Пише: Мића Вујичић
Главни јунак новог романа Владислава Бајца, назван иницијалом В, са још два члана ТВ екипе, одлази 1984. у Њујорк са намером да сними десетине емисија о култури савремене Америке. Тако узбудљиви Пуцањ у празно (издавач: Геопоетика) причом о раду на серијалу, прецизније интервјуима са челницима свеже основаних кабловских канала за вести (ЦНН), гледање филмова код куће (ХБО), те бројним уредницима магазина попут Вилиџ војса, Национале географије, руководством Марвела – до детаља слика на каквом темељу стоји свет у коме данас живимо. ЈУ видео тим, како их назива, смештен у хотелу Челси, сусреће се са бројним уметницима. Разговара са Ворхоловом суперзвездом Вивом, Лу Ридом, Харијем Белафонтеом, Аленом Гинзбергом, мисицом Ванесом Вилијамс… Такође, документује како се осамдесетих у САД користе платне картице, пласирају рекламе, начиње проблем претплате, разгранава индустрија забаве – рађа и обликује управо ово наше доба. Сравњујући сећања и коментаришући са дистанце, нарочито промене настале у значењу речи (права лингвистичка посластица – погађа га раздвајање од интиме језика!), наратор у дигресији призива слику огромног дива са Гојиних капричоса који руком у своја уста гура мајушног човека не би ли га појео. „Грозио се над дилемом да ли је џин човека јео или је покушавао да га испљуне.“ Доиста, да ли нас описано време гута, или нас је одавно сажвакало…
Одлазак у Америку 1984. Зашто баш сада прича о тој епизоди?
Садашња стварност, загушена потпуним крахом свих вредности, затрпала је сва претходна достигнућа живота такозваног обичног човека. Дно које додирујемо сатерало је и културу и књижевност у неки невидљиви, мрачни запећак да се копрца у својој самоћи и немоћи. И књижевне теме су се промениле, као и писци са њима: скоро да је целокупна литерарна сцена попримила особине друштва. Ништа ми се то не допада. Зато сам призвао време које је, макар и илузорно, пружало шансу појединцу да се изрази и оствари.
Вратили сте се у осамдесете.
Декада осамдесетих била је пуна полета и могућности, иако су се наслућивали скори ветрови немира. Како год се завршила, она је тада постојала у сопственом оптимизму, дакле – била доказива, као уосталом и претходне две деценије једне земље која је давала значаја култури. Иако књижевност нема задатак да било шта доказује, чинило ми се да догађаји из живота једног човека из тог времена могу да послуже као пример и сећање на могућност да се снови остварују и то на топографски дијаметрално супротним странама света, у Југославији и Америци.
Рекли сте да су се пред вама отварала два рукописа…
Преда мном је, дакле, стајао избор између две књиге које сам одавно планирао да напишем. Признајем да је ова искочила из меморијске кутије као пука потреба за макар и наивним светлим странама доба које сам и сâм проживео. Желео сам да будем сведок сопственог живота, а без „мудраца“ са стране који све знају, увек боље, па чак и како је свакоме од нас било. Појавила се потреба за описом богатог, а растерећеног духовног животног исечка, кратког као филмска секвенца или макар као шпица за књигу – што би рекао један мој пријатељ.
Ликови су смештени у хотелу Челси. Знате ли да је Александар Тишма управо на томе месту 1968. имао уплаћено преноћиште и да се питао откуд да држе кућне љубимце по собама, чак дивље звери?
Да, дивно је што је и он сведочио лудости и лепоти тог места. И то вам говори о значају, важности алтернативног погледа на свет, у коме нису важили критеријуми локалног и општег: сви су били једнаки у својој слободи и ширини. Сви странци, и они из Србије, то су престајали да буду; постајали су Њујорчани – Челсијевци.
Говорећи о снимању серијала, Пуцањ у празно до детаља слика на каквој основи лежи свет данашњице. Због чега данас живимо овако како живимо.
