Пише: Владимир Ђукановић
Давид Бец је професор савременог ратовања на King’s College Лондон, познат по истраживањима о побунама, информационом рату и стратешкој комуникацији. Његова најновија књига The Guarded Age (2024) анализира како се савремени свет све више утврђује, од физичких фортификација до дигиталних баријера, као одговор на осећај растуће несигурности.
Бела Европа је у дубокој кризи, како економској тако и политичкој и све више људи шапуће да опасност долази изнутра. Да није више ствар терориста, страних агресора, ни руских хакера, већ друштвеног колапса. Улице великих градова, од Београда до Париза, шаљу слике протеста, незадовољства и насиља. Кад неко пипне „нашег“, онда се вришти о нацизму, терору, репресији „невиђених“ размера. Када ми јуначки неког повредимо насиљем то се трансформише у „неопходно зло“ против тренутног Хитлера.
Грађански рат по европским земљама више није параноидна фантазија десничарских форума. Он је статистичка могућност, тврди професор у својим радовима: осамнаест процената за пет година у просеку по земљи, а шездесет процената вероватноће да се зараза прошири. И то није рад који покушава да то спречи. Не. Он покушава да ограничи штету. Јер, као што каже, најбољи случај може да значи 23.000 мртвих годишње, и то само у Британији. Најгори случај? Па ми са Балкана бар знамо како изгледа најгори сценарио. Многи ће његову методу преиспитивати, али једно је сигурно, професор Бец покушава да академски обради оно што годинама гледамо у медијима и полицијским статистикама.
Али најстрашније у свему је да ниједна влада, ни британска, ни француска, ни било ко у Европи нема појма шта да ради. Војске су трениране да ратују против неког другог, негде другде. И тај аспект је огољен јер европске земље помажу Украјини оружјем и новцем, али о директом рату са Русијом нема говора. Замислите овај сценарио почетком прошлог века. Па европске силе би објавиле рат Русији за пар недеља и стотине хиљада европских бораца би тутњило Украјином. Генерали имају своје доктрине за уништавање слабих земаља без озбиљне одбране, али за велике силе и унутрашње претње решење немају. Сада непријатељи живе у њиховим градовима, гласају на изборима и плаћају порез. И како то зауставити? Како објаснити војнику да му је непријатељ брат од тетке из Нотингема? Балкан има одговор: па никако!
Професор је препознао концепт „фералних градова“: метропола које више формално не функционишу. Нису још као Могадишу, али већ показују зубе: паралелне економије, двоструки стандарди полиције, приватно обезбеђење, гета, квартови без присуства државе. Лондонски „Blade Runners-i“ који уништавају камере нису екстремисти, они су симптом немоћи британске културе да интегрише мигранте. Париз већ гори, буквално, са двоје мртвих у прослави усране фудбалске утакмице. Heathrow, центар светског саобраћаја, остаје без струје. Слике из „сигурне Европе“ почињу да личе на увод у документарац о распаду.
Иза сцене се већ пишу нови сценарији. Нема више планова за одбрану од спољне претње: сада се праве планови за очување музеја, библиотека, архива, електрана и акумулација. Ко мисли да је претерано нека прочита како су Британци током Другог светског рата евакуисали уметнине у руднике. Или како су крунски драгуљи чувани у кутији за колаче на тајној локацији. Јер кад почне да гори, приоритети се мењају. Ломи се стари друштвени систем а рађа некад нови, а некад једноставно друштво испари у вихору промена. Само питајте Југословене где им је држава, култура…остали само дугмићи.
Али грађански рат није само пуцање, то је суштински културна деконструкција. Уништавање идентитета. У Шпанији су вадили лешеве часних сестара. Сутра ће можда разбијати витраже у Нотр Даму или бацати статуу Линколна с моста. Зато се и ратови симбола, тзв. „културолошки ратови“, морају схватити озбиљно. Нису то само твитер свађе. То су уводне сцене грађанског рата. Свако друштво је колекција митова и симбола који су повезујућа нит заједничког живота. А данас неретко код нас и у Европи гледамо отворене нападе на те симболе који се неретко сведу на примитиван наратив ми против њих. Они су као злочинци а ми моралне стене који смо и историју, и филозофију научили на мрежи X, где се суштински окупљају најгласнији али и најпримитивнији наративи. И у суштини сви урлају против неких симбола. Са мањком спознаје да ће им деца вероватно бити у рововима, а многи и у гробовима. Тада, док мајка оплакује сина, сви симболи губе смисао.
