Пише: Зоран Пауновић
Дело „Пуцањ у празно“ књижевника Владислава Бајаца, издала Геопоетика, у Београду, 2024. годоне.
Дођу тако неке године кад човек схвати да више нема времена за књиге које не успеју да га опчине већ на првих двадесетак страна – јер много је тога што би вредело прочитати, а времена мало, све мање.
Тако с временом полако почињемо да ускраћујемо писцима право на дуге и успорене уводе, па дозвољени опсег за распричане експозиције смањујемо са двадесет на десетак страна, па на три или две, све док у том логичном низу не стигнемо до прве реченице, односно док не схватимо да више немамо стрпљења за романе у којима прва реченица не може да се мери са оном Толстојевом о срећним и несрећним породицама или оном Маркесовом у којој се спомињу строј за стрељање и лед.
Прва реченица из романа „Пуцањ у празно“ Владислава Бајца засигурно неће отерати ни најзловољнијег читаоца; напротив, она ће чак и у таквом читаоцу пробудити наду – испоставиће се, сасвим оправдану – да је реч о књизи која осваја, плени и очарава од прве до последње стране.
Та прва реченица гласи: „Ко га је када и зашто први пут повукао за језик, питао се, уверен да је од тога све и почело.“
Први је утисак да у тој реченици постоји мноштво питања и загонетака, но тај утисак је варљив: питања и загонетака има знатно више но што се на први поглед чини. Ко је он кога су повукли за језик, зашто се не сећа ко га је повукао, шта је то све што је отпочело чином повлачења језика, неке су од мистерија које омађијаног читаоца на препад и неповратно увлаче у причу. Та прича, упркос таквом своме почетку, није wходунит загонетка. Није ни књига мемоара, нити збирка есеја, није ни документарна проза ни чиста фикција, није ни путопис ни историја. А опет јесте све то, и уједно много више од збира својих делова.
Почетак романа потпуно је неочекиван за књигу на чијим је корицама неонским светлима (истина, угашеним) исписан назив „Хотел Челси“. Као кад нас Џојс у првој реченици четвртог поглавља „Уликса“, након рафалних метафизичких узлета маште Стивена Дедалуса обавести да Леополд Блум воли да једе изнутрице животиња и птица, Бајац нас неприпремљене спушта на земљу натуралистичким „часом анатомије“ у виду традиционалног руралног ритуала свињокоља. Посматран из детиње визуре главног јунака В-а – који је већ тада, у детињству из кога роман почиње изразито урбани лик, тај страшни амаркорд подсећа на то колико је детињство – које из потоње перспективе зрелих и позних година волимо да гледамо као некакав рајски период – заправо лажни рај испуњен сваковрсним страховима, сумњама и бригама; истовремено, крвави сеоски хепенинг моћна је и језива метафора потоњег черечења и распарчавања земље коју ће В и кад она нестане доживљавати као своју једину домовину.
Тако нас, дакле, обрнутим џојсовским поступком, приповедач из суровог натурализма уводи у езотеричне просторе митског. Притом то није мит из прашњавих књига, хомеровска тлапња о херојима већим од живота али мањим од својих људских слабости, већ мит који су многи од нас проживели, мит о постојању могућности за стварање паметнијег, племенитијег и хуманијег света, по свему бољег од овог у коме тренутно постојимо, мит који је отишао дођавола некако баш у време кад се одиграва радња романа „Пуцањ у празно“.
Зато је тај роман о малој телевизијској екипи у великом свету тако постојано набијен егзистенцијалном тензијом; јер повест је то о громогласном цивилизацијском пуцњу у празно, о неповратно пропуштеним историјским приликама, о блиставо осветљеним путевима који не воде никуд.
Велику повест, међутим, великом не чини њена тема, већ начин којим је исприповедана. Овде је тај начин маестралан: големо знање – како теоријско, тако и емпиријско (при чему је ово друго, дабоме, за роман много важније) – о ликовима, догађајима и феноменима који су у такозваној Западној цивилизацији обележили другу половину двадесетог века овде је удружено са тајним вештинама писца који зна како се пишу романи и који, вођен непогрешивим осећајем за ритам и структуру приповедања, исписује повест која је, како неко рече, већа од себе саме.
