају можда претопила – истовремено – у путопис, дневник и есеј. А није лишена ни поезије. Академик, професор др Зоран Пауновић назвао је – тоталном књигом. Но, нисам је лишио приче и причања (по Андрићу), а водио сам рачуна да буде занимљива, интригантна, и помало духовита. У сваком случају, форма јој од самог почетка до њеног краја није била пресудна. Уосталом, колико пута смо и за научне књиге прочитали препоруку или похвалу: „Чита се као роман“.
- Ваш роман је аутобиографско дјело с једне, али и „хроника једног свијета“ с друге стране. Летимичан поглед само на наслове ударних вијести (из земље и свијета), поглед кроз прозор на улицу, те врева око нас гласна и нечујна могу да наслуте сасвим логичан и природан „наставак“ ове Ваше књиге. Била би то по свему судећи једна „невесела“ хроника свијета у којем живимо и стварности која прети да посве изгуби боје. Има ли наде и у чему је Ви проналазите?
– Као прво, ја сам „Пуцањ у празно“ зажелио да напишем призивајући времена средине 80-их година као доба могућих остваривања снова у Југославији и Америци, то јест као доба веселијих од ових смутних и тегобних. Београд и Њујорк су у креативном смислу били слични градови, па и у много чему другом, од архитектуре до стваралачке енергије. Но, путујући кроз вријеме уназад и унапред од те кобајаги орвеловске 1984, ја у књизи пишем и о врлудањима вјетрова у обје државе: наслућују се разочарање, громогласне промјене, губљење лијепих илузија и мудрачког утопизма. И ево, свијет је данас (опет) пред зидом конзумеризма и несувислог неолиберализма. Оптимизам видим у истом том зиду. Како? Па сличан такав се створио и 60-их година прошлог вијека засићењем Западне цивилизације која је досегла границу неке самодовољности, не знајући како и куда даље. И онда су се појавиле нове, младе генерације, откриле филозофију Далеког истока, музику, дрогу, слободну љубав – укратко – бит и хипи покрете, и кренула у непознато. Тај несигурни пут изњедрио је богату умјетност и културолошке промјене, оптимизам и неколико деценија остварених снова, како на колективном, тако и на индивидуалном плану. А онда је свијет опет запао у себични и примитивни его-трип.
Људска цивилизација умије и мора да се надахњује новим идејама и новим људима и да уз њихово вођство обнавља своју крвну слику. Показало се да је то могуће; макар уз ограничено трајање, али и убједљиве резултате. На топографском микро плану, зар то не показују и збивања у Србији посљедњих мјесеци?
- Досегли сте саме врхове на пољу књижевног стварања. Грандиозан успјех постигли сте и стварањем „Геопоетике“, издавачке куће која већ деценијама плени и блиста, посве се издвојивши рафинираношћу, те профилом који представља синоним за добру књигу, али и истрајавање упркос свему, трајање… Како када се осврнете уназад видите пут „Геопоетике“, а како пут Вашег рада и стварања исте, борбе за њено очување сред свих недаћа које су нас сналазиле у времену иза нас?
– Хвала вам на комплименту. Да, „Геопоетику“ сам од почетка видио као културолошки пројекат (ова ријеч је нажалост постала естрадна!), или боље – мисију. Таквом је и послије више од 30 година постојања видим и даље. Мој лични ентузијазам, а ни мојих сарадника, није опао. Само сам разочаран у многе промјене око себе. Али, чувам се онога „Ах, како је некада било!“. Хоћу да кажем, покушавам да будем објективан и мијењам (се) у складу са новим околностима, али не мијењајући основе себе својих постулата. „Геопоетика“ је од старта имала само два задатка: да не пропадне (с обзиром на своју игру да повеже елитно и популарно) и да одржи квалитет. За први знам да је испуњен, а за други се надам да јесте. Дакле, пут издавачке куће видим као досљедност и упорност. Да. Главна ријеч је „упркос“ (не инат). И наравно – љубав према књижевности и читаоцима.
А своје писање видим као искрени покушај да се мијењам (без обзира на ону флоскулу да сваки писац цијелога живота пише једну те исту књигу). Био сам храбар да се не држим тзв. опробаних успјеха, већ сам покушавао да пишем искључиво оно што ме је жестоко занимало и гдје сам видио шансу да нешто ново о свијету и себи научим. А имао сам среће да то дијелим са сличномишљеницима у сопственом и у више од двадесет страних језика, у више од стотину издања својих књига. То је неизмјерно богатство. И да, доживио сам да ми се и послије 35 година од настанка, неке од књига обнављају и здушно читају. За књигу нема веће похвале – од њеног трајања. А ако сте томе још и сопствени свједок, шта више жељети?
