Пише: Инес Кљаковић Мишовић
Конго – реч од два слога чији звук буди машту као ударање прашумског бубња, призивајући сабласне представе земље недокучивих тајни и неописивог дивљаштва.
Тим речима новинар Питер Форбат започиње књигу Река Конго, хваљену као врхунски путопис, али и оспоравану као типичан пример евроцентричне перспективе чак и онда када се осуђује колонијализам. За све које интересује Африка, а траже савременије штиво од Ливингстонових и Стенлијевих путописа, Форбат нуди фасцинантан увид у крваву историју ове државе централне Африке чија колонијална прошлост стоји у сржи актуелних ратних сукоба. Колонијализам – неоколонијализам, иста ствар друго паковање.
У Конгу поново букти рат, а подаци релевантних светских агенција са терена су поражавајући – сукоби између паравојних група, којих по проценама има више стотина и званичне војске Демократске Републике Конго доприносе стварању једне од највећих хуманитарних катастрофа на свету о којој се с обзиром на њене размере недовољно извештава и мало зна. Више од сто милиона људи живи у држави која је по ресурсима које поседује једна од најбогатијих, али и најкорумпиранијих и најсиромашнијих земаља света.
Хуманитарна катастрофа
Док пишемо овај текст стиже информација из конгоанског града Гоме о незамисливом крвопролићу у затвору у коме су страдале затворенице жене, укључујући и мајке са малом децом, које су прво биле силоване а затим живе спаљене. Починиоци тих зверстава су припадници побуњеничке групе М23 (23. март) који су у Конго упали из Руанде. Ситуација до те мере измиче контроли да и руандски председник Пол Кагаме каже да ни он не зна шта се дешава.
Процењује се да је у рату који траје од деведесетих година до данас страдало преко шест милиона људи, што је највећи број жртава у било ком сукобу од Другог светског рата.
Сукоб је и до сада био обележен кршењем људских права најширег опсега, сексуалним злочинима као средством рата и масовним присилним расељавањем. Процењује се да је у рату који траје од 1990-их до данас страдало преко шест милиона људи, што представља највећи број жртава у било ком сукобу од Другог светског рата. Истовремено, више од седам милиона интерно расељених лица ову земљу чини местом апсолутне хуманитарне катастрофе (на неславној листи, према подацима из 2024, и даље предњачи Сирија са готово 32 процента интерно расељених лица у општој популацији. Преко милион и по девојчица и жена у ДР Конгу жртве су силовања у рату.
Конго из чувеног романа Срце таме Џозефа Конрада, данас Демократска Република Конго, бивши Заир ко памти, и Република Конго, односно колоквијално Конго-Бразавил су егзотична имена и појмови који се често бркају. У стварности су то две земље настале из покрета за ослобођење, где су по стицању независности завладали диктаторски режими, а потом и стравични сукоби који трају. Паралелно се дешава нешто о чему се ређе пише а што представља важан елемент сукоба – крупан бизнис и експлоатација рудних богатстава таквих размера да можемо слободно говорити о неоколонијализму. Некада робови и копачи злата, данас бакар, кобалт, колтан и други ретки минерали.
Зелена агенда светске економије, нове технологије и климатске промене повећавају потражњу богатих земаља за ретким минералима у Конгу. Овим минералима је тешко приступити путем поузданих ланаца снабдевања, многи од њих, укључујући кобалт, тантал, калај и титанијум, често се експлоатишу из илегалних рудника које контролишу наоружане групе и кријумчари. У индустријском рударењу значајно доминира Кина (чије прсте такође видимо у сукобима на терену). Улог је огроман. Ту лежи готово 70 одсто светских залиха кобалта, виталне компоненте литијум-јонских батерија за електрична возила и друге производе зелене транзиције. Постоји велика шанса да се и у вашем мобилном телефону налази одређена количина метала из копова источног Конга, а није искључено ни да је директно стигао кроз канале екстремистичке паравојне формације М23.
Да би истакла овај проблем и његову повезаност са индустријом паметних телефона, влада Конга је крајем прошле године поднела кривичне пријаве против филијала Епла у Француској и Белгији, оптужујући их за коришћење „конфликтних минерала“. Епл је оспорио тврдње наводећи да је од почетка 2024, због ескалације сукоба, престао да набавља тантал и друге метале из Конга и Руанде. Друге технолошке компаније, поготово кинеске, нису предузеле ништа по том питању, што значи да ретки минерали из рудника које контролишу зараћене паравојне групе и даље улазе у компоненте и уређаје који се продају на светском тржишту.
