Андреј Тарковски: Ми не знамо како да будемо слободни

Данас неће бити никаквог филма, данас ћу са вама једноставно разговарати. И почећу тако — пре него поставите питања —  што ћу вам представити, шта би се десило нама, уметницима, ако бисмо били савршено слободни. То би било исто као и када би рибе које живе у великим дубинама, одједном испливале на површину.

Фото: ПОЛИТИКОН

Својевремено сам снимио филм о Рубљову, који је био генијални уметник. Данас, у наше време, апсолутно је немогућуе поверовати у то, да је он стварао ограничен чврстим оквирима религиозних канона, који су га приморавали да црта онако како је речено у такозваним „Правилима иконописа“. То јест, за сваку икону постојао је прописан образац и било је сасвим недопустиво његово непоштовање у формалном — композиционом и колоритном — смислу. Невероватно је што је он, упркос томе показао, испољио свој геније, за разлику од својих предходника. Уопште, то је веома чудна ствар — слобода.

Десило се да сам целу годину радио у Италији — тамо слободу изражавају тако што пуцају у људе; пуцачи доспевају у затвор, али врло брзо одатле излазе, зато што постоји милион начина како их заштити и само један како их — казнити. Нисам за драконске методе, али желим да кажем: да би био слободан, човек једноставно треба то да буде, није потребно питати никога за дозволу. То је једноставно. Ипак, ми не знамо како да будемо слободни. Зато су заиста најслободнији људи — они који ништа не траже од живота. Они траже много од себе. Испољавају према себи огромне захтеве — а не према околини. Не желим да ме погрешно схватите, али овде је реч о унутрашњој слободи, у моралном значењу те речи. Не спремам се да полемишем о традиционалној енеглеској демократији или, тамо, анархији, али у сваком случају говорим о оној слободи, коју су поседовали, којом су располагали људи у свим временима, људи који су себе жртвовали свом времену и друштву у коме су живели.

Задржао сам се на овој теми зато што, како сам већ рекао, снимајући свој последњи филм, (Носталгија, прим. прев.), желео сам да испричам причу управо о људима који поседују унутрашњу слободу. Без обзира на то што су их окруживали неслободни људи. Често се говори: треба бити јак. Иако баш нико не разуме шта то значи — бити јак… Хтео сам да видим јаког човека као слабог у општеприхваћеном значењу те речи. Ето, у „Сталкеру“ сам кроз карактер хероја хтео баш таквог човека да прикажем. Он је веома слаб, али поседује један квалитет који га чини непобедивим — то је вера. Он верује да мора да служи људима. И постаје непобедив. Уопште, говорити да човек може погинути и самим тим изгубити, — та позиција је, ви то разумете, бедна.

Андреј Тарковски, УМЕТНИК И ХХ ВЕК (одломак), разговор са гледаоцима током Ст. Џејмског фестивала у Лондону 1984.

Превео: Александар Мирковић

Извор: http://tarkovskiy.su/