Пише: Драослав Симић
Откако сам се вратио из Жагубице, а то је било 1981. године, почео сам нормално да живим. Кад сам први пут ушао у коцкарницу са мојим познаником, било је то у хотелу „Метропол”. Први кога сам видео био је један од наших најпознатијих књижевника како игра рулет. Не могу да ти објасним до које мере сам био шокиран његовим изгледом. Било је то драматично. Човек који је у мојим очима био громада понашао се као црв. Трчкарао је око стола и мољакао неку протуву да му позајми 20 долара да стави улог на онај сто. Кад сам се вратио кући, размишљао сам данима да ли је могуће да један такав човек падне толико ниско.
Тада сам ушао у казино у патикама. Људи са којима сам био говорили су обезбеђењу: „Ми гарантујемо за њега… То је фин човек, нека уђе у патикама, сада први пут долази…” И ушао сам. Нису дозвољавали да било како обучен уђеш у казино.
Након две или три године, један од мојих колега одвео ме је у Београђанку, у којој је баш тада отворен нови казино. Стицајем околности, ставио сам новчаницу од 10.000 динара на црвену или црну боју на рулету, више се и не сећам тачно, и добио сам 20.000 динара. Затим сам поново ставио новчаницу и поново добио 20.000 динара.
И замисли ти мене! Враћам се кући и размишљам колико ћу пара узимати дневно. Причам другарски јер не могу да схватим од срамоте да сам толико био глуп, да ја размишљам колико ћу пара узети дневно. И, мој Бајо, тако креће моја невоља и моја велика драма. Почињем да се коцкам.
Поп рецензије (116) – Проблем коцкања – нуди ли Црква решење?
У почетку се то и није богзна како одражавало на мој буџет. Ја сам био све време имућан човек. Супруга је имала добру плату, ја такође.
Завршим са послом у три сата. У четири дођем кући. Седнем у своју фотељу. Чекам ручак. После ручка поново сам у фотељи, не скидам ципеле и моја несрећна жена зна да ја немам живаца да легнем, да се одморим, него да нервозно чекам девет сати да се отвори Београђанка, односно казино, да могу тамо да уђем. Неколико пута сам ухватио себе да дођем знатно пре девет пред Београђанку и онда шетам око зграде нервозан, шетам и гледам на сат кад ће девет да најзад почнем да играм.
Данима одлазим тамо, данима губим, и данима идем поново све у жељи да се, како то кажу коцкари, извадим.
У међувремену одлазим и у Градску библиотеку. Почињем да узимам књиге, али само књиге о коцки. Читам „коцкарску белетристику”, романе, стручну литературу са правног факултета да видим шта је то што мене вуче ка коцки. Шта је то? Видим нервозан сам, сад то више нисам ја, него неко други у мени. Ако дођем у неприлику, да знам како да се извадим.
Све о коцки сам прочитао. Напросто невероватно. Дознајем из књига да је рулет измислио највећи филозоф и математичар новог света Блез Паскал. Не да ми ђаво мира. Е, сад ја хоћу некако да доскочим Паскалу, да га „наместим”, да га добијем. Та моја агонија тек почиње, нећу рећи да траје, него практично тек почиње. Не могу да освестим шта ми се дешава. Шта се збивало у разним клубовима међу коцкарима по Београду, немам појма јер сваки слободан тренутак проводим у казину.
Пробијање санкција
У међувремену сам се бавио и приватним бизнисом. Почињем већ крајем осамдесетих година да готово сваког другог петка одлазим у Америку, у Њујорк. Купујем робу коју продајем овде.
Примера ради, само са једним мојим другаром, који је био велики трговац, рођен у Њујорку, купим 300.000 хемијских оловака. Вратим се у Београд. И продам то београдском „Хроносу”. Зарадимо велике паре, наравно регуларне, које такође оду на коцку. Све. Једноставно, све.
Знаш, био сам релативно способан да направим новац. Зарађивао сам га и имао сам добру плату. Рекао сам већ, и жена је имала добру плату. Затим, мој приватни посао који је доносио барем још десет пута толико пара месечно. Дакле, пара је било све тако до негде деведесет друге или деведесет треће године, када крећу санкције према Србији. У том тренутку почиње драматична инфлација. Престајем да радим у царини, отварам своју приватну фирму и постајем један од, могу слободно рећи, десетак људи у овом граду који су у могућности да било коју робу из било којег дела света, преко Македоније, дотерају у Београд. Те су се услуге наплаћивале страховито добро. Биле су санкције, а ја сам их, како кажу, пробијао. Сав тај новац који је долазио, који сам зарађивао на шпедицији, ишао је искључиво на коцку. Примера ради, играм у једном познатом београдском казину, који је у саставу једног хотела, а правило је да се може ући само у сакоу и панталонама, не у фармеркама. Мој утисак је био: мене би примили да уђем унутра у купаћим гаћама. Били су презадовољни, само да ме виде унутра јер знају колико ћу пара оставити. Онда, рецимо, дођем са десетак хиљада марака, па играм, прокоцкам тих десет хиљада марака и довољно је само да подигнем главу и погледам горе, а неко од тих људи из казина који раде тамо притрчава: „Колико желите, господине, кредита?” Колико год да им тражим кредита, они ми одмах дају. Тај кредит је, наравно, у пластичним жетонима. Не види се да су то паре. То је пластика. И ја ту пластику стављам на сто и губим. И губим, и губим.