Улога рударских компанија
Висоравни и обале језера у источном Конгу пуне су индустријских и занатских рудника које чувају до зуба наоружане војске и у којима стотине хиљада људи и деце раде у ропским условима. Према подацима конгоанске владине агенције за стабилизацију, на територији земље активно је више од 250 локалних и више десетина таквих страних милитантних формација. Вишедеценијске непрестане борбе привлаче оружане снаге из суседне Руанде, Уганде и Бурундија. Десетине хиљада мировних снага УН-а, које су најавиле да ће се ускоро повући, и афричке регионалне трупе покушале су да помогну влади у успостављању реда и јачања стварне власти. Зашто је мир у Конгу немогућа мисија? Ко од овога има највише користи? Као што се каже у кримићима, „пратите токове новца“.
Нови колонијални управници, а данас су то рударске компаније, у циљу постизања што веће контроле над земљиштем (и оним што се налази испод површине тла) не играју само закулисне улоге у потпиривању и финансирању сукоба, већ се укључују директно. Руку на срце, етничке тензије на терену су такве да „посао“ као да се ради сам.
Паклену мешавину рудних богатстава, насиља и системске корупције у том делу Африке замесила је Белгија у 19. веку користећи механизме терора и зверстава, насилно стварајући профитабилну колонију међу стотинама етничких заједница широм слива реке Конго. Сјајни немачки писац В. Г. Зебалд је у својим романима описао да раскош и сјај Белгије и њене престонице Брисела лежи на костима мртвих Конгоанаца који су у огромном броју поумирали у рудницима белгијских компанија.
Позадина сукоба
Позадина актуелне катастрофе је сукоб две етничке групе, Хута и Тутсија, који је довео до геноцида у Руанди 1994. и масовног исељавања Хута у Конго. Из језгра тих сукоба настала је једна од најрадикалнијих побуњеничких група и главни актер садашњег терора, покрет 23. март (М23), састављен првенствено од етничких Тутсија. Савет безбедности је 2010. године оформио офанзивну бригаду под мандатом Мисије УН за стабилизацију и консолидацију мира у ДР Конго, чији је основни циљ ограничавање дејстава М23. Гледајући прошлонедељне призоре хаоса на улицама Киншасе и наредбе да се сви странци и дипломатски кор хитно евакуишу евидентно је да су резултати рада УН-а, уосталом као и у другим конфликтним зонама, врло скромни, док утицај М23 вртоглаво расте.
Што се тиче страних инвеститора, посао се наставља. То важи за све укључене у ове прљаве работе на терену, а како време пролази изгледа највише за Кину. Рудници кобалта у некадашњем америчком власништву продавани су кинеским компанијама у више наврата. Амерички председник Доналд Трамп данас прети Кини трговинским ратом, а за време свог првог мандата аминовао је продају једног од највећих рудника кобалта кинеском Цхина Молyбденум. Резултат тих трансакција је кинески рударски монопол у Африци. Званична конгоанска влада се бори против побуњеника М23 уз помоћ кинеских дронова и оружја, а суседна Уганда се спрема за регионални рат такође пазарећи кинеске системе. Ово је једна од ретких ситуација у модерној историји да Америка није одиграла најагресивнију и најпрљавију улогу у неком сукобу, био он пословни или војни.
Фајненшел тајмс: Руандски силник који преобликује средишњу Африку
Чини се да је кинеско пословање и склапање крајње нетранспарентних уговора са корумпираним режимима постало устаљена пракса. Повлашћени уговори о којима је Кина (Чајна Рејлвеј група и Пауерчајна) преговарала са руководством ДРК, посебно током режима Џозефа Кабиле, помогли су кинеским фирмама да обезбеде приступ металима за масовну производњу. Ово је чак и у Конгу 2019, допринело паду Кабиле након 18 година на власти. Испливало је да се кинески капитал – намењен инфраструктурним пројектима као отплата права на рударство – усмеравао ка председнику, његовој породици и његовим партијским друговима.
Од када су бели истраживачи открили у срцу Африке постојање онога што им може донети баснословно богатство, овај регион није имао мира. Трговина робовима, исисавање ресурса, злочини над цивилима, део су свакодневице.
Разбијање повезаности између компанија за експлоатацију „стратешких“ минерала и вршилаца насиља мора бити саставни део потенцијалног мировног решења. Стављати на агенду успостављање мира, а притом не решавајући ниједан од узрока сукоба су јефтине политичке фразе и неискреност од које никакве користи неће имати они који су највеће жртве такве политике.
Извор: Радар