Сва та лепота јесте била увод у будући глобални потрошачки свет, али његова духовна оригиналност није била лажна. Док је трајала, она је била аутентична. Отуд право на пунокрвну, а не испразну носталгију. Нарочито зато што је хотел Челси, као светска тачка сусрета, на то имао право у већ тада „јубиларној“ стогодишњици свог искуства. И он, и тадашњи уметнички живот, били су огромна позорница са свим својим успонима и падовима. Но, успона је некако било више. Он је био и увод у оно што ће нас касније сустићи као аждаја која прождире све. Новац, површност, новац, незнање, новац… Управо тамо и тада настао је рекламни ТВ слоган: „Купи сада, Купи одмах!“
Приповедач закључује 1984. да је „екран створио нову, паралелну реалност”.
Филм се добро држао као противтежа телевизије. Она је била та која се интимизирала са гледаоцем и дозволила себи слободу да у домове поред нових открића, уведе и екстремни конзумеризам… Тада. Касније, данас, искупио се стварањем нове екранске културе која има и своју креативну нишу. Паралелна реалност постоји као негативна у животу и као позитивна у уметности.
Друговали сте и сарађивали са многим великанима 20. века. Ленард Коен, Дејвид Бирн, Ален Гинзберг, битници – да се ограничимо на оне описане међу корицама. Међутим, интересантно је да наратор неретко инсистира на неуспелим разговорима, на пропуштеним приликама. Писац стално мора да кошка самог себе?
Наравно. Без тог подривања самог себе нема ни напретка. Једно од тумачења наслова књиге налази се у тим неуспесима, промашајима. Ко то не научи да савладава, није од праве феле. Тај не заслужује ни успех.
Мића Вујичић: На Словенској плажи, крајем деведесетих, догодила ми се чудна ствар
Јасно је уочљива веза Њујорка и Београда осамдесетих. Слично „пулсирање“?
Разнородност свега, пре свега креације и разбијање њених граница: она је била Београду – ограниченом у материјалним, иако се већ и у томе будио – оно што је Менхетн Њујорку био, град у граду, место експеримента и авангарде у свим видовима уметности, од визуелне (ликовне, филмске) преко музике и театра, до издаваштва, књижевности и преводилаштва. Место откривања. Себе и других. Свет је био ту, иза ћошка. Или што би идеализовано рекао, парафразирам, уредник књиге Зоран Пауновић: време када је Њујорк био (или могао бити) предграђе Београда.
У истој реченици помињете амерички и југословенски сан. Буђење није било нежно.
Реч је о оним романтизованим сновима (не кошмарима) који се претварају у помало наивну стварност. Јер без те наивности и простодушности на обе стране света, не би биле створене многе добре идеје и велика дела. Да, добро сте то рекли: онда је дошло грубо буђење. Надвладао је свет примитивне, себичне политике који је наново измислио национализам и шовинизам.
В. изучава „град до понављања“. Одређен је градом и језиком. Одакле село у целој причи?
Акценат јесте на условном упоређењу два космополитска места. Не само духовном и социјалном, већ архитектонском и географском. У сваком погледу – поређење урбаних средина. Ту је и рурална средина, пошто наша фолклорна и разбарушена историја не може без села јер је из њега штошта кренуло; чак и када би српски интелектуалци били напредни и светски људи, ако ништа друго – многи од њих су пореклом били из тих истовремено грубих и идиличних крајева. Зато је увод у саму срж књиге започет симболичком причом о селу (кроз свињокољ) која води кроз тло, историју и савременост. Води до града. А онда мој јунак сецира ова два града не би ли дошао до њихове и своје суштине.
Битан је, премда не боде очи, лингвистички део. Наратор бележи како су одређене речи добиле потпуно другачије, искривљено значење?
Идеја да у текст убацујем лингвистичке екскурзије стајала је испред мене као на тацни: већ бављење сопственим и туђим језиком и њиховим упоређивањем, када се човек суочава са територијалном и лингвистичком променом, довољно је као мотив. Та ситуација ми је понудила и додатну могућност да осим критике језичких девијација, сопствени језик преиначим помало и у духовитост.
