Да ли је надреализам и даље важан? Да ли је икада био важан? То питање тешко да је ново, разматрано је практично од самих почетака покрета.
Већ 1930, једва шест година након помпезне инаугурације, песник са двадесет и неку годину Рене Домал упозоравао је Андреа Бретона, оснивача надреализма, главног теоретичара и писца Манифеста надреализма (1924), на претњу да ће испасти безначајан ако постане популаран и опште прихваћен: “Чувај се, Андре Бретоне, да се једног дана не појавиш у уџбеницима из историје књижевности; ако тежимо части, то значи да за потомство останемо уписани у историји катаклизми”. (Пригодно упозорење, пошто су Бретон и многи други надреалисти у међувремену уписани у поприлични број уџбеника.)
Десетак година касније је сам Бретон, у изгнанству у Сједињеним Америчким Државама током Другог светског рата, пред студентима Универзитета Јејл жестоко протестовао против “нестрпљивих гробара” који су устврдили да је са надреализмом готово за свагда. С обзиром на то да су се многи младићи у публици ишчуђавали над својим белешкама, можемо да замислимо да су се такође питали и колико им је надреализан тада значио у животу. Данас, кад се обележава стогодишњица почетака надреализма, а пошто му је у последњих пола века срећа расла, па опадала и поново расла, вреди још једном промислити о томе.
Заиста, младима у 21. веку би се, као и студентима са Јејла, тешко могло замерити ишчуђавање над тим какве има везе гомила ексцентричних писаца и уметника који се размећу својим сновиђењима са горућим питањима као што су друштвене и расне неправде, варљивост тржишта рада, огромне економске неједнакости, закидање грађанских слобода, родни идентитети и једнакост, уништавање животне средине, реформе образовања или, док ово пишем, још једне сабласти светског рата. Још је на све то реч “надреално” у схватању најширих слојева почела да означава гомилу нејасних ствари и постала је општи израз за много шта на скали од потресног до просто блесавог.
Одговор је да се надреализам бавио свим овим кризама. Да наведемо само неколико примера: надреалисти су отворено критиковали француски колонијализам и расизам и деле многе ставове са актуелним расправама о расној једнакости и друштвеној правди. Њихово противљење рату и војсци, започето још у Првом светском рату, ођекивало је у протестима против деловања Француске у Алжиру и америчког ратовања у Вијетнаму, између осталог. Искреност са којом су говорили о сексуалности, иако то не замагљује више него двосмислену позицију жена у покрету, била је за то време нечувена и њен се ођек пренео све до савремених приступа. Њихова сумњичавост према раду скоро да је предођек данашње Велике оставке.
Осим тога, њихов неуморни отпор стегама какве су у два гласа проповедали Kатоличка црква и буржоаски моралисти допринео је утирању пута за секуларније, сразмерно мање регулисано, доба. А њихово проблематизовање ригидног образовног система заснованог на бубању, примењиваног у Француској већим делом 20. века, претеча је педагошких реформи Пијажеа и Монтесоријеве. Није чудо што су слогани надреалиста исписивани спрејевима на зидовима Париза у током студентских протеста у мају 1968, иако сковани више од четрдесет година раније, звучали свеже.
Чак и они несвесни утицаја надреализма на друштвене и политичке аспекте света у ком живимо сведоче о утицају овог покрета на све од уметности и књижевности до рекламирања, дизајна и популарне културе. Без надреалистичког схватања “црног хумора”, на пример, тешко би било замислити театар апсурда, Монти Пајтон, филмове Дејвида Линча и безбројна остварења из скорије или актуелне ТВ понуде.
Пракса аутоматског писања директно се одражава на дела Боба Дилана, битнике (посебно на кат-апове Вилијема Бароуза), Њујоршку песничку школу и многе друге следбенике. Њихове изложбе и уметничке демонстрације предвиђају каснију појаву уметности перформанса, инсталација и мултимедијалних структура. Надреалистички измењена имажерија почела је да превлађује толико да више не само што се утапа у пејзаж него је постала сам пејзаж.
Па ипак, није довољно бити пуки претеча. По мом мишљењу, истинско завештање надреализма није толико у претхођењу колико у прекидању и ометању, у нечему што стално доводи у питање постојеће парадигме и тражи нове облике да изрази емотивни набој. Или, опет, у мешању кодова, при чему се преузимају елементи из прошлости, садашњости и пројектоване будућности и прекомбинују се, прерађују, изнова осмишљавају у нешто ново, а онда у нешто још новије.
Иако се деловање и ставови неких чланова чине незадовољавајућим, и то посебно према садашњим стандардима (а њих ће превредновати будуће генерације), верујем да њихово хватање у коштац са већ споменутим проблемима има много тога да поручи садашњем тренутку, и оно у чему су грешили једнако колико и оно у чему су били у праву.
Надреалистима је један од највећих покретача било одбијање вредности на какве је европско друштво настојало да их присили. Kао политички свесна бића гнушали су се ратоборног шовинизма који је избио вриштећи у први план током рата 1914-18. и осећали су одбојност не само према самом рату, него и према друштвеном статусу кво који га је подстицао, као и према економским диспаритетима, блатантном расизму и интелектуалној блазираности који су ишли уз то.
Kао писци и уметници, одбацивали су – бар у теорији – каријеризам и самодовољност каква су са собом носила многа књижевна и уметничка дела, што је довело до креативне стагнације, да не кажемо и до прећутног или отвореног прихватања нарушеног друштвеног уговора. Дела надреалиста су, по својој природи, испуњена наглашеним раскидом са владајућом правоверношћу, било да је она политичка, друштвена или естетска.
