Пише: Џилијан Тет
Превео: М. М. Милојевић
Више није све о хлебу и играма
Пре две хиљаде година римски песник Деције Јуниjе Јувенал описао је политички феномен хлеба и игара.
Ако се вратимо натраг у стото лето Господње, Римска империја је била притиснута са толико дуга и приходовне неједнакости (звучи вам познато?) да су цареви покушавали да задовоље метежну публику јефтиним хлебом (краткорочним поткупљивањем) и гладијаторским борбама или играма. Идеја је била да им се скрене пажња – како би занемарили потребу за структурном реформом. Да ли се то поново дешава?
Пре два месеца деловало је тако. Недавни предводници у Вашингтону, попут римских царева, занемаривали су да се позабаве структурним проблемима, као што је амерички јавни дуг у износу од тридесет шест хиљада милијарди долара. И Доналд Трамп је водио кампању да постане четрдесет седми председник – модерна верзија императора – платформом која обухвата „хлеба и игара“. Оно што је најважније, обећао је да ће срезати порезе, потући инфлацију и отворити нова радна места, све док траје и пажњу одвлачи беспрекидна забавна фешта. И, како је Наоми Клајн приметила, његов театрални политички стил изгледа да се доста ослања на WWE (Светску рвачко-забављачку федерацију) у шта је својевремено био и лично укључен – а што је нека верзија гладијаторске арене за двадесет први век.
Али данашња битка царинама преображава ову платформу „хлеба и игара“ у нешто што подсећа на неодређено обећање о стезању каиша за боље сутра (jam tommorow). Да, Бела кућа и даље емитује драматична дешавања на која се усмерава пажња јавности, уз дељење поклона гласачима; пакет пореских олакшица, наводне ваучере од пет хиљада долара који би требало да буду дељени као дивиденда програма уштеде који предводи тим Илона Маска (DOGE), уз овонедељно обећање да ће бити ревитализован сектор експлоатације угља, који је значајан Трамповој бирачкој бази.
Владимир Ђукановић: Трамп и Царине: Србија Потписује Трговински Споразум са САД?
Оно што још више запрепашћује, међутим, јесте што Бела кућа мори гласаче у име Трампове самопрокламоване економске револуције. Његов тим инсистира да се царине користе како би се реоријентисала америчка економија према већој самодовољности уз реиндустријализацију што ће донети дугорочно економско благостање – и држи се ових тврдњи, чак и током метежа на берзанском тржишту, и деведесетодневне „паузе“ која је убрзо прокламована на већину уведених царина.
Али Бела кућа такође признаје оно што је очигледно: са просечном царинском стопом од двадесет седам одсто, што је највиши ниво још од 1903. године, према наводима Јејлове буџетске лабораторије, ово ће произвести (најмање) краткорочан шок. И Трампови саветници изгледа да саопштавају Волстриту да то једноставно прогута: министар финансија Скот Бесент рекао је банкарима ове недеље „да је за наредне четири године, Трампова агенда усредсређена на народску улицу (Main Street)“. Стога почетни пад вредности берзанских акција од шест хиљада милијарди долара није сместа изазвао раакцију Беле куће да измени своју царинску политику; уместо тога она се помакнула тек када је принос на десетогодишње државне обвезнице скочио на 4,5 одсто (ниво за који делује да је плафон, односно онај ниво који Бесент не жели да се прекорачи).
Како се трговински рат између САД и Кине продубио – чак и након што су друге царине „паузиране“ – Џ.Д. Венс, потпредседник, признао је да ће градска тржница[i] [а не само тржница финансијским инструментима, прим.прев] бити погођена; он инсистира да земља мора да престане да буде зависна од „наркотика“ кинеског „јефтиног рада“ – чак и уколико то умањује приступ јефтиним добрима америчким потрошачима, или уколико изазове рецесију.
Царине су подједнако бирачима и финансијерима потурене као својеврсна маркетиншка обмана. Прошле године Трамп се обавезао да ће америчку економију учинити „поново великом“. Али он сада свима говори како морају да прихвате „транзициону“ – краткорочну – економску бол за дугорочни добитак. То је подједнако неочекивано и дубоко иронично, узимајући у обзир Трампове досадашње популистичке ставове.
Стога, поставља се питање: да ли ће Американци ово прихватити? Многи од Трампових критичара претпостављају – или се надају – да неће, и предвиђају метеж унутар покрета МАГА када се у потпуности буде осетила економска штета трговинског рата са Кином, што ће напослетку присилити Трампа да заузме други правац.
Можда су у праву. Америчка култура знатно се разликује у односу на места попут Јапана. Ова земља располаже опсежним механизмима за прераспоређивање економске штете као и друштвеном кохезијом, пошто су концепти попут жртве за заједницу дубоко уткани у друштвено ткиво. У Америци уобичајено се претпоставља да је саопштавање бирачима да нешто морају да претрпе пут према политичком самоубиству; жртвовање није у моди.
Хју ван Стенис: ‘Никсонов шок‘ би могао да послужи као образац за разумевање Трамповог шока
Међутим, не делује да се дешава опсежни устанак у оквиру МАГА покрета; или се то барем до сада није десило. Да, све више републиканаца позива на узбуну. Али просечна вредност последњих десет истраживања јавног мњења које је прикупио Њузвик показује да иако је Трампов позитивни рејтинг опао од четрдесет девет одсто, што је био ниво са почетка марта, он је и даље на око четрдесет седам одсто – што тешко да представља политичку катастрофу.
Можда није протекло довољно времена да се ово одрази на рејтинг – што би се могло десити уколико америчку економију погоди рецесија, на шта упозоравају групе попут Џеј-Пи Моргана. Или то можда одражава чињеницу да многе присталице МАГА покрета живе у заједницама које су већ тешко погођене деиндустријализацијом, и стога су спремнији да пониште постојећи статус кво. Оно што елите често заборављају јесте да није свакоме стало до слома тржишта акција; тридесет девет одсто Американаца уопште не располаже акцијама.
У сваком случају, кључна тачка јесте да Трампови царински ратови не представљају само извођење економског експеримента, већ такође и фасцинантног културног експеримента: какав је однос америчке јавности према трпљењу бола? Да ли ће недаће бити подељене?
И што дуже буде трајао трговински рат између САД и Кине, то ће се више повисити улози у овом експерименту. Не чуди што тржиште бесни.
[1] Амерички коментатори економских прилика насупрот Волстриту, као синониму финансијског тржишта и берзанске спекулације наводе главну улицу (Main Street) као синоним за уобичајене послове, народску економију, малопродаје, угоститељсвта, услужног сектора и осталих сличних делатности; изрази су посебно постали раширени као означатељ два крила америчке економије – финансијског сектора и свега осталог – у време и после Светске финансијске кризе 2008. године.
Извор: Financial Times