Професор не говори из угла политичке идеологије и није му циљ да задржи статус quo. Он већ предвиђа да је процес почео и да је неповратан. Циљ је да се минимизира штета. Да се заштите музеји, књиге, вода и струја. Да се нађу регије које ће остати „мање несигурне“: safe zone light верзије, јер праве „сигурне зоне“ неће постојати. Да се мисли о томе ко чува нуклеарке кад Westminster падне. Да се направи, како аутор каже, нова „кутија за колаче“ за крунске драгуље, само овај пут за плутонијум.
Шанса да Балкан прође неочешан је минимална. Много је већа шанса да ће конфликт покушати да извезу из Западне Европе као много пута до сад. Ако Париз експлодира, експлодираће и Брисел. А ако Брисел гори, ЕУ је на апаратима и некако ће балканци бити окривљени као реметилачки фактор. Гледају нас као регион који познаје рат, а они ето граде мир деценијама. Као да Европа није била централни извор ратова, погрома и геноцида вековима. Бићемо увучени, хтели то или не, јер је око нас армија оних који идиотски мисле да за европске вредности треба жртвовати неретко и живот. А ми не треба да жртвујемо ништа ни за кога. Ни длаку са главе зарад декадентних система који вреднују маргиналне наратива изнад суштинских економских и друштвених проблема.
Његов рад је и позив и упозорење. Позив друштвеним структурама да се припреме не за одбрану граница, већ за одбрану својих улица. И упозорење свима осталима да илузија о стабилности више не стоји. Ако постоји „normalcy bias“, како аутор каже – то је наш порив да верујемо да ће све бити ОК јер су продали причу да је све увек било ОК. Е па није. Европа је горела много пута, и једино је историја прави сведок. Систем се не реформише и више није способан да држи друштво на окупу.
Ако желиш да знаш где идеш, погледај мапу. Али не географску – већ демографску, културолошку и инфраструктурну. Све три показују исто: да су многи градови изгубили контакт са државама, да су наративи непомирљиви, и да су цеви које нас греју и поје рањиве. Као што аутор примећује, цивилизација никада није била трајнија од својих снабдевања храном, водом и енергијом. Град је створен како би централизовао моћ и створио класу зависника који гласају. И који су спремни на велика разарања ако се наратив наруши.
У мом првом роману Блистање, постоји део где нестаје струја. Можете само да замислите како друштво реагује после једног дана, једне недеље и даље. Ако не можете, прочитајте књигу.
Нису сви градови исти. Неки ће пасти брже. Неки ће се бранити дуже. Они који преживе први талас – биће места окупљања. Али и мете. Зато аутор предлаже да се већ сада идентификују регије које могу да функционишу као језгра будуће обновљене цивилизације. Да имају аеродром, приступ води, струји, и што је најважније, људе спремне да одрже ред.
Није све изгубљено, тврди професор. Али да би нешто било спасено, мора се већ сада препознати. Морају се мапирати музеји, спискови уметнина, архиви, дигитални записи. Морају се правити бункери, не за ракете, већ за информације. Јер историја се не сме ресетовати заједно са системом напајања. И најважније, мора се причати. На насиље одговарати законом и друштвеном осудом, а не навијањем за „наше“. Буните се као Ганди, а не као Лењин. Јер једна борба води у боље друштво, а друга неминовно ка нихилистичкој диктатури.
Можда ћемо ми са Балкана боље протумачити радове професора Беца јер нам је памћење још свеже од распада бивше домовине. Распад долази изненада, рапидно и са мало обзира за људски живот и друштвене норме. Данас се многи у академском свету и јавном животу бусају како су ето предвидели распад Југославије. Само су ето заборавили да објаве радове пре деведесетих. А професор Бец сада упозорава да је тренд у Европи алармантан. Зато заслужује да прочитате његову књигу.
Извор: Фејсбучење
