Piše: Vladimir Đukanović
Studentski protesti u Srbiji traju već mesecima. Od pada nadstrešnice u Novom Sadu, kada je poginulo 15 ljudi zbog čistog nemara onih koji su posao obavljali, mladi ljudi u Srbiji ne žele da se pomire sa stanjem u državi. Blokadom fakulteta su pokrenuli široke proteste tako da je politička klasa, kako onih na vlasti, tako i opozicije, saterana u ćošak iz kog ne znaju da izađu. Kulminacija sledi sledeće subote kada će veliki broj ljudi da se sjati na proteste u glavni grad Beograd.
Poslednji potez studenata se tiče političke forme naše zemlje gde oni predlažu da se ide ka neposrednoj demokratiji a što dalje od predstavničke demokratije. Godinama zagovaram da je direktna demokratija jedini pravi politički sistem i da su predstavničke, parlamentarne demokratije ogrezle u korupciji, kako kod nas, tako i u svetu.
Ajde prvo da vidimo zašto je predstavnička demokratija u krizi? Ideja je da svako u lokalu nađe najboljeg predstavnika, da ga pošalje u centralu, gde će on/ona da se bori za interese svojih sugrađana. Dakle, mene su poslali iz mog sela, a tebe iz tvog. Ti se boriš da se tvoj kraj i tvoje selo najviše razviju, a ja se borim za svoje. U teoriji odlična ideja, ali se priča u praksi uvek izjalovi. Mi dođemo u veliki grad, dobijemo stanove, automobile, sekretarice i sve druge privilegije koje idu uz političku poziciju. U početku se borimo grčevito za svoj kraj. Nađi sredstva da napraviš put u selu. Nateraj vladu da obnovi školu. I svako se bori za svoj kraj do jednog momenta.
Šta onda krene po zlu? Ta to što smo mi ljudska bića i po prirodi smo podložni promenama i prilagođavanju. Ti i ja, od ljutih neprijatelja koji su se borili za svoj kraj, sedamo na kafu. Tu shvatamo da je glupo da se krvimo jer eto, radimo zajedno. Onda nam se supružnici upoznaju a deca krenu zajedno na košarku. Od ljutih neprijatelja posle kratkog vremena dođemo do kumstva. To je taj ključni momenat u parlamentarnoj demokratiji gde se sama duša korumpira, jer više ne ispunjavamo mandat svoj kraja, već ulazimo u nove lične odnose koji nam postaju politički prioritet. To je ona priča „ma oni svi posle sede zajedno u skupštinskom bifeu dok se za vreme sednica kao svađaju.“
Ovo je pojednostavljena ilustracija jednog sistema koji će biti obrađen u mojoj četvrtoj knjizi, ali je suština baš u tom jednostavnom zlu. Mnogi će skočiti na ovaj argument ali moje iskustvo, kao i istorija, ukazuju da je svaka centralizacija loša za građane a dobra za političku klasu. Kako onda da znamo da je neposredna demokratija bolji sistem? Veoma jednostavno: imamo savršen primer koji nam je pred nosom – Švajcarska.
Švajcarska je jedinstvena po svom sistemu direktne demokratije, koji omogućava građanima da direktno učestvuju u donošenju političkih odluka putem referenduma i građanskih inicijativa. Međutim, nije jedina zemlja koja koristi elemente direktne demokratije. Mnoge zemlje, uključujući Sjedinjene Američke Države i nekoliko evropskih država, imaju mehanizme poput referenduma i narodnih inicijativa na različitim nivoima vlasti. Ipak, Švajcarska se izdvaja po učestalosti i obimu korišćenja ovih instrumenata, čineći je primerom zemlje sa snažnom tradicijom direktne demokratije.
Švajcarski sistem se sastoji od konfederacije, kantona i mesnih zajednica. Na svakom nivou vlasti građani mogu većinu političkih odluka da svedu na referendum i direktno odluče da li da prihvate neki predlog ili ne. Bitno je da ja iz drugog kantona ne mogu da glasam u nekom trećem kantonu. Sva politička pitanja koja nisu poverena konfederaciji su „spuštena“ na kantonalni nivo tako da imaju značajnu samostalnost kada su obrazovanje, zdravstvo i infrastruktura u pitanju. Na početku februara Cirih je imao interesantno glasanje da se članovima lokalnog parlamenta podignu plate sa CHF 16.000 na CHF 28.000. Obrazložili su povećanje činjenicom da im plate nisu povećane od 1998. godine, da se obim posla značajno povećao, a inflacija učinila svoje. Interesantno je da su stranke koje su tražile povećanje inicirale referendum kako bi građani doneli konačnu odluku. Na njihovo iznenađenje referendum je doneo negativnu odluku tako da su ostali na starim platama. To je savršen primer neposredne demokratije gde je odluka bila brza, lokalna i predstavlja jasnu volju građana.