Још осамдесетих „култура“ у Америци бива преименована у забаву? Ту су шоу, скандал…
То је фундаментална разлика између Америке и Источне Европе, а посебно Југославије из тог периода: САД нису имале ни Министарство културе и уопште нису поседовале ту реч као матицу за уметност и креацију. Са друге стране, социјализам је културу чак довео до државног значаја, а у нашој бившој домовини и до специфичности у односу на све друге. Југославија је било чедо уметничке слободе. Гледано са дистанце, све оно што се тада звало цензура, забрана и притисак била је често и заправо својеврсна игра власти и уметника. Некада затегнутија, некада опуштенија, али – социјална игра. Чак глума.
Луцидно је запажање да у одређеном периоду развоја земља почне да „меље сопствени језик по естрадној мери“. Нама се то десило деведесетих?
Деведесете су код нас биле расадник блата у које смо улазили. Не искључиво због ратова, који су били основни ороз пуцња у пад, већ због злоупотребе те ванредне ситуације од стране политичара, такозваних националних јунака, нарочито оних који су у њој видели шансу за сопствено богаћење, а највише за отпуштање моралних кочница. Тада настаје тај мета-језик који лако обрађује тзв. народ. Ето вам невиног примера: уместо народ треба рећи грађани, чиме се означавају сви становници једне земље, и рурални и урбани. Али, реч народ је симболички извлачила из историјског нафталина све идеје нације, националног, националистичког, фолклорног и естрадног. Тако смо добили микс језика полуписмених вођа, од врха до тзв. локала (!) и поводљивог „народа“ који је избрисао елиту, креацију и поштење, и почео да говори неким непостојећим језиком незнања, скарабуџених синтагми и потпуно погрешних значења. Вратило се покондирење.
Приповедач оцењује да је политички еснаф „полуписмен“ и „надобудан“. Вешт у помодном обесмишљавању појмова. Из комуниколошког речника нестаје реч проблем.
Реч проблем постаје изазов. Лик у роману изводи микро лингвистичку теорију на примеру ове и других речи. Јер, боже мој, како да свемоћни властодржац, ма ког значај био, себи приушти слабост постојања проблема; он се носи само са изазовом јер њему је сваки проблем добродошао зато што ни не постоји. Постоји једино могућност нечега са чим ће се тај Краљевић Марко изборити, ако треба – мрким погледом. Сви знамо да је најкраћа и најтачнија дефиниција полуписмених и надобудних политичара: Бахате незналице.
Шта речи које употребљавамо данас, оне које нервирају вашег јунака, говоре о свакодневици у којој живимо?
Пре но што вам на то одговорим, треба да упозорим будуће читаоце да је у овој књизи сва та критика сенка и супротност онога што њу преовлађујуће чини причом о оригиналном стваралаштву појединаца и читавих генерација у завидно знатижељном добу. Није то бајка о пожељном већ слика могућег које се догађало. Не само пред нашим очима већ „потписано” нашим очима које су те догађаје стварале. Ја ту причам о појединцима и групама људи који су обогатили своје и туђе „биографије“ и светску стварност прилозима најбољих делова себе. Најкраће речено, кроз њих сам желео да прославим живот са свим његовим тегобама, али превасходно примерима уздизања тог истог живота на раван феште и празника. Желео сам да се одужим времену које је показало, макар привремено, помало наивно, какав свет може бити.
Очигледно је да ни са чим нећете да упоређујете осамдесете…
Поређење са данашњим добом, и овде и у свету, неупоредиво је, помало неукусно. Језик који мој јунак исмева је језик популизма, површности, необразовања, али и квазисигурности у себе – бити пред собом једини и најбољи. Себичност, безгрешност и самоувереност без покрића, последице су тог језика. Или његовог узрока, свеједно. То је негативни перпетуум мобиле.
Писци су прво изгубили на друштвеном значају и на утицају који су имали шире од литературе, потом су понижени понудом да буду као неки средњовековни минстрели – забављачи некада краљевима, а сада бахатој елити која не чита, али воли да помиње књигу и угости писца
Роман је испуњен изузетно духовитим опаскама. Враћајући се у деведесете, објашњавате да је појам купохоличар имао сасвим друго значење. „Манична куповина оног чега нема.“
Хвала вам на овом запажању о духовитости. Иако себе не сматрам духовитим, признајем да сам прижељкивао да се тај благи, врцави хумор примети. Пре тога да га наравно – има. Зато што је у стању да одагна мрак којим би књига била оптерећена. Његовим одсуством издао бих почетну идеју да прославим заједно са читаоцем време којег више нема, али га јесте било.
