Фото: Владимир Ђукановић
Споразум између Украјине и Сједињених Америчких Држава о експлоатацији ретких минерала у вредности од 500 милијарди долара изазвао је велику пажњу широм света. Овај договор, који се односи на контролу и експлоатацију стратешких ресурса, представља кључни геополитички потез који би могао обликовати будућност односа између две земље. Украјина је позната по својим значајним залихама ретких елемената, укључујући литијум, титанијум, графит и уранијум, који су кључни за производњу високотехнолошких производа попут батерија за електричне аутомобиле, мобилних телефона, рачунара и војних система. С обзиром на то да свет све више зависи од ових ресурса, САД види Украјину као кључног партнера у диверсификацији ланаца снабдевања и смањењу зависности од Кине, која тренутно доминира глобалним тржиштем ретких минерала. Према договору, Украјина ће уступити део својих ресурса америчким компанијама, док ће део прихода од експлоатације бити усмерен у посебан Фонд за обнову, чији циљ је финансирање инфраструктуре и економске реконструкције земље. Фонд ће примати 50% прихода од експлоатације, све док не достигне износ од 500 милијарди долара.
Споразум долази у тренутку када се међународни односи компликују због рата у Украјини. Ту је радикална промена у америчкој спољној политици под администрацијом Доналд Трамп-а. Американци тврде да је ово надокнада за помоћ коју су послали Украјини током рата, док већина Украјинаца није задовољна овим договором. Али пре него што зађемо у срж овог споразума да видимо шта то Украјина има од рудних резерви.
„Као да смо изгубили рат са Америком. Ово ми личи на ратне репарације“. Изјавио је Володимир Ланда, економиста из центра за Економску Стратегију у Кијеву. Украјинске рудне резерве се вреднују на $15.000 милијарди и ту су уранијум, литијум, титанијум, као и нафта и гас, кажу његови извештаји. Зато је питање свих питања да ли су те резерве на територији коју контролише Русија, или на оној која је још под контролом Кијева. Резерве литијума су око 500.000 тона, али главно налазиште је у месту Крута Балка, која је под контролом Русије од почетка напада на Украјину. Друго је на самој линији фронта у Доњецкој области. Јасно је да Русија неће дозволити да ова територија и предметни ресурси буду враћени Украјини. Да су раније развили те ресурсе уз помоћ америчких компанија, мања је вероватноћа да би Русија почела офанзиву на тој територији.
За раскол у војсци Зеленски криви Запад јер је заказао у пружању помоћи
Украјина има процењене резерве угља од 60 милијарди тона. Преко 90% депозита лежи баш у Донбасу око којег се воде најжешће борбе између руса и Украјинаца. Те резерве су око 5% светских резерви угља тако да је јасно зашто се обе стране убијају за ово парче земље. Са преко 8 милијарди људи на планети борба за овај ресурс ће се само заоштравати. Ако мислите да угаљ излази из употребе, грдно се варате. Глобална производња електричне енергије је и даље везана за угаљ као главни енергетски извор. Скоро 45% свих електро варница се ствара сагоревањем угља. Овај удео расте од 2000. године до данас, иако ако читате просечне медије ово није случај. Капацитети термоелектрана су дуплирани у последње две деценије на 2.045 гигавата (ГW). Тренутно се инсталира око 200 ГW а у плану је још 300 ГW широм планете. Смањење капацитета није на видику.
Иако Украјина очекује снажну подршку САД у војном и економском смислу, у договору нису прецизиране конкретне безбедносне гаранције нити будући обим америчке војне помоћи. Овај аспект споразума изазвао је забринутост у Кијеву, где поједини аналитичари сматрају да би могао угрозити суверенитет земље и њене дугорочне економске интересе. Са друге стране, америчке власти виде овај споразум као стратешки потез који омогућава САД-у приступ кључним ресурсима, док истовремено пружају Украјини економску подршку потребну за обнову. Такође, договор може значајно смањити глобалну доминацију Кине у сектору ретких минерала, што је један од главних циљева америчке индустријске политике.
Али многи се у Украјини осећају уцењеним. Рат не иде током који је Запад испланирао када је на почетку инвазије спречио мировни споразум Украјине са Русијом. Сада је Трамп променио плочу јер не жели да буде са друге стране када фронт у Украјини доживи колапс јер му то саветују његови војни стручњаци. Од почетка понавља мантру да рата не би било да је он био председник Америке. Шта год мислили о њему и рату у Украјини, то је тешко оспорити јер се крах комуникације између колективног Запада и Русије десио на јесен 2021. године, пар месеци пре инвазије. Као и увек, када дипломатија ућути загрме топови. Он сада експлоатише тај наратив како би могао да се игра „мушкарчине“ са свим странама у конфликту.
Економисти указују да би овај споразум могао значајно допринети украјинском БДП-у, подстичући нова улагања и отварање радних места у рударском и прерађивачком сектору. Ипак, неки критичари истичу да би превелика зависност од америчких компанија могла ограничити суверенитет Украјине још више јер би земља била разапета између Русије и Америке. Реакције јавности у Украјини су подељене. Док део грађана и политичара види овај договор као нужан за економску обнову и стратешко партнерство са САД, други га сматрају контроверзним, тврдећи да Украјина превише уступа у замену за неизвесни бенефит. Украјина је под притиском прихватила неповољне услове како би осигурала будућу подршку Вашингтона, то је сада свима јасно.
