Пише: Недељко Чолић
Ситуација је постала критична и овако се више не може, па су странке владајуће коалиције, председништво, влада и скупштина прогласили генерални штрајк. Тако почиње један од скечева култног серијала «Топ листа надреалиста». Том скечу некада, у предвечерје рата који је растурио безбрижност Југославије, смејали смо се као апсурдном и немогућем. Од тада до данас пуно апсурда нам се обистинило, а сада и тај да, на пример, власт сама себи поставља захтеве које треба испунити. И то по угледу (или пре као тук на утук) на захтеве побуњених студената који месецима блокирају факултете.
Нису само ти захтеви оно по чему је српска власт копирала, а онда у свој домен пејстовала разне акције спроведене током студентских протеста. Ако студенти блокирају факултете и не иду на наставу и испите, власт ће «наћи» студенте 2.0 који хоће да уче. Ако пољопривредници дођу на студентска окупљања тракторима, власт ће окружити Пионирски парк у Београду својим тракторима. Када студенти повремено организују пешачења из различитих градова до града у коме одржавају масовни скуп, власт ће то поновити, на пример, пешачењем са Косова до Београда. Уколико студенти организују скупове по различитим градовима, такву турнеју направиће и власт. Ако студенти организују најмасовнији скуп у новијој историји, власт ће организовати још «старији и масовнији»… Кад део побуњених студената предложи владу експерата, за новог мандатара добијемо експерта и неполитичку личност. притом широј јавности анонимну, баш као што и студенти инсистирају на анонимности – лекара Ђуру Мацута.
Није ово први пут да СНС то ради – сетимо се само штрајка глађу двојице посланика опозиције, Бошка Обрадовића и Миладина Шеварлића, на који су посланици СНС Александар Мартиновић и Сандра Божић одговорили контра штрајком глађу, а таквих примера је било доста, али су углавном пролазили испод радара. Међутим, «убрзавањем» друштвене поларизације, и ово политичко искривљено огледало постало је свеприсутно.
Та подељеност и два инверзна света која се огледају у огледалу супротности наликују филму „Упсиде доwн“ (2012, код нас преведен као “Наопачке”), у ком се две планете налазе једна поред друге и захваљујући својој међусобној гравитацији нераскидиво су везане у међусобном орбитирању. У тој љубавној причи о Адаму и Еден (симболика јесте превише очигледна) који долазе из различитих светова постоје јасни закони два раздвојена паралелна универзума. Одређену материју вуче гравитација света из ког долази, а материја у контакту са инверзном материјом из супротног света после неколико сати изгори. Светови Адама и Еден законски су одвојени, један од њих је богат и просперитетан, други сиромашан, богатији од сиромашног купује јефтину нафту, да би му продавао скупу струју, онима из доњег, сиромашног света забрањено је да иду у горњи, док је обрнуто дозвољено…
У тој подељености на „црно-бијели свијет“ (како су то ономад певали Даворин Боговић и «Прљаво казалиште»), у ком смо „ти и ја два света различита“ (Тома Здравковић), инсистира се на два паралелна света и живота која, када се додирну, као у филму «Упсиде доwн”, могу да доведу до жестоке реакције. Ту нема места за оне који сматрају да је припадност само једном од ова два света недовољна или да ли је уопште подељеност на два света исправна, а за њих је намењено да буду изопштени и презрени од обе стране, што би се рекло речником друштвених мрежа – «памтићемо и ко је ћутао».
Копи-пејст стратегија, на енглеском говорном подручју позната и као цопyцат, има неколико разлога, сматрају стручњаци, од мобилизације сопствене «базе», до покушаја да се «супротна» страна делегитимизује.
Невен Обрадовић, професор Филозофског факултета у Нишу, који, између осталог, истражује и политичко комуницирање, указује управо на дубоко подељено друштво у политичком смислу и каже за НИН да владајућа коалиција на неки начин сад мора и свом делу бирачког тела да покаже како је неко спреман да и за њих уради све те симболичке поступке које су студенти спровели. Обрадовић каже да је искључива намена тога – одржање свог бирачког тела у стању будности, а да се покаже како у народу постоји подршка странкама на власти.
