Piše: Vladimir Đukanović
Decenijama su nas plašili time šta će se desiti ako nas bude previše. „Eksplozija stanovništva!“, vikali su, kao da će Zemlja eksplodirati jer smo prepunili autobuse i redove u pošti. A sada, kad planeta gori i klimatolozi vrište o nestajanju vode i hrane, broj stanovnika u budućnosti je upitan. I to ne malo. Nego ozbiljno. Dramatično. Ili, ako ste sa Balkana – „Ma, nek ide sve u tri lepe, bar će biti manje gužve na plažama.“
Dobrodošli u XXI vek, vreme kada Kina sa svojom milijardom i kusur stari kao pozorišni glumac, dok Nigerija pokušava da hrani populaciju koja raste brže od inflacije, i kada bivše jugoslovenske republike na miru odumiru, kao faks mašine. Nepravda? Možda. Zasluženo? Zavisi ko vas pita.
Kina je, kao i sve velike civilizacije, počela sa velikim ambicijama. Osmislili su političku sterilizaciju populacije pod imenom „politika jednog deteta“. To je bila jedna od najglupljih političkih ideja u istoriji čoveka. Godinama su ih strani analitičari hvalili: „Vidi kako su disciplinovani, vidi kako planiraju.“ Danas? Danas im je prosek godina kao u nemačkom Bundestagu, radno sposobnih je sve manje, a fabrike traže radnike iz Vijetnama. Da stvar bude gora, Kineskinje danas neće da rađaju. Ne zato što ne mogu, nego zato što – neće. Fino im je bez dece. Život, karijera, i na TikTok-u vide zapadne žene koje su značajno smanjile broj rođene dece.
U Nigeriji, s druge strane, deca niču kao kukuruz. Nema posla? Nema veze. Nema hrane? E, tu je već problem. Ali nema te muke koja može zaustaviti natalitet kad država nema plan. Zemlja od 237 miliona stanovnika, prosečna starost 18,1 godina, glad i ekstremno siromaštvo kao svakodnevica, ali zato rast populacije iz udžbenika. Nigerijci su danas 2,9% svetske populacije. Do kraja veka, Nigerija bi mogla imati više stanovnika nego cela EU. Brine li ih to? Ne zna se. Preče su dnevne krize.
U poslednjih nekoliko vekova svetska populacija je rapidno rasla. Higijena i radikalan razvoj medicine su produžili životni vek sa 32 godine u proseku 1900. godine na 71 godinu u 2021. Taj radikalan skok je i najveći uspeh čoveka i jasno demonstrira šta znači tehnološki razvoj za naš život. Svim nostalgičarima koji žude za „starim dobrim vremenima“ želim povratak u daleku prošlost na godinu dana. Kukali bi za savremenim životom nakon samo par dana.
Većina naučnika koji se bave demografijom smatra da će rast populacije na planeti stati u jednom trenutku između 2050 i 2100. godine. Do tada će rast dolaziti samo iz osam zemalja: Pakistan, Filipini, Indija, Egipat, Etiopija, Tanzanija, Nigerija i Kongo. Šta će se onda desiti sa zajednicama, ekonomijom i budućnošću naše vrste?
Niko stvarno ne zna jer je nagli razvoj veštačke inteligencije ponovo doveo ove teorije u pitanje. Šta ako preventivna medicina napravi razvojni skok sličan klasičnoj? Šta ako uspemo da usporimo proces starenja značajno kao što najnovija istraživanja najavljuju? Sve te teorije o padu broja ljudi na planeti će pasti u vodu i populacija će nastaviti da raste, možda još brže nego danas. Ograničeni resursi ove planete, koji su ugroženi klimatskim promenama, će stvarati ozbiljne tenzije između država i regiona. Migracije će biti sve intenzivnije i verovatno će biti glavni uzrok sukoba u budućnosti. I ove teorije veštačka inteligencija dovodi u pitanje jer će biti u stanju da izračuna kompleksne potrebe za radnom snagom u regionima koji nisu u balansu.
A Balkan? Ah, Balkan. Naš ponosni, umorni, ispražnjeni Balkan. Ovde je sve jasno: ne rađamo se, ne ostajemo, ne planiramo. Penzioneri prebrojavaju dinare, mladi ili protestuju ili prebrojavaju low-cost letove. Ako uopšte i prebrojavaju – mnogi su već otišli. Šta kaže statistika? Srbija gubi stanovnike brže nego što menja gaće. Bosna se prazni kao budžet. Hrvatska? Više ih ima na privremenom radu u Irskoj nego u Slavoniji.
Ali nije sve tako crno. Nije, jer nikome u suštini nije ni stalo. A kad nikom nije stalo, onda možemo da se pravimo da je sve u redu. Države tu i tamo trabunjaju nešto o „podsticajima“, ali sve to stane u jedan izveštaj i tri konferencije. Ko će stvarno da rodi dete zbog poreske olakšice od par stotina evra?
Kada ljudi sretnu ženu koja je rodila petoro dece, svi je gledaju kao da je šugava. Kao da su deca alkohol pa ako cimneš više od dva komada eto pijandure. Svi kukaju da im trebaju radnici a te radnike ne rađaju mačke, nego žene. I te žene, zvane majke, nemaju specijalan status ni u jednom društvu, jer niko im to vreme ne vrednuje kao što se vrednuje vreme jednog molera, mašinskog inžinjera, bankara ili lekara. Majke mu dođu kao neka vrsta modernih robinja, jer društvo može da ih uceni njihovom ljubavlju prema deci tipa: „ko je šiša, šta je rađala…“
Slika budućnosti po broju stanovnika nije jasna. Ujedinjene Nacije i demografi pokušavaju da nametnu temu, ali pošto nema bombastičnih promena nema ni medijske pažnje. Jer u suštini, šta nas boli uvo za ljude?
Izvor: Fejsbučenje