С обзиром на стратешки значај овог споразума, није изненађујуће да је изазвао реакције и у другим деловима света. Европска унија прати развој ситуације са посебним интересовањем али не знају за сад како да реагују јер американци неће делити своје инвестиције са Европљанима. Европска унија је препознала важност ових материјала за зелену транзицију и технолошки суверенитет, посебно због зависности од увоза из Кине и Африке. Critical Raw Materials Act – CRMA закон је изгласан као централни план како да Европа постане независна и то од рудника па до крајње индустријске производње. На основу овог закона су посвећени отварању рудника литијума у Јадру у Србији. Бије се жестока битка између оних који су за овај пројекат и групација које тврде да ће рудник значајно загадити животну околину. Пројекти везани за литијум се развијају у Немачкој, Португалу и Шпанији. Ситуација се значајно променила од када је Бајден-ова администрација представила нову стратегију о развоју литијума како би парирали Кини. Европа, као и увек, прати Америку у овим корацима јер није сама способна да склопи нове геополитичке коцкице. Имају још највише годину дана да се престроје јер ће тада већ бити касно – Кина ће заузети све значајне позиције ван западног света, нарочито у аутомобилској индустрији.
У Португалу напредује пројекат Баросо Литијум крупним корацима иако и тамо има противљења зелених организација. За разлику од Јадра, где се планира подземни рудник на 65о метара, у Португалу са радом у 2027. години креће рудник отвореног копа, који је далеко неповољнији за екологију. Фирма тренутно прави уговоре са произвођачима литијумских батерија како би се позиционирала у ланцу произвођача аутомобилске индустрије.
Шпанија такође жури да развије рудник литијума у региону Екстремадура за који се прича да има највеће лежиште литијума у Европи поред Јадра. Овај рудник ће бити подземни, на неколико стотина метара испод земље, док се почетак рада још не зна. Шпанска влада је пре нешто више од годину дана дала додатна бесповратна средства како би се пројекат убрзао.
На основу ова два пројекта унутар ЕУ, фирма Стелантис, која производи Фиат, заједно са кинеском фирмом ЦАТЛ, у Сарагоси отвара једну од највећих фабрика за литијумске батерије на свету. Инвестиција од ЕУР 4.1 милијарди ће производити фантастичних 50GWh годишње у литијумским батеријама. Док се милијарде инвестирају, на Балкану се још расправља да ли су литијумске батерије будућност ауто индустрије. Спинују се приче о водонику, биомаси и другим, неретко експерименталним горивима који су деценијама далеко од индустријске производње. Глобални инвеститори су идиоти што пласирају десетине милијарди у електрична возила на литијумске батерије, али зато балкански новинари знају док возе своје дизелаше старе по двадесет година.
Проблем са рударским захватима је то што не можеш да их убрзаш. То су углавном огромни пројекти, где политика игра велику улогу као и корумпирани медији који су плаћени да држе једну или другу страну. Шпанија и Португал зато полако развијају овај део економије јер су схватили колико далеко је Кина отишла. Отворено сарађују са Кинезима упркос урлању из Брисела. Рапидно мењају свест својих становника који све више купују електричне аутомобиле и развијају мрежу пуњача брже од било ког другог региона у Европи сем Немачке.
Земље које су се пре више од једног века позиционирале у ауто индустрији су све до једне високо развијене. Оне које нису су углавном земље другог и трећег света. Тако ће бити и у деценијама које долазе. Ко буде у ланцу снабдевања ауто индустрије биће технолошки и економски развијен. Ко промаши овај воз тражиће своју шансу у далекој будућности.
Зато је овај споразум између Америке и Украјине битан. Аналитичари упозоравају да би могао изазвати дугорочне последице на међународну економију и трговинске односе. Уколико се Украјина снажно веже за САД у овом сектору, то би могло довести до нових економских подела између Америке, Европе и Кине. Европа неће добити ништа, упркос значајној подршци да се рат настави. Елита у Бриселу је толико острашћена са једне стране, а у великом страху од САД са друге, да не знају шта да раде. Зато су Шпанија и Португалија одлучиле да не очекују ништа од Америке, и ту су у праву. Нико никога неће молити да уђе у овај воз који ће бити кичма глобалне економије у деценијама које долазе. То је када бирократија загуши систем до те мере да је немогуће направити брзе и ефикасне политичке одлуке.
Тешко је видети како ће Украјина профитирати од овог споразума који су потписали са пиштољем упереним у слепоочницу. Геополитика поново показује своје ружно лице владавине сила над мањима и повређенима. Али ту нема ничег новог, свет се врти како се од почетка цивилизације вртео. Мали могу само да се прилагоде или да таласају и добију преко тамбуре. Шта мислите, шта ће Србија урадити?
Извор: Фејсбучење
