Пише: Владимир Ђукановић
У суботу, 10. маја 2025. године, Женева, град који је иначе познат по скупим сатовима, луксузној чоколади и још скупљим банкарским услугама, биће сведок још једног спектакла глобалне економске трагикомедије. Наиме, САД и Кина одлучиле су да се „коначно састану“ како би разговарале о смиривању тензија у трговинском рату који је недавно ескалирао до нивоа за који чак ни економисти нису сигурни да ли представља царине или обичну пљачку под маскама.
Да подсетимо, након што је амерички председник Доналд Трамп прошлог месеца увео царине које, будимо искрени, делују као да их је бирао насумично извлачећи бројке из шешира, Кина је одговорила готово идентично непромишљеном мером. Америчке царине према Кини тренутно износе рекордних 145%, док кинеске према Америци износе 125%. Те бројке су толико апсурдно високе да су се тржишни аналитичари недавно шалили да ће ускоро бити исплативије робу из Кине транспортовати до Месеца, па је тек онда увозити у Америку.
Међутим, сада обе стране глуме озбиљност и одговорност, па шаљу своје најважније преговараче у неутралну Швајцарску, земљу познату управо по својој способности да у кризним ситуацијама обезбеди довољно неутралан простор за преговоре уз врхунску чоколаду – јер, шта боље умирује напетост од шећера?
Америчку делегацију предводи министар финансија Скот Бесент, човек који је прошле недеље признао да је тренутна ситуација „попут ембарга“, што је, наравно, сасвим у складу са званичном политиком Вашингтона: прво направиш економски хаос, а онда се чудиш како је настао. Уз њега је и трговински представник Џејмисон Грир, који ће вероватно бити задужен да кинеској страни објасни да Америка заправо не жели потпуну изолацију од Кине – жели само довољно изолације да изгледа одлучно у медијима и да привремено задовољи бираче.
С друге стране стола налазиће се кинески потпредседник владе Хе Лифенг, иначе познат као главни економиста кинеске владе, што га аутоматски чини стручњаком за све, од економије до фенг шуија. Кина, наравно, није пропустила прилику да још једном подсмешљиво поручи Америци да „слуша шта говори, али гледа шта ради“. Стара кинеска пословица која је, очигледно, уведена специјално за овакве прилике, када се преговара са Американцима.
Пекинг, који иначе никад није био познат по спонтаности, поручио је Вашингтону да ће пратити њихову искреност. Ово је помало иронично, будући да Кина, земља позната по савршеној транспарентности и доследности (осим када није), сада захтева од Американаца да буду јасни и предвидиви у својим поступцима. Једино што недостаје јесте да у знак добре воље Вашингтон прихвати Хуавеји као главни добављач опреме за Пентагон, или да Кина одобри Гуглу слободан приступ свим личним подацима својих грађана. Наравно, ниједно од тога се неће догодити, али било би забавно гледати њихова лица када се тако нешто предложи.
Посебно је занимљиво што обе стране сада говоре како је „отворена трговина кључна за глобални просперитет“. Додуше, то говоре тек након што су недељама држали читав свет као таоца својих трговинских свађа. Све ово личи на људе који се туку у продавници порцелана и онда се искрено чуде како је дошло до лома. У међувремену, светска тржишта која су претходних месеци живела у паници, сада се опрезно радују састанку, надајући се да ће се две највеће економије коначно призвати памети – или бар да ће наћи некакав привремени компромис који ће трајати дуже од последње епизоде њихове трговинске сапунице.
Технолошки гиганти попут Епла, Микрософта, Тенсента и Алибабе већ месецима гледају како им дионице скачу горе-доле у зависности од Трампових твитова и кинеских саопштења за јавност. У свету где је један твит довољан да обрише милијарде долара са тржишта, трговинска политика ове две земље више подсећа на лошу риалити емисију него на озбиљну економску стратегију.
И док САД и Кина упорно покушавају да докажу једна другој ко је јачи, бржи или способнији да издржи бесмислене економске ударце, остатак света гледа са неверицом и пита се када ће неко од њих коначно признати очигледно – да ниједна земља на свету не може опстати у економској изолацији и да је фер трговина ипак можда бољи рецепт од економског рата.
Владимир Ђукановић: Трамп и Царине: Србија Потписује Трговински Споразум са САД?
Наравно, очекивати рационалност од две суперсиле које последњих година трговинску политику воде по принципу: „Ако не можеш победити, бар направи хаос“, можда је ипак превише оптимистично. Ипак, састанак у Женеви можда донесе неко чудо – можда ће преговарачи, под дејством швајцарског ваздуха, схватити да је једино разумно решење укидање царина и повратак отвореној трговини. Или ће барем покушати да престану да се понашају као тинејџери који се дуре.
У међувремену, инвеститори широм света могу једино да се надају да ће обе стране коначно прихватити чињеницу да ниједна економија не може сама против остатка света, чак ни уз царине од 145%. Можда ће то коначно схватити кад виде да су се од целог трговинског рата обогатили само адвокати који састављају царинске регулативе и брокери који профитирају од панике на берзи.
А ако овај састанак ипак пропадне, обе државе увек могу да наставе са традиционалном политиком – да оптуже једна другу за неуспех, уведу још веће царине, и тако наставе да хране сопствени его, док свет буде гледао овај апсурдни економски пинг-понг без краја.
Једина утеха у свему је да ће преговарачи из Женеве бар понети кући неколико швајцарских чоколада. Јер, ако већ не могу постићи договор, бар да имају добар укус у устима док објашњавају грађанима како су „озбиљно и конструктивно“ преговарали, иако нису ни близу компромиса.
А свету, као и обично, остаје да се смеје – јер су алтернативе далеко тужније.
Извор: Фејсбучење