Имао сам утисак да сте у језику одржали свет што се руши.
Уколико сам добро разумео, ово је комплимент. Ако јесте, онда није на мени да га тумачим. Можда је овде језик, његова непретенциозна анализа, хтео да каже шта смо све изгубили, шта смо све имали, шта се може вратити.
Помињете Сајам! Кад смо већ код „рушења“, код могућег „премештања“, узнемирују ли вас те вести?
Наравно. Не да ме узнемиравају већ доводе до беса. Није реч искључиво о томе што сам као човек са две професије везан за књиге, самим тим за Сајам књига. На том месту и нигде другде! Ради се и о праву на сећања из детињства. У Пуцњу у празно објашњавам шта је јунаку и другима значио Сајам као институција, као вашар могућности. Не само Сајам књига… То је индивидуално и национално прибежиште, једно од важних на које људи полажу право. Не знам шта је горе: долазак тих дођоша-политичара који ваљда не желе да се сећају одакле су дошли, који све старо руше, секу све што има зелену боју и бетонирају шта год стигну, или када исто чине они који су одавде. Не знам где су корени те антиестетике, небриге за здравим животом, немања ни трунке осећаја за друге. Просто не разумем… Онда се задовољим или утешим што знам да они мене, и људе попут мене, тек никако не разумеју. Амбиси у схватању живота; дубљи од оних језичких и географских.
Каква су прва сећања на ту манифестацију?
Сајам књига ми је прирастао за срце из додатног, врло интимног разлога. Мој отац је почетком седамдесетих основао издавачку кућу и био један од првих приватних издавача у социјалистичкој држави. Објавио је значајна издања у опасним околностима – Солжењицина, Гросмана и слично – и основао часопис Књижевна критика.
Где је био његов штанд?
Имао је такорећи штанд на месту на којем Геопоетика пребива већ тридесет година. То преклапање је изузетно емотивно… Али, Сајам као место излагања целокупног живота – од вашара, аутомобила, хране, рок концерата, спортских надметања – за свако дете и одрасло биће означавао је топлину од ког је сећање саздано. Недопустиво је одузимање права на тако нешто! Моја лична немоћ пред овим насиљем је утолико већа јер сам у више наврата био члан Одбора сајма књига, који се наравно бавио садржајем те манифестације, а није му било у моћи и да одлучује на коју ледину (не)ће бити бачен, те сам некако изнутра, још интимније и мазохистичније, сведочио његовом (будућем) крају.
Раније су најпознатији писци и књижевнице били у центру пажње?
Јесу. Били су то сајмови аутора, пре свега. Искључиво књига. Не аксесоара, козметике, рубља у виду поклона, блогера и разних звездица естраде – лоших књига. Знало се коме је и чему где било место; коме на сајму, коме у циркусу.
Последњих година није лако пронаћи и видети књижевнике. Променила се њихова улога у друштву?
Та промена је већ давна. Писци су прво изгубили на свом друштвеном значају и на утицају који су имали шире од литературе, потом су понижени понудом да буду као неки средњовековни минстрели – забављачи некада краљевима, а сада бахатој елити која не чита, али воли да помиње књигу и угости писца. Можда је то нека парадоксална исконска правда… Писање је одувек било индивидуални и усамљенички чин: већ написана књига имала је судбину да даље путује самостално, без аутора. Писац је био и остао онај који је остављен и који драгој (књизи) може да маше на растанку. Да се нада да је она боља од њега.
Бекство од биографије
Владислав Бајац (Београд, 1954) објавио је две књиге песама, три књиге прича, осам романа. Књиге су му преведене на двадесетак светских језика. Добитник је више домаћих, страних и међународних награда и признања (Јапан, Кина, Велика Британија, Македонија, Норвешка), те посебне књижевне награде Кине. Оснивач је издавачке куће Геопоетика. Добитник је Светске награде за књижевну преводилачку иницијативу Лондонског сајма књига и Удружења издавача Уједињеног Краљевства за едицију „Српска проза у преводу“ на енглеском језику. Носилац је Ордена Краљевине Норвешке за заслуге у рангу Заповедника.
Извор: Радар