И Марко Стојић, професор на департману за међународне односе Метрополитан универзитета у Прагу, сматра да власт на тај начин жели да изведе масовну мобилизацију, поврати контролу над ситуацијом и преузме иницијативу од студената, након низа дефанзивних и изнуђених потеза, па отуд и жеља да се активира сопствена бирачка база, «уздрмана и демотивисана вишемесечним протестима».
“Копирање акција побуњених студената првенствено представља израз безидејности и немоћи СНС-а да се супротстави студентима који су се показали изузетно ефикасним у мобилисању јавности”, каже за НИН Марко Стојић.
Обрадовић указује да се ради о пропагандном деловању које се препознаје као теорија пропагандне акције.
Владика Григорије: Да ли смо спремни на добровољну жртву зарад општег добра
“Те акције служе пропагандном мобилисању грађанства, односно свог бирачког тела. Иако то не можемо сада говорити, јер избори нису ту, али власт има ту тенденцију да своје бирачко тело константно држи у једном стању будности и ово јесу те акције, заправо томе служе», каже Обрадовић и подсећа да су акције, као што је пешачење између градова, у теорији препознате и као могућност да се дође до «бесплатног» медијског простора, јер такве ванредне акције у друштву привлаче медије.
Међутим, као што копије никад не могу бити исто што и оригинал, тако ни копирање акција, ма колико оне биле успешне, не доноси исти резултат. Чак и да се не говори о томе колико су оне заправо верне оригиналу и примерене контексту у ком настају.
Стојић сматра да власт цопyцат стратегијом покушава да присвоји језик и симболе студената како би ослабила њихов ефекат, релативизовала поруке и, пре свега, одузела им аутентичност и потенцијал за друштвену мобилизацију.
“Ова пракса представља покушај контроле наратива, с обзиром на то да је власт већ дуже време у дефанзиви и неспособна да адекватно одговори на промену друштвене климе. Истицање сопствене листе захтева – упућене самом себи – представља најапсурднији облик копирања аутентичне студентске борбе, који се својом трагикомичношћу може упоредити једино са `штрајком глађу` посланика СНС-а на степеништу Скупштине 2020”, каже Стојић. У том кључу, директног покушаја имитирања акција студената у блокади, Стојић види и организовање “кампа студената који желе да уче”.
“Основни циљ оваквог потеза јесте да се студенти делегитимизују и да се умањи утицај њиховог покрета, уз поруку: `Нису сви студенти против власти.` Власт жели да разводни поруке студентског покрета и прикаже студенте као екстремисте („ми смо за знање, они праве хаос“)», сматра Стојић.
Слично је и са обиласцима градова и масовним скуповима, а Стојић наводи да њима СНС жели да мобилише своје присталице на локалу, поготово у контексту све израженијег незадовољства грађана локалним функционерима те странке.
“Власт овим такође покушава да неутралише изузетно успешну кампању студентских шетњи широм Србије, које су мобилисале велики број људи и шириле свест о потреби друштвених промена, чак и ван већих градова”, каже он и додаје да се власт тако обраћа и значајном делу бирачког тела које се налази између два супротстављена блока.
Да је у оваквом приступу присутна једна врста политичке пародије у реалности, каква је виђена управо у „Топ листи надреалиста“, указује и Невен Обрадовић.
“То да власт испоручује захтеве носи елементе пародије. Политички писмен део грађанства разуме о чему се ту ради, међутим, за део бирачког тела такве ствари делују реално и за њих то на неки начин јесу потези које они очекују од власти, не би ли показала једну врсту неког плана за решење ове кризе. Таквим пародичним потезима они заправо свом бирачком телу показују да држе ствари под контролом, иако је то реално у политичким односима далеко од тога», каже Обрадовић, који указује да се апсурдизацијом, коју ће млади означити и као кринџ, заправо може утицати и на стварање осећаја одбојности према политици.
Циљ те апсурдизације кроз цопyцат стратегију, према Стојићу, јасан је.
“Циљ такве стратегије је да се поткопа озбиљност студентских активности, да се студенти прикажу као неозбиљни, наивни, и да се њихов бунт релативизује. Мислим да СНС тежи томе да студентске активности прогласи бесмисленим, како би обесхрабрио грађане, задржао апстиненте у апстиненцији и додатно збунио јавност („ко су прави студенти?“), што би довело до преиспитивања стварних намера студентског покрета», каже он.
Извор: НИН
