Џалто: Православље и (анархо)социјализам
27. мај, 2023.
Никола Јокић и магија бизарне генијалности
27. мај, 2023.
Прикажи све

Вакнин: О вођи нарцису, како волети самог себе.

Сем Вакнин, (Фото: Narcissism)

Сем Вакнин, (Фото: Narcissism)

Нарцистички лидер више воли сјај и гламур добро организованих илузија него напор и методичност стварних достигнућа. Његова владавина је сва од огледала и дима, лишена је суштине, састоји се од пуког спољног привида и масовних илузија

Ја сам Сем и ја сам патолошки нарцис. Моја болест је и даље са мном, и ту ће и остати, нема јој лека. Без обзира на то да ли су то ваши најближи или политичари, једино их можете победити ако их разоткријете

Дакле, желите да знате нешто о мени. Овако – зовем се Сем Вакнин и рођен сам 1961. године у Израелу. Почео сам да се бавим писањем у стању велике принуде. Налазио сам се у затвору и покушавао сам да схватим шта ми се то десило. Деветогодишњи брак ми се распадао, финансије су ми биле на рубу пропасти, породица се растурила, углед ми је био уништен, а личне слободе драстично ограничене.

Прве странице књиге писао сам у затвору, ноћу, и то стојећи.

Зашто сам уопште отишао у затвор? Мачевао сам се са израелском владом. Мој мач је био краћи. Ухапшен сам због велике преваре коју сам изнео на светлост дана, а која се десила у банци коју сам купио на берзи. Али не, ово није прича о томе „да нисам био крив“, како то обично бива!

Полако сам почео да схватам да је све то била моја грешка, да сам био болестан и да ми је била потребна помоћ како бих срушио зид који сам деценијама градио око себе. Писао сам о свом опоравку. Био је то болан процес који није водио никуда. Данас нисам другачији – нисам здравији него онда кад сам почео да пишем. Моја болест је и даље ту са мном и ту ће и остати – прогнозе су лоше и алармантне.

Оно што сам за ово време научио је да је нарцисе лако открити и тада, кад их откријете, лако је њима управљати. Због чега је то важно? Зато што, ако им се не супротставите, они ће имати жељу да униште све и сваког око себе. Манипулисање нарцисима је једини начин да преживите – без обзира на то да ли су то ваши пријатељи, чланови породице или политичари који одлучују о вашој судбини. У данашњем тексту бавићу се баш овом последњом и најопаснијом групом – политичарима. Како их открити и како их победити.

 Нарцистички вођа ће вероватно избити на чело у нарцистичким друштвима. Патологија вођиног менталног здравља у сагласју је с недостатком друштвених и моралних норми у његовом друштву и култури. Вођа и следбеници притом формирају својеврстан затворени систем, који се кроз узајамни фидбек самопотврђује и снажи, двоје који се једно у другом с обожавањем огледају и једно друго с љубављу одражавају.

Уздизањем и идеализовањем свог фирера светина заправо уздиже и идеализује себе и владавину зауздане руље коју њен вођа демагошки искоришћава; у дучеовом успону они виде наду, у његовој очигледној болести – исцелитељску утеху и легитимност за сопствено колективно лудило. Сам диктатор своју победу на изборима, мада очигледно непоштену, изједначава с тим да је изабран од виших сила, од богова и историје. Он је видљиво оличење судбине, његова изузетност – изузетност је саме нације.

 Злоћудни нарцис измишља и затим пројектује своју лажну, фиктивну личност, које свет треба да се боји или да јој се диви. Он од самог почетка има слаб контакт са стварношћу, а замке власти то још више погоршавају. Нарцистичко грандиозно самозаваравање и фантазије о свемоћи и свезнању подржани су и ојачани стварном влашћу и склоношћу нарциса да се окружује сервилним улизицама.

Нарцистички вођа, (Фото: Јутјуб)

Вођина приватна личност и његов интимни живот могу бити потпуно различити од јавних. То је непрестани ефекат доктора Џекила и мистер Хајда. Нарцистичко-психопатски лидер као приватна личност може бити очински настројен, саосећајан, сентименталан, спреман да помогне, незанимљив, грађанских схватања, осредњи, умерен, болешљив, сумњичав, хладан према другима или пријатељски расположен. Он се, међутим, веома труди да те особине прикрије од јавности.

 Равнотежа нарцистичке личности је тако нестабилна да не може да поднесе чак ни наговештај критике и неслагања. Већина нарцистичких особа је параноична и пати од суманутих идеја односа (неоснованог уверења да их други исмевају или коментаришу и кад ови то не чине). Стога нарцистичка личност себе често сматра „жртвом прогона“.

Нарцистички лидер храни и охрабрује култ личности, са свим обележјима институционалне религије. У тој религији овај лидер је светац који живи аскетским животом. Он, попут монаха, себи ускраћује земаљска задовољства (или бар тврди да то чини) како би могао у потпуности да се посвети свом позиву.

 Нарцистички лидер представља неку врсту монструозно изокренутог Исуса, који жртвује свој живот и пориче себе ради добробити свог народа – или човечанства у целини. Потискујући и превазилазећи своју људскост, нарцистички вођа постаје искривљена верзија Ничеовог натчовека.

Многи нацистички лидери су таоци самонаметнутих крутих идеологија. Они себе воле да замишљају као Платонове владаре-филозофе. Пошто су лишени саосећања, на своје поданике гледају као произвођач на сировине или пак као на апстрактну колатералну штету у ширем историјском процесу (омиљена изрека им је да „не можеш направити омлет ако не разбијеш јаја“).