- На плану издаваштва и борбе за књигу водите асоцијацију издавача која настоји да се избори за елементарна права када је књига у питању. Које битке све водите на овом плану?
– У Управном сам одбору УПИС-а (Удружење професионалних издавача Србије) и УО Српског Пен центра (био сам и његов потпредсједник). Некада сам оснивао и Удружење издавача заједничке нам државе Србије и Црне Горе, а и Српског књижевног друштва. Но, више се не бавим пионирски пословима. Сада ударнички крампам у покушају да одржим достојанство издавача и писаца насупрот непријатељској држави која као да све чини супротно од онога што јој је посао – да помогне култури и књижевности.
- Међународни сајам књига у Београду ускоро мијења своју адресу (на жалост, након многих промјена након којих је посве обездушио). Како видите његову будућност?
-Ја сам и у Одбору Београдског сајма књига. Додуше, посао Одбора је програмске и техничке природе и немамо утицај на бескрупулозну идеју измијештања комплекса – а заправо рушења – Београдског сајма. Но, можда се издавачи прије њега ослободе, но он од њих. Сајам књига је, независно од ових политички несхватљивих идеја, већ дуже времена у садржинским и другим промјенама које нису за похвалу. Прерастао је своју логистику, постао један вашар пресличних маркетиншких сувишкова, бизниса и поклањања свега што књиге нису. Мислим да га чека темељна реорганизација. Но, она би требало да почне од самих издавача, а не знам јесмо ли у ова себична времена остали способни за колективан рад. Једина утјеха су ми студенти. Када у њихове захтјеве убацимо и побољшање положаја књига, бићемо јачи.
- На чему тренутно радите? Пишете ли?
– На самом сам почетку нове књиге, када је прерано о њој причати. Могу једино да кажем да прижељкујем (одавно) да напишем књигу са темом љубави, али се прибојавам. Љубав и смрт су најчешће литерарне теме, па се онда неминовно приупитам шта ли значајно на то још имам и ја да додам?
- Шта читате? Које књиге препоручујете?
– Као главни уредник „Геопоетике“ читам највише доспјеле рукописе. Многи од њих никада не виде свјетлост дана као готове књиге, нажалост (или заврше код других издавача). Строг сам уредник. Најмање времена имам за читање онога што није „посао“ читања, то јест оних већ објављених и „за своју душу“, иако је уреднички посао диван.
Повест о блиставо осветљеним путевима који не воде никуд: Поводом књиге „Пуцањ у празно“
Но, обожавам и неке наслове своје куће, и онда када су одштампани. Рецимо, биографско-прозну студију Алберта Мангела „Мајмонид – Вера у разум“ о мислиоцу из 12. вијека који је још тада спајао хришћанство, ислам и јудаизам. Или књигу у припреми „Нација окупана крвљу“ Пола Остера о масовним убиствима у Америци. Ту је и више нових књига Џулијана Барнса. Од „туђих“ читам „Роботи у средњем вијеку“ и љубавну и филозофску преписку Хане Арент и Мартина Хајдегера.
- Како пишете, имате ли неке своје посебне ритуале? (Има писаца који пишу „у радно време,, од,,осам до три,,, има оних који пишу само ујутру, ноћу. Била сам у прилици да разговарам са писцем који није могао да пише а да не обуче,,нешто плаво“… Имате ли Ви неке Ваше ритуале?
-Бојим се да сам прилично „досадан“ са ритуалима: углавном их немам, осим потребе за самоћом и тишином. Пуно истражујем пре писања, а зато пишем такорећи само „једну руку“ књиге; као да је већ имам написану у глави и бацам је на екран. Пишем пре подне. Некада сам, дуго, то радио увече и ноћу. Али, околности и године мењају и ритам и распореде. Рекао бих да пре имам један други проблем: волео бих да више пишем, али не успевам. Издаваштво и „сервисирање“ других аутора одузимају превише и времена и енергије. Но, не жалим. Сам себи сам одредио ту условну равнотежу: издаваштво и јавни ангажман су мисије, а писање је интима која, додуше, касније постаје јавна до непријатности. Али, посао књижевности је ваљда налик изврнутој рукавици. Лепој – и са лица и са наличја.
- Није Вас било скоро у Црној Гори, планирате ли гостовања, књижевне сусрете у скорије време?
-Као што знате, у госте се не долази без позива. За сада је довољан повод примање награде у Будви налето. Исто место, Трг пјесника Града Театра, био ми је домаћин пре три године. Дивно искуство са шармантним људима! Но, као што знате, нова књига је увек повод за доласке, а сада је једна од њих ту.
Извор: Дан