Људи који су позајмљивали новац у казину, позајмљивали су га са каматом од десет одсто дневно. Ја позајмим, рецимо, двадесет хиљада марака, које изгубим и обавезан сам сутра да им дам 22.000. Ако случајно то буде прекосутра, то је већ 24.000 марака.
Али сада је већ та моја драма ушла у нашу кућу. Сав новац зарађен од „пробијања санкција” је већ потрошен. Готово. Више пара нема. Ја одлазим у казино, настављам да играм и задужим се сада следећих 30.000 марака. Одлазим код оца и мајке и саопштавам им да ја немам одакле да вратим те паре и да ћемо ми продати њихов стан. Стан на Новом Београду продајем не бих ли вратио дугове. У међувремену сам купио још један стан на Врачару, деци, али и тај стан продајем, јер сам већ ушао у нове дугове.
То је била моја вечита борба са неизвесним кораком, један напред и три корака назад. Деси се да добијем много, али ако добијем пет хиљада марака или долара, то је ништа у односу на то шта мислим да ћу да добијем сутра. Дешавало се, једном сам ишао у хотел „Метропол” петнаест дана заредом и сваки дан сам зарадио хиљаду долара, а за петнаест дана сам добио петнаест хиљада долара. Зарадио – хоћу рећи, ојадио се.
Шеснаести дан сам све изгубио и још приде моје две или три хиљаде. Али све. Шта се дешавало? Кажем, продао сам један стан, продао сам други стан и више пара нема. Више пара нема и готово.
Онда сам направио паузу од можда месец дана јер сам јако добро радио шпедицију и заиста сам зарадио већу суму новца. И кад сам зарадио те паре, готово да не може да се објасни, почињем опет да играм и губим. Губим, губим, губим. Страшно губим.
Ко ти даје право
Сад кад причам, знам да сам страховито пуно радио, много зарађивао, али сам новац много лако и губио. Једном се десило да сам изгубио све што сам имао код себе, али све, и долазим кући у три сата ујутру, отварам врата од собе једног детета, видим – дете спава ко анђелче. Отварам врата друге собе, видим – друго дете спава. И питам се: ко ти даје право? Ко ти уопште даје то право да се коцкаш! Сутра кад устанемо, да ми дете тражи 100 марака да купи ципеле, ја их немам. А то што их немам, ни то није страшно, али је страшно до које мере бих се ја издрао на дете зашто ми тражи паре! Шта ти мислиш, 100 марака ципела, да ли ја то лако зарађујем!?
То је лична моја драма, не могу баш најбоље да објасним. Морао бих да будем у најмању руку писац да бих сад све описао, то је једноставно страшно. У тренутку кад немам више пара да купим те жетоне, себе бих ставио на онај број.
А затим палим кола и идем кући и размишљам зашто, докле, докле, зашто је то тако, шта је то што ме тера. Па, види, мој отац, био је на самрти шест месеци и ја сваки дан радим и сваки дан одлазим кући да видимо оца на пола сата. Међутим, излазим из канцеларије и имам у џепу пара и знам да треба да идем да видим оца. Али моје мисли су на другој страни, не тамо где је требало да одем. Практично, кад се „пробудим” из заноса као дрогиран, а нисам пио алкохол нити сам се дрогирао, кад сам већ угасио мотор и закључао кола, видим себе, улазим у казино. И заиста. Уместо код оца, ја сам у казину. То је то што не може да се опише. А пошао сам на Нови Београд да видим оца који ме чека и готово сваки дан брижно пита да ли сам платио порез за стан. У међувремену сам опет купио један велики стан. Ја га лажем да јесам. Лажем га да јесам, а нисам платио порез, нисам.
То је било већ 1995. године, кад сам био потпуно распамећен. Отац умире. Не стижем на гробље. Одлазим на аеродром. Летим у Америку, у Лас Вегас, у коцкарницу, да уложим све што имам. И тај стан за који нисам платио порез…
После потрошених пара које нисам добио ту ноћ на коцки, сутра поново одлазим у казино. Одлазим у казино у нади да ћу коначно да се извадим и вратим уложено. И задужујем се нових 500.000 долара, које, ако не добијем, немам више одакле да вратим. И не добијем те паре. И цео тај дан и ноћ сам преседео у својој соби у хотелу, испушио гомилу цигарета и чврсто одлучио да одузмем себи живот.
Извор: Политика Магазин