 Укратко, код њих је све глума, а не живот. Да би уживао у спектаклу (и био његов део), култни вођа од поданика захтева одустајање од властите моћи просуђивања, деперсонализацију и дереализацију, односно доживљавање сопствене личности и света око себе као нестварних. У тој нарцистичкој драматургији катарза је практично исто што и самопоништење.

Мањине оних „других“ – често произвољно одабраних – представљају савршено, лако препознатљиво отеловљење свега што је „погрешно“. Оптужују их да су застарели, да су језиво нереални, космополитски оријентисани, део утврђеног естаблишмента или „декадентни“. Омражени су из верских или друштвено-економских разлога или пак због своје расе, националности, сексуалне оријентације или порекла. Они су савршен предмет мржње, оличење губитника. Нарцисоидне личности хране се мржњом и патолошком завишћу.

 Управо то је и извор фасцинације Хитлером, по дијагнози Ериха Фрома, а такође и Стаљином, као злоћудним нарцисоидним личностима. Хитлер је био човек изврнут наглавце. Његово несвесно било је његово свесно. Живео је и остваривао наше најдубље потиснуте пориве, жеље и фантазије.

Хитлер нам омогућава да бацимо поглед на ужасе који леже испод глатке површине, на варваре пред капијама наше личности, на стање какво је било пре него што смо измислили цивилизацију.

Хитлер нас је све силом повео на путовање кроз време, а многи се с њега нису вратили. Он није био Сатана.

Био је један од нас. Био је оно што Хана Арент тако тачно назива баналношћу зла. Само обични, ментално поремећени, неуспешни члан једног ментално поремећеног и неуспешног народа који је живео у бурним, поремећеним и неуспешним временима. Представљао је савршено огледало, канал, глас и оно што се крије на самом дну наших душа.

Нарцистички лидер више воли сјај и гламур добро организованих илузија него напор и методичност стварних достигнућа. Његова владавина је сва од огледала и дима, лишена је суштине, састоји се од пуког спољног привида и масовних илузија.

Након његовог режима, пошто нарцистички лидер умре, буде свргнут или пак вољом бирача смењен с положаја, све то се разоткрива. Стална и неуморна илузионистичка представа престаје и читаво здање се руши. Оно што је изгледало као економско чудо, испоставља се као мехур од сапунице опточен преварама. Неучвршћене империје се распадају. Вредно збирани пословни конгломерати такође. „Револуционарна“ и „фундаментална“ научна открића и теорије бивају обеснажени. Друштвени експерименти завршавају у хаосу.

Како им се крај ближи, нарцистичко-психопатски лидери глуматају дајући одушка својој машти, нападају друге, доживљавају праве ерупције. С једнаком жестином и енергијом нападају сународнике, бивше савезнике, суседе и странце.

Сем Вакнин, (Фото: Daily Mail)

Важно је разумети да је та употреба насиља обавезно его-синтонична, односно таква да одражава личност и представе овакве особе. Насиље за којим посеже мора бити у складу са сликом нарцистичке личности о самој себи. Мора да одржава и подржава њене грандиозне фантазије и храни њен осећај да на то има права. Мора бити у складу с причом нарцистичке особе.

 Сви популисти, харизматични лидери, верују да имају посебну везу с народом, везу која је директна, готово мистична и превазилази нормалне канале комуникације, као што су законодавна тела или медији. Стога, нарцистичка личност која себе сматра добротвором кад је реч о сиромашнима, човеком из народа, представником обесправљених, оним ко се у име сиромашних бори против корумпиране елите, вероватно у прво време неће прибегавати насиљу.

Та мирољубива маска распада се кад нарцистичка личност постане уверена да се сам народ у чије име наводно говори, њено бирачко тело, њене присталице у бази, главни извор њеног нарцистичког снабдевања окрећу против ње. Најпре у очајничком напору да сачува фикцију која лежи у основи њене хаотичне личности, нарцистичка особа тежи да објасни и обезвреди ову изненадну промену расположења. „Народ су преварили“ (медији, крупна индустрија, војска, елита…), „они заправо не знају шта раде“, „након непријатног буђења доћи ће себи“…

 Кад пропадну ови неспретни покушаји да се спасе лична митологија, која је већ у траљама, нарцистичка личност је повређена. Њена повређеност неизбежно доводи до нарцистичког беса и до застрашујућег показивања неспутане агресивности. Нагомилана фрустрација и повреде претварају се у ниподаштавање. Оно што се претходно идеализовало сад се одбацује с презиром и мржњом.

Овај примитивни механизам одбране назива се подела. За нарцистичку личност, ствари и људи су или потпуно лоши (зли) или потпуно добри. Она своје недостатке и негативне емоције пројектује на друге и на тај начин постаје потпуно добра. Нарцистички лидер ће покољ сопственог народа правдати тврдњом да су намеравали да га убију, да пониште револуцију, опустоше привреду, нашкоде земљи или нацији итд.

 „Мали људи“, „пешадија“, „одани војници“ нарцистичке личности – његово стадо, његов народ, његови запослени – они су ти који плаћају цену. Губитак илузија и крај зачараности представљају праву агонију. Процес обнове, односно уздизања из пепела, превазилажења т

Трауме преварености, искоришћености и изманипулисаности – дуго траје. Тешко је поново некоме поклонити поверење, веровати, волети, препустити се вођству, сарађивати. Некадашње следбенике нарцистичког вође прождире осећај стида и кривице.

Извор: Newsweek

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *