Piše: Vladimir Đukanović
U subotu, 10. maja 2025. godine, Ženeva, grad koji je inače poznat po skupim satovima, luksuznoj čokoladi i još skupljim bankarskim uslugama, biće svedok još jednog spektakla globalne ekonomske tragikomedije. Naime, SAD i Kina odlučile su da se „konačno sastanu“ kako bi razgovarale o smirivanju tenzija u trgovinskom ratu koji je nedavno eskalirao do nivoa za koji čak ni ekonomisti nisu sigurni da li predstavlja carine ili običnu pljačku pod maskama.
Da podsetimo, nakon što je američki predsednik Donald Tramp prošlog meseca uveo carine koje, budimo iskreni, deluju kao da ih je birao nasumično izvlačeći brojke iz šešira, Kina je odgovorila gotovo identično nepromišljenom merom. Američke carine prema Kini trenutno iznose rekordnih 145%, dok kineske prema Americi iznose 125%. Te brojke su toliko apsurdno visoke da su se tržišni analitičari nedavno šalili da će uskoro biti isplativije robu iz Kine transportovati do Meseca, pa je tek onda uvoziti u Ameriku.
Međutim, sada obe strane glume ozbiljnost i odgovornost, pa šalju svoje najvažnije pregovarače u neutralnu Švajcarsku, zemlju poznatu upravo po svojoj sposobnosti da u kriznim situacijama obezbedi dovoljno neutralan prostor za pregovore uz vrhunsku čokoladu – jer, šta bolje umiruje napetost od šećera?
Američku delegaciju predvodi ministar finansija Skot Besent, čovek koji je prošle nedelje priznao da je trenutna situacija „poput embarga“, što je, naravno, sasvim u skladu sa zvaničnom politikom Vašingtona: prvo napraviš ekonomski haos, a onda se čudiš kako je nastao. Uz njega je i trgovinski predstavnik Džejmison Grir, koji će verovatno biti zadužen da kineskoj strani objasni da Amerika zapravo ne želi potpunu izolaciju od Kine – želi samo dovoljno izolacije da izgleda odlučno u medijima i da privremeno zadovolji birače.
S druge strane stola nalaziće se kineski potpredsednik vlade He Lifeng, inače poznat kao glavni ekonomista kineske vlade, što ga automatski čini stručnjakom za sve, od ekonomije do feng šuija. Kina, naravno, nije propustila priliku da još jednom podsmešljivo poruči Americi da „sluša šta govori, ali gleda šta radi“. Stara kineska poslovica koja je, očigledno, uvedena specijalno za ovakve prilike, kada se pregovara sa Amerikancima.
Peking, koji inače nikad nije bio poznat po spontanosti, poručio je Vašingtonu da će pratiti njihovu iskrenost. Ovo je pomalo ironično, budući da Kina, zemlja poznata po savršenoj transparentnosti i doslednosti (osim kada nije), sada zahteva od Amerikanaca da budu jasni i predvidivi u svojim postupcima. Jedino što nedostaje jeste da u znak dobre volje Vašington prihvati Huaveji kao glavni dobavljač opreme za Pentagon, ili da Kina odobri Guglu slobodan pristup svim ličnim podacima svojih građana. Naravno, nijedno od toga se neće dogoditi, ali bilo bi zabavno gledati njihova lica kada se tako nešto predloži.
Posebno je zanimljivo što obe strane sada govore kako je „otvorena trgovina ključna za globalni prosperitet“. Doduše, to govore tek nakon što su nedeljama držali čitav svet kao taoca svojih trgovinskih svađa. Sve ovo liči na ljude koji se tuku u prodavnici porcelana i onda se iskreno čude kako je došlo do loma. U međuvremenu, svetska tržišta koja su prethodnih meseci živela u panici, sada se oprezno raduju sastanku, nadajući se da će se dve najveće ekonomije konačno prizvati pameti – ili bar da će naći nekakav privremeni kompromis koji će trajati duže od poslednje epizode njihove trgovinske sapunice.
Tehnološki giganti poput Epla, Mikrosofta, Tensenta i Alibabe već mesecima gledaju kako im dionice skaču gore-dole u zavisnosti od Trampovih tvitova i kineskih saopštenja za javnost. U svetu gde je jedan tvit dovoljan da obriše milijarde dolara sa tržišta, trgovinska politika ove dve zemlje više podseća na lošu rialiti emisiju nego na ozbiljnu ekonomsku strategiju.
I dok SAD i Kina uporno pokušavaju da dokažu jedna drugoj ko je jači, brži ili sposobniji da izdrži besmislene ekonomske udarce, ostatak sveta gleda sa nevericom i pita se kada će neko od njih konačno priznati očigledno – da nijedna zemlja na svetu ne može opstati u ekonomskoj izolaciji i da je fer trgovina ipak možda bolji recept od ekonomskog rata.
Koliko gasa je iscurilo iz Severnog toka i koje su posledice incidenta
Naravno, očekivati racionalnost od dve supersile koje poslednjih godina trgovinsku politiku vode po principu: „Ako ne možeš pobediti, bar napravi haos“, možda je ipak previše optimistično. Ipak, sastanak u Ženevi možda donese neko čudo – možda će pregovarači, pod dejstvom švajcarskog vazduha, shvatiti da je jedino razumno rešenje ukidanje carina i povratak otvorenoj trgovini. Ili će barem pokušati da prestanu da se ponašaju kao tinejdžeri koji se dure.
U međuvremenu, investitori širom sveta mogu jedino da se nadaju da će obe strane konačno prihvatiti činjenicu da nijedna ekonomija ne može sama protiv ostatka sveta, čak ni uz carine od 145%. Možda će to konačno shvatiti kad vide da su se od celog trgovinskog rata obogatili samo advokati koji sastavljaju carinske regulative i brokeri koji profitiraju od panike na berzi.
A ako ovaj sastanak ipak propadne, obe države uvek mogu da nastave sa tradicionalnom politikom – da optuže jedna drugu za neuspeh, uvedu još veće carine, i tako nastave da hrane sopstveni ego, dok svet bude gledao ovaj apsurdni ekonomski ping-pong bez kraja.
Jedina uteha u svemu je da će pregovarači iz Ženeve bar poneti kući nekoliko švajcarskih čokolada. Jer, ako već ne mogu postići dogovor, bar da imaju dobar ukus u ustima dok objašnjavaju građanima kako su „ozbiljno i konstruktivno“ pregovarali, iako nisu ni blizu kompromisa.
A svetu, kao i obično, ostaje da se smeje – jer su alternative daleko tužnije.
Izvor: Fejsbučenje