Ima primera gde je volja građana kontraverzna i gde nije bila u duhu vremena sa ostatkom razvijenog sveta. U Švajcarskoj su žene dobile pravo glasa na saveznom nivou tek 1971. godine, nakon dugogodišnje borbe za to osnovno pravo. Od 1959. godine, kada je taj referendum iznesen pred narod prvi put, tek je 1971. izglasano da i žene mogu da glasaju na tom političkom nivou. U ovakvim sistemima moraš biti spreman da će narod često glasati na iznenađenje mnogih. Imate mnogo primera glasanja na švajcarskim referendumima tako da vam predlažem da istražite ovu temu jer je veoma interesantna.
Koje su društveno-ekonomske konsekvence švajcarskog političkog sistema direktne demokratije. Na prvom mestu je politička stabilnost. Prema rankiranju Svetske Banke World Governance Indicators, koja ocenama od -2,5 do +2.5 ocenjuje nekoliko parametara, pa i političku stabilnost, Švajcarska po tom merilu ima maksimalan broj od +2.5. Samo nekoliko zemalja ima tu ocenu, tako da je ključni parametar, stabilnost jednog sistema, prošao test na najbolji mogući način.
Drugi bitan parametar su neto plate. Švajcarska ima najveće neto plate od svih država na svetu. Da li je slučajno što je narod koji drži političke konce čvrsto u rukama sebi nametnuo da bude prvak u neto platama? Naravno da nije. Ali znate šta jeste čudno? Da je zemlja koja eto ni izlaz na more nema, ali nekako su svoj standard građani stavili na prvo mesto.
Švajcarska postiže da bude politički najstabilnija država sa najvećim platama. I to sve građani postignu uz najmanji PDV u Evropi. Dok je porez na dodatnu vrednost oko 20% po evropskim zemljama, u Danskoj 25% a u Mađarskoj čak 27%, on je u Švajcarskoj na 8%. Postavlja se pitanje, zašto je parlamentarnim demokratijama bitno da svakom građaninu koji kupi krajnji proizvod uzmu još 20 i više procenata nakon svih plaćenih poreza, a švajcarci to urade sa samo 8%.? Šta mislite gde sav taj novac ide? Pa u glomazne centralističke birokratske aparate koji se godinama gomilaju putem zakona koje naši predstavnici nameću bez da stare reformišu ili ukinu. Tako imamo brdo agencija, instituta i drugih neproizvodnih institucija čiji je društveni benefit u najboljem slučaju upitan.
Na federalnom nivou Švajcarska je konsocijativna demokratija. To je oblik demokratskog uređenja koji se koristi u duboko podeljenim društvima, posebno onima sa jakim verskim, etničkim ili jezičkim razlikama. Cilj ovog sistema je da osigura političku stabilnost i ravnopravnu zastupljenost svih značajnih društvenih grupa kroz specifične mehanizme vlasti. Zemlja ima federalni savet sa sedam članova koji dolaze iz najjačih političkih stranaka. Sam parlament ima 246 članova koje narod direktno bira. Za ta mesta se švajcarci ne otimaju kao u drugim državama jer je vlast na federalnom nivou mnogo slabija pošto je veći deo vlasti na mesnim zajednicama i kantonima. A i svaka bitnija odluka se brzo otme njima iz ruku i stavi na referendum. Samo iz ovog šturog poznavanja njihovog sistema jasno je i prosečnoj osobi da je prostor za korupciju značajno smanjen. Takođe je jasno zašto je moć političkih stranaka radikalno manja nego u predstavničkom sistemu. Stranke se u Švajcarskoj najviše bave promocijom jednog od stavova u referendumu i na taj način pokušavaju da utiču na društveno-ekonomski život. U drugim parlamentima se zakon jednostavno izglasa od strane političke elita a da narod često ni ne zna kakva je odluka doneta i koje su konsekvence. U Švajcarskoj se značajan napor ulaže u objašnjavanju konsekvenci datog akta na život građana. Jedino tako možete da ubedite sugrađane da glasaju za zakon koji je vama bitan.
Kada budete od sada razmišljali o ovoj temi, koju su studenti u Srbiji načeli natrčaćete na sledeći fenomen: ne može to kod nas. Karijera me je odvela na sve strane sveta. Ovu temu sam započinjao sa građanima i političarima u Americi, Japanu, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj i drugim zemljama. Odgovor je skoro univerzalan: nismo MI sposobni za to. Političke elite su oprale mozgove velikoj većini i u najrazvijenijim predstavničkim sistemima. Amerikanci kažu mi smo dvo-partijski sistem, Japanci kažu mnogo nas je za takvu vrstu sistema, itd. Ključ je da politička elita mora da se drži elitističke mantre kako narod ne bi tražio vlast u svoje referendumske ruke. Probajte od sad među prijateljima da pokrenete ovu temu. Kao papagaji će ponavljati kako je to nemoguće, naročito poznanici koji su političari.
A šta oni nama u stvari govore? Da smo mi građani obične budale koje ne znaju šta je dobro za nas i našu decu.
Izvor: Fejsbučenje