Путеви којима су надреалисти настојали да истовремено одбаце листу понуђених избора западног света (његову убилачку репресију, као и баналност која умртвљује мозак) и улију у животе људи виши и доследнији смисао кретао се неколиким главним авенијама: потрага за чудима, било кроз аутоматизам, несвесна стања или испитивањем случајности и коинциденције; наглашавање хумора и игре; уздизање пожуде и сексуалности до револуционарне силе; непрекидно трагање за новим формама израза, заједно са претварањем обичних предмета у предмете жеље; поновно осмишљавање политичког активизма, али не као базичног програма “надница за рад”, него као свеобухватнијег ослобађања људског ума.
Један аспект надреализма међу побројанима за мене оличава оно због чега он и одолева променама трендова и приоритета, а то је непоколебљива вера да су чуда, та сила за универзалну еманципацију, свима надохват руке. Циљ је био да се црпе из претходно неслућених извора и разобручи потенцијал који сви носимо у себи за зачудност, инвенцију и благотворно махнитање.
Другим речима, важност надреализма не лежи толико у насталим делима колико у ставовима иза њих. Оне који изједначавају покрет са именима као што су Салвадор Дали, Жуан Миро, Ив Танги и Робер Деснос то лако може да изненади. Али иако се надреализам данас махом сматра покретом у књижевности и уметности, а главни представници су се заиста користили средствима уметности, њихови покретачки импулси били су превасходно филозофски, политички и експериментални.
Бретон, некадашњи студент медицине који је изучавао неурологију и психијатрију, дефинисао га је у научном тону као “психички аутоматизам у чистом облику којим се намерава изразити… стварно функционисање мисли”. Надреализам у својој суштини не тежи естетици, него радикално новим начинима гледања на свет, па чак и низу етичких путоказа.
Правећи такав искорак често је оптуживан да је, у поређењу са тад актуелним импресионизмом, кубизмом или експресионизмом, донео релативно мало препознатљивих и утицајних уметничких дела, што је теза коју је поставио Алфред Бар Млађи пре осам деценија у каталогу за изложбу “Фантастична уметност, дада, надреализам” у Музеју модерне уметности 1936. године. Kада надреализам престане да буде “бродска кабина контроверзи”, пише он, “несумњиво ће бити сагледан као нешто одакле се изнедрило брдо осредњих слика… пристојан број изврсних и трајних дела уметности, па чак и неколико ремек-дела”.
Истина је да иза сваког истопљеног сата и шоље за чај увијене у крзно, да иза сваке Нађе, Сељака из Париза и Андалузијског пса стоје стотине књига и визуелних радова који у најбољем случају делују неинвентивно, а у најгором као испразна дела, материјал за пародије. Али да ли је у томе поента? Без тих такозваних мање успелих дела (а ко то оцењује?) имали бисмо много скромнији приказ тога шта је све надреализам изнедрио, надахнуо и омогућио.
Један од Бретонових бројних покушаја да сажме свеобухватне циљеве покрета био је: “Трансформиши свет, промени живот, преобликуј људска схватања од главе до пете”. То је, истини за вољу, крупан захтев, али и такав да несумњиво спречава надреализам да окошта у артефакте са којих се сваких пар година брише прашина, постављају се на изложбене полице, а онда опет гурну назад у фиоке.
Kако то већ бива, овој последњој тврдњи пружена је и жалосна и неочекивана прилика за проверу: започета мало пре него што је ковид-19 изврнуо свет наглавце и састављана у годинама после тога, ова књига писана је у позадини турбуленција међу којима су глобална пандемија и драматичне душтвене промене које су уследиле; убиства Џорџа Флојда, Брионе Тејлор, Ахмада Арберија и многих других; текући обрачун (или изостанак обрачуна) са заоставштином расне неправде и крупних економских диспаритета; оштре политичке поларизације из једне земље за другом, уз стално присуство авети све аутократскијих режима; и, док ово пишем, катастрофа рата у Украјини.
Надреализам се појавио под узнемирујуће сличним околностима, потеран кланицом Првог светског рата, храњен политичким и друштвеним немирима који су уследили у целој Европи, прогоњен пандемијом шпанског грипа 1918-20. Његова легитимност и значај довођени су у питање много пута у каснијим деценијама, што је само додатно помрачено избијањем Другог светског рата и Хладим ратом за њим, као и претњом нуклеарним уништењем коју никако нисмо уклонили, већ је просто инкорпорирали у свакодневицу.
Да ли је то коинциденција да се поново јавља интересовање за покрет, што показује цео низ скорашњих публикација и изложби где се он истиче и као историјски и као савремени феномен?
Kада је Рене Домал ставио акценат на “катаклизмични” аспект надреализма пре него на књиге, слике, филмове и друга дела настајала у пуном замаху, предвидео је кључну, али тада једва примећену истину: да ће непрекидно новаторство и ефикасност надреалистичке поруке зависити од тога да ли ће увек бити у стању да одговори на нападе и да нападима узврати пре него од способности да ствара уметност или књижевна дела.
Више од било које интелектуалне струје модерног доба надреализам је успоставио свет који може да прихвати, пођеднако и недељиво, насиље побуне и стваралачку страст.
Пише: Марк Полицоти
Извор: Why Surrealism Matters
Превео: Матија Јовандић/glif.rs
