Пише: Слободан Орловић
Преко пола године „друштвених гибања“, предвођених студентима свих државних факултета, мењало је српско друштво и политику. Али, није их још дефинитивно променило. Оно што знамо је да без упорног студентског бунта и блокада факултета, уличних протеста, шетњи, трчања и „бициклирања“, као и сад скоро угашеног протеста по школама, не би било: ни овог делимичног објављивања документације о реконструкцији Железничке станице у Новом Саду; хапшења осумњичених за (посредну) смрт 16 лица у Новом Саду; трију тужилачких истрага; у марту највећег београдског протеста (без епилога али са, кажу, „звучним топом“); пада Владе; предлагања па одбацивања „прелазне владе“; укидања плата на универзитету софистичким (неуставним) правним маневрима; накана о гашењу постојећих универзитета (?!); покушаја освајања факултета полицијом; привођења и позивања професора (посебно ректора БУ) и студената у јавну и тајну полицију, а сада и у Владу на преговоре; инсталирања „ћациленда“ и некаквих „преторијанаца“ испред највиших институција (Скупштине и Председништва); а све то праћено непојмљивом мрзилачком пропагандом од стране антимедијских гласноговорника власти.
С друге стране пак, они владајући и сам „владар“ посебно, уплашени колико и буновни, не одступају јер су, плашимо се, бодрени од евроатланских им савезника, Кине и Русије (по цену свих наших природних богатстава?). Не знајући до кад ће та подршка потрајати, уочљива је ригидност власти и мањак осећаја за нову стварност у земљи. И то свакодневно, у несувислостима о: страним (хрватским) плаћеницима, рушењу државе, атентирању председника, отимању власти, пропасти васколиког „српства“, замењивању тужилаца и судија (подобнима?), поменутог укидања буџетског високог образовања, и у оним нешто мање злокобним којештаријама, као што су: уништавање привреде, одустајање инвеститора, угрожавања слободе кретања као оправдања гажења и напада на угрозитеље, бајке о онима „који би да уче“ и др.
Нова раскрсница на којој се коначно отворено срећу студенти (у блокади) и политика, зове се „избори“. Ако су недовољно разрађену опозициону идеју „прелазне владе“ студенти скоро листом игнорисали, замишљајући тек неку чистунски аполитичну владу стручњака, ствари са изборима су сасвим другачије. Остатке идеје о прелазној влади у делу опозиције, заменио је пун политички захтев „на изборе!“, већ разрађен структуром будуће изборне листе. По изјавама, 250 места будућих кандидата биће, од стране пленума у универзитетским центрима, понуђена различитим друштвеним слојевима (класама): професорима и наставницима, радницима и земљорадницима, новинарима, односно свима који су студенте подржавали – очекивано без активних политичара и изненађујуће без самих студената.
Иако би „студентска листа“ (без студената) била, по неким анкетама, најпопуларнија на изборима, поготово ако би је подржале све опозиционе странке, „зец је још у шуми“ јер изборна трка није ни на видику. Четворогодишњи мандат скупштинског сазива истиче за две и по године (крајем 2027. године) па би за разрешење ове кризе било неопходно расписати ванредне изборе. Али, то председник Републике (по Уставу на предлог Владе) сада не жели да учини па је једина могућност његовог одобровољавања наставак широког друштвеног притиска (блокаде, окупљања, протести, штрајкови). Или је можда довољан „миг“ од поменутих савезника извана?
Како било, студентски позив на изборе, за сада, не прати захтев за фер променом изборних услова (финансирање предизборних активности, објективност медија, елиминисање функционерске кампање и „сигурних гласова“, тачност бирачког списка и др). Отуда се део опозиције нашао затечен, у раскораку, зашто учествовати на таквим изборима? Иако има аргумената неучешћу, позитиван одговор би могао бити да је друштво, уз вођство младих, малтене „преко ноћи“, коначно сазрело да докаже да је смењивост власти и у Србији једна нормална ствар. На изборима, чак и са њиховим „правилима“ – још само да их распише.