Велике приче, опет, не живе ни од историје, већ од њених протагониста, знаних и незнаних, који стицајем непредвидљивих и каткад мистичних околности, постају јунаци књижевних дела – довољно необични да нам њихове судбине постану занимљиве, и довољно обични да са њима можемо да се поистоветимо до оног ступња на коме те судбине почињу да нас се тичу и на коме почињемо да схватамо да је прича о њима заправо прича о свима нама.
Главни јунак романа „Пуцањ у празно“, именом и презименом В, несумњиво спада у такве, на много начина занимљиве и привлачне ликове. Некима ће – пре свега добрим познаваоцима живота и рада аутора романа – тај лик с времена на време неодољиво заличити на свог творца, по томе како размишља и какве вредности заступа, као и по извесним биографским преклапањима. Опасност од поистовећења са главним јунаком Владислав Бајац, међутим, отклања на изузетно елегантан начин – увођењем Владислава Бајца као једног од споредних, невидљивих јунака романа, као писца чије је романе, макар неке од њих („Хамам Балканија“, „Књига о бамбусу“), В читао – али их, јамачно, није написао. Та фина аутоиронија омогућава В-у да несметано доминира позорницом романа, те да са читаоцем сасвим непосредно, без хипотеке пишчевог ауторитета, успостави присан однос у коме ће с њим несметано делити своја искуства и размишљања, познанства и пријатељства с великанима и знаменитим људима.
Притом В своје основно средство у тој еманацији духа, знања и мудрости – језик, дакле – ниједног тренутка не узима здраво за готово: он му се чуди и диви, преиспитује га и проверава, подржава у истини и раскринкава у лажи, и та његова опчињеност језиком лако и неосетно прелази на читаоца. У времену емотикона и скраћеница, у коме комуникација почесто престаје да буде чак и размена површних информација и претвара се у чисти симулакрум комуникације (wоw, супер, страва, врх), свест о значају како когнитивне, тако и естетске функције језика један је од најдрагоценијих дарова које нам нуди роман „Пуцањ у празно“.
А таквих дарова има још. Пролазе пред нама стазе, лица, предели, догађаји и ликови који су, свесно или несвесно, обликовали епоху о којој ова повест говори, преламају се и међусобно прожимају историја и популарна култура, естетика и антропологија, лингвистика и филозофија, у причи чији главни јунак јесте В, али и читаво једно време, у коме је свет још увек био наша отаџбина, али у коме смо све више осећали тескобу надолазеће духовне пустоши – време, дакле, у коме је свет почео да се претвара у ово што је данас.
Са Алеком Вукадиновићем отишао је и последњи представник симболистичког тока српског стиха
Тај процес духовног урушавања приповедач прати сетним погледом човека коме је све јасно: он изврсно уочава и прецизно показује чудовишно нарастање моћи медија у свету и код нас – премда то „у свету и код нас“ у овом случају можда и није прикладна формулација, јер свет јесте био код нас и ми у свету. Осећа се то у сваком сегменту ове повести, у којој један пасус о Новом Београду говори више од мноштва прича које су о овом заумном насељу испричали други, и у којој сећање приповедача на Хотел Челси својом осећајношћу, слојевитошћу и дубином разумевања лако налази место међу најлепшим страницама пребогатог корпуса литературе исписане о овом митском месту. Пролазе пред очима читаоца – у причи о „Челсију“ и у мноштву других заводљивих прича којима овај роман обилује – Боб Дилан и Никола Тесла, Леонард Коен и Енди Ворхол, Џенис Џоплин и Боб Вилсон, Хари Белафонте и Дејвид Бирн и са њима још дуга, дуга поворка ликова који показује колико је свет у коме смо живели осамдесетих година прошлог века био велики, али истовремено и мали – нарочито његов бољи део.
Због свега тога, треба на крају рећи још и ово: „Пуцањ у празно“ има светски потенцијал: јер то је роман не само о Америци и не само о Југославији, него о нестајању читавог једног света који смо познавали и углавном волели, роман који нам помаже да боље разумемо Америку, али и свет, осамдесете године али и читав двадесети век и читаву историју. Нови роман Владислава Бајца дело је које нам, поред осталог, показује и где смо то и како погрешили па доспели у ову тамницу са златним решеткама, који нас је то пут довео у ово беспуће, и зашто тако често имамо осећај да смо остали потпуно сами на овој обали коју су сви други напустили и предали безвољно. Тај је осећај, нажалост, тачан и све тачнији, али се много лакше подноси уз књиге каква је „Пуцањ у празно“.
Извор: Данас
