Пише: Радивој Цветићанин
Много је шта Хорхе Марио Бергољо – као папа Фрањо – урадио први и једини. Споменимо неколико ствари, чисто подсећања ради. Кад је, рецимо, изгласан папом, одбио је понети папски златни крст, оставивши око врата свој поникловани сребрни. Одбио је и традиционалне скарлетне мокасине од којих је Прада у време његовог претходника Бенедикта направила хит својих модних ревија. (Зато је, не без жаоке, ватиканским костимографима дао на знање да су му потаман старе ортопедске ципеле.) Са нелагодом је примио на себе белу одежду понтифекса максимуса, говорећи да се у њој осећа као продавац сладоледа. Одбио је да станује у Апостолској палати, уместо ње одабрао је апартман – број 201 – у ватиканској Гостинској кући Свете Марте, при којој је капелица за ране јутарње мисе, и кантина где једе с послугом и запосленима. Кафу ту пије из аутомата. Плату од тридесет и две хиљаде долара не узима, сваког месеца дели је сиромашнима, фондацијама, понеком потребитом члану фамилије. Папамобил му је туђ, у свакој згодној прилици користио је обична кола, спочетка је то био плави форд фокус. И на дужа путовања лети авионима локалних компанија. За Војтилу и Рацингера авиони су били преуређивани тако да су на располагању имали кревет и радни сто – папа Бергољо нема таквих прохтева, седне катакад у први ред, толико да може протегнути ноге.
Има тога још првог. Први је језуит на трону Св. Петра. Први из Америке, и јужне земљине хемисфере. Први је за папско узео име Фрање Асишког. Први именовао једног кардинала из Србије. Први је у Ватикан – чујте ово – довео кловнове, и комедијаше. И кад смо већ ту, код забаве: никад се у папским одајама није певао и играо танго. Пред њим, јесте. Итд, тешко је свему томе назрети крај. Поготово што се ево сад Бергољо показује још једном као први – као први папа који за живота објављује аутобиографију. О њој ће овде бити речи.
Надај се
Аутобиографију је јесенас на Франкфуртском сајму најавио њен талијански издавач, и власник свих права, Мондадори. Папа је у августу урадио ревизију текста, сигнирајући сваку страницу – нешто ће додуше бити додавано и касније, на последњим табацима – и предао књигу њеној судбини. Та судбина је, наравно, већ била уписана. Рендом хаус узео је копирајт за Америку, моћни издавачи других језичких подручја одмах су најавили преводе, ту и тамо су се потом појављивали одломци да подигну температуру, и – 14. јануара 2025. у излозима књижара у осамдесет земаља освануло је оно што и на невиђено постаје бестселер: књига Francesco SPERA L’autobiografia. То је њен изворни, талијански наслов. Немци су га се држали: Papst Franziskus: HOFFE, Die Autobiografie. Французи такође: Pape Francois: ESPERE. L’autobiographie. Шпанци већ нису. Papa Francisco ESPERANZA La autobiografia је њихов. Нису ни Енглези. Њихов наслов Pope Francis HOPE The Autobiography , као и шпански, мења нијансу која постоји у талијанском – реч Spera садржи, наиме, императивни тон, чега у шпанској речи Есперанза и енглеској Hope нема. Хрвати су тај тон погодили, на корицама њиховог издања као наслов стоји Надај се. То Спера, то Надај се, тачно је оно што одражава папину вољу и страст. Али, нема места драми: ни шпанско Есперанза, ни енглеско Хопе којим ћемо се ми служити, није нека јерес, напротив! Hope, дакле нада, за Светог је оца света реч. Видећете уосталом.
Мало се отеже овај увод, али морамо споменути још један шум у каналу. Папин ghost writer Карло Мусо у краткој белешци на крају књиге каже да се пре шест година, кад се почело радити на њој, није рачунало са тим да ће бити објављена за папина живота. План је, очито, промењен. О разлогу се може само нагађати јер ни папа ни Мусо нису дали објашњење. Али, постоји ту извесна необична околност. Пола године, наиме, пре него што ће Мондадори најавити Наду изашла је књига коју исто тако потписује папа као аутор, наслов јој је Life / La mia storia nella Storia, и већ тај наслов Моја прича кроз историју сугерише да пред собом имамо личну животну исповест. Срочена је врло просто. Новинар Фабио Маркезе Рагона је наратор, тачније: нешто као конферансије, а Папа у причу улази и излази, пресецајући је дугачким пасажима својих сећања. Прича се тако прекида и наставља, чак је и графички сугерисано кад иде Рагона, а кад папа – да бисмо на крају добили оно на шта наслов указује, заокружен аутопортрет. Неће бити тек зановетање ако се упитамо: откуд потреба да се пише и објављује нова аутобиографија, и то док се прва још није ни охладила? И кад је у првој речено девет десетина оног што ће на овај или онај начин бити поновљено у другој? (Упоређивали смо, не говоримо напамет.)
Изјава саучешћа Митрополита Јоаникија поводом упокојења Папе Франциска
Да ли је то папа био незадовољан оним што је урадио са Рагоном? Коцкаћемо се мало са одговором. Казаћемо толико да Моја прича има народски карактер, да заправо личи на ђачку читанку. Рукопис, пак, који је рађен са Карлом Мусом, и поред свих папиних хомилија заводљиво је приповедање, обојено шармом којим нас сваки дан осваја и он сам, изведено напокон са префињеном једноставношћу. Да ли је онда ова разлика та која разрешава мистерију две аутобиографије? Другим речима, да ли се по својој супериорности а не само по папиној анотацији Нада има сматрати књижевном канонском верзијом? Рекли бисмо: да. Уосталом, рецензенти по свету писали су и пишу о Нади као да Моја прича и не постоји.
Хајдемо онда најзад на ствар. Уводећи нас у свој живот папа са неколико реченица одређује карактер књиге. Он каже да аутобиографија није наша приватна прича, пре је пртљаг који вучемо са собом. Каже, исто тако, да сећање није тек оно што призивамо из прошлости, већ је и оно што нас окружује. Штавише: да се сећање не тиче само оног што је прошло, него и онога што ће бити. “На свакој страници, ово је књига о онима који су путовали са мном, о онима који су дошли пре, о онима који следе”.
Како је рекао, тако је писао. Почиње издалека – причама што их је слушао у свету талијанских досељеника у предграђа Буенос Ајреса којем је (свету) припадала и његова живописна пијемонтеска фамилија – да би ову повест о себи довршио на само неколико седмица пред излазак књиге, кад је, децембра прошле године, гримизним плаштом огрнуо двадесет и једног новог кардинала, међу њима и већ споменутог, из Србије. Под тај широко разапети лук, временски дужи од века, стао је – мало је рећи, али рецимо – један неупоредив, несвакидашњи живот. Почео је чудом. Година је 1927, деда, бака, и онај што ће му постати отац имали су карте за велики прекоокеански линијаш да из Ђенове отплове у обећану земљу, али, десило се да су морали одустати: ноно Ђовани и нона Роза нису стигли распродати оно што су имали, и тај их је стицај околности спасао – одлазак су одложили, а силна Принципеса Мафалда, брод за који су имали карте, доживео је катастрофу у бурама Атлантика. Мало је ко преживео, одиграла се талијанска реприза Титаника. “И тако сам ја сад овде”, пише простосрдачно папа, приписујући ту судбину, разуме се, Божјој промисли. Његови ће у Аргентину стићи две године касније, остављајући Италију оковану те зиме ледом који, вели папа, и Фелини спомиње у Амаркорду. Страдање Мафалде направило је, међутим, неизбрисив траг у колективној свести Талијана, једнако тако и у папиној. Прво његово папско путовање – нимало, дакле, случајно – било је одлазак на медитеранско острвце Лампедуза које је у савременој мигрантској кризи постало хронотоп људске несреће. Чим је чуо вести о бродоломницима, оне су му се – каже – болно, као бодља зариле у срце, најупечатљивија прича његовог детињства вратила му је пред очи патњу оних који су кретали на пут без ичега. “И ја сам рођен у породици миграната”, написао је. Не осврћући се на то што посета Лампедузи није била у иначе строгим итинерерима његове папске канцеларије, сместа је отишао тамо. У сусрет људима који чак нису били његове вере.
У складу с Теренцијевим геслом
Свом животу Папа је у књизи настојао дати изглед нечег сасвим обичног. Усуђујемо се рећи да му није падало тешко: његов је животни стил био такав. Ослонио се у једној прилици на Теренција и његову изреку: “Ја сам човек. Ништа људско није ми страно”. Тачније: навео је да је папа Павао ВИ волео ту изреку, али то ништа не мења на ствари, он ју је живео. И управо је та обичност оно што папу Фрању чини необичним. (У уводу овога чланка говорили смо уосталом о томе.) Од тренутка кад је после Конклаве на којој је изабран изашао на балкон, и обратио се окупљенима испред катедрале Св. Петра с Буона сера, било је јасно да ће свет имати посла са једним посве обичним, дакле новим, папом. То његово Добро вече које пре њега на том фамозном балкону, у тој прилици, није изговорио ниједан папа, најмање је била игра случаја. У књизи, наиме, он том свакодневном поздраву даје особиту важност, о њему пише као о људској обавези, не као о празној формули. “Та мала реч коју једва примећујемо изјава је наше бриге, наше пажње, и на крају, наше љубави према другоме”. И она је, вели, утолико потребнија уколико схватамо да је свет у коме живимо “насилан и арогантан”. У једном од дана кад настаје овај текст, средина је априла 2025, видели смо да је папа практикује и у условима који траже посебан напор. Тешки реконвалесцент, дакле, са цевчицама кисеоника у ноздрвама, колицима је вожен аулама Цркве Св. Петра. Ту ће срести једног малишана и уместо свог величанственог добар дан тек ће му махнути руком. Разјаснићемо одмах: у болници, у коју је био доспео тачно месец дана по изласку аутобиографије, интубације су му уништиле гласне жице па је остао без гласа. Отуд само рука у поздраву. Дечак је, међутим, разумео ситуацију и срдачно отпоздравио са: Ћао, Папа! У добрих учитеља, увек је добрих ђака, верујемо да је то свакако било оно што је папа желео да чује.
Разоружавајућа обичност папе Фрање не зауставља се на овој или оној екстраваганцији, мада нам је стало да споменемо и ову: да је један од скорашњих рођендана провео са четири бескућника – има, дакле, она и своје дубље стране. “Пастир иде са својим стадом некад напред, некад у средини, некад позади”, пише. У томе смислу делује да би радо поскидао силне еполете са свога папства. Скидање је почео са оним малопређашњим Буона сера уместо Хваљен Исус и Марија, а наставио га је и у овој књизи. Готово драстично. Намесник Исуса Христа, принц апостола, намесник Светог Петра, суверен Ватикана – све то што се налазило на првој страници понтификалног годишњака преместио је он на другу, а на првој оставио једноставно: Бискуп Рима. То је Папа. Друге титуле су ствар историје и теолога, ова је била и јесте стварна, каже. У истоме се духу договорио, вели, са мајстором церемонијала сахране: да се све поједностави. Нема катафалка, нема ритуала затварања ковчега, нема полагања ковчега од чемпреса у други ковчег, од олова, те у трећи, ковчег од храста. “Бићу сахрањен достојанствено као сваки хришћанин”, пише, “јер је бискуп Рима пастир и ученик, а не моћник овога света”. Најзад: неће бити покопан у Цркви Светог Петра него у Цркви Свете Марије Мађоре. “Ватикан је био кућа моје последње службе, али неће бити и моја вечна кућа”.
Резерве према претераном церемонијалу папске сахране папа Фрањо показао је приликом последњег испраћаја његовог претходника, Бенедикта. Иако га је сматрао – тако пише у књизи – “оцем и братом”, свео је поједине тачке сахране на минимум, неке чак изоставио, што није прошло без једа у католичким круговима. Да ли га је повредила – и није је заборавио – чињеница да му је о Бенедиктовој абдикацији јавио један новинар, али не и Бенедикт сам? Њему, аргентинском кардиналу, који је Рацингеру на Конклави уступио одређен, не мали број гласова, што су у завршним круговима гласања стизали на његово име? У књизи El Sucesor шпански новинар Хавиер Мартинез – Брокал бавио се овим напетостима, чак и кроз низ разговора које је имао са самим Светим оцем. Остала је да виси у ваздуху нека недоумица, остала је и после филма Два папе, углавном – видели сте – папа Фрањо није устукнуо. Штавише, за свој одлазак исцртао је најмањи могући спектакл.
Меланхолија је увек била дружица мог живота
Где би ипак могао бити стварни, суштински разлог овог редукционизма, који напада свету столицу ево из више праваца? Кад је кардинал Бергољо, марта 2013. из Буенос Аиреса кренуо у Рим на Конклаву, купио је био повратну карту. Од пријатеља је, такође, наручио да му нарежу на диск филм Нанија Моретија Habemus papam, да га погледа кад се врати. Већ ове и пар сличних ствари сведоче, дакле, о томе да није рачунао да ће постати Папа. Али кад је постао? У аутобиографији има једна драматична исповедна секвенца која би можда могла понудити одговор на то тако упорно спуштање тона и тражење нове мере. У њој је најпре класични хришћански наратив о греху (“Ја сам грешник као и сви други”), а следи га нешто што добрано надилази ову рутину. Цитираћемо: “Осећам да имам репутацију коју не заслужујем, јавно поштовање којег нисам достојан. Ово је без сумње моје најјаче осећање”. Све би било лук и вода да није последње реченице. У њој се чини да је кључ. Из ње не проговара божји изасланик на земљи, него један, по свему обичан, скрушени смртник, који је – обратимо пажњу – написао и ово: “Меланхолија је увек била дружица мог живота”.
Оно што је Рацингер недвосмислено оставио Бергољу у наслеђе јесте једна бела кутија у којој је била документација о непочинствима која су рађена у цркви – од корупције до педофилије. Фотографију њих двојице са том кутијом, папа је објавио у књизи. Војтила је о свему ћутао, Рацингер је почео да ради, и дигао руке кад је видео докле су ствари дошле, остало је на овоме којем је предата кутија. Није се двоумио, пале су многе, и високе главе. Али, делови католичке и друге јавности опет нису задовољни. Кажу, папа је у Нади испевао химну о томе да је црква дужна молити опроштај, а поједини инкриминисани типови још уживају његову благост. Словеначки теолог Марко Рупник први је на том списку. Има их још.
Папа Фрањо о рату у Украјини: Ријеч преговарати је храбра ријеч
И уопште, рецензенти Наде не пропуштају да се осврну на тзв. осетљива места ауторове каријере са којих, веле, папа по правилу брзо склизне, чак и кад их додирне. Једно такво место је случај језуитских свештеника Орланда Јориоа и Ференца Јалича. Десио се у време диктатуре војне хунте генерала Виделе. Свештеници су затварани и мучени, а ишао је глас да их је бискуп Буенос Ајреса Бергољо издао. “Био сам клеветан”, пише сад папа у аутобиографији. Дугачка је то прича, али, сведимо је на основне црте: после пада диктатуре извесна интернационална троцкистичка организација тражила је да се Бергољо стави под истрагу, једнога дана четири сата регуларно је и испитиван (истина, не у суду, него у бискупској резиденцији), и закључак је био да је осумњичени бискуп чист. Реп се за случајем, међутим, и даље вукао (и није престао да се вуче), без обзира на то што је 2013. Јалич дао изјаву којом је са Бергоља скинуо сваку одговорност за своје страдање. Кад је папа 2023. посетио Будимпешту, морао је, ипак, ту причу – због Јалича који је Мађар – испричати пештанским свештеницима-језуитима, на посебном састанку у нунцијатури. “Била је то болна епизода”, казао им је.
Детињству и одрастању у књизи припадају најлепши редови, Нада је у том смислу прави билдунгсроман. Имао је мали Бергољо по сопственом признању две леве ноге, чезнуо је, међутим, да буде фудбалер. Из његовог је предграђа у Буенос Ајресу тим Сан Лоренцо, за који и данас навија, и пошто одавно не гледа телевизију, секретари му понедељком саопштавају резултате. Прича се да и Новак Ђоковић има чланску карту тог клуба, али папа у аутобиографији тенисере не спомиње. Само фудбалере. У Ватикан му је више пута долазио Меси. Кад је Аргентина 1986. у Мексику постала светски првак – и тога се дотиче – радио је у Немачкој докторску дисертацију. Констатује Марадонине голове, и онај дат божјом руком, и онај дриблингом века, али финале није имао живаца да гледа. Отишао је у шетњу.
Прво Христ, много касније Лењин
Није му то била једина страст. Скупљао је поштанке марке. На ујаковој свадби затрескао се био у једну цуру, и данима му је излазила пред очи, једва се отарасио њене слике, искушеничким одрицањима и молитвама. Жене су, ипак, центар његовог универзума откако га је акушер истиснуо у свет просто тако што је сео на мајчин стомак. Прихватила га је бака Роза, која је отад personae dramatis тог дела његове повести. Она му је била и кума на крштењу, и ослонац кад се упутио ка језуитима, јер је мајка хтела да јој син буде лекар, и ужаснула се кад је чула за његову одлуку да хоће да служи богу. Бака га је научила пијемонтеском дијалекту, јер отац, врли књиговођа, са њим, каже, никад није говорио талијански, само адоптирани шпански. Једна професорица у хемијској школи, у коју је ишао, дошав из неких кругова јужноамеричке гериле упутила га је на левицу, којој он ипак неће никад припадати – и у књизи подвлачи да је прво био Христ, па тек много касније Лењин. (На једном другом месту не крије дивљење за Горбачова, и његову фину супругу и ћерку). Али авај, ни данас се не може опрати од напада да је марксистички папа. Следећи уверење о жени као стубу живота, у теолошким разматрањима увек му је на првом месту Богородица. Не може да прежали што, док је био на споменутом докторату у Немачкој, није отишао до Аугсбурга да види амблематичну слику Maria Knotenloeserin, на њој ону, дакле, која дреши чворове.
Папин традиционални талијански матријархат не искључујемо као потку једне линије у његовом црквеном реформизму: жене су, наиме, заузеле знатан број важних места у ватиканској администрацији, а сам Папа отворио је питање жена у свештенству. Кажемо (каже и он) да је идеју ставио на сто, и маколико деловало опрезно, то је храбар, далекосежан корак. Папа Фрањо је седми понтифакс од Другог светског рата. Тек су један или двојица од њих правили неке потезе, да црква не би остала окамењена, конзервативна установа. Али, сви продори које папа Фрањо чини нису довољни теолозима да га виде као реформисту. (За вашу информацију, виде га као центристу.) Неспремном да се упусти у расправу, нашем се здравом разуму ипак намеће питање: како то, наиме, да неко ко Ватикан сматра “последњом апсолутистичком монархијом у Европи”, па је већ тиме доводи у питање, како то, дакле, да тај није превратник? Тај, то јест кардинал Бергољо, који у паузи Конклаве што ће га касније изабрати за папу, у фоајеу испред сале са једним другим такође кардиналом расправља о Књизи о Јову – толико зането да их је службеник морао опомињати да их се чека у сали? На семинару опште књижевности (Београд, шездесете, професор Владета Кошутић) о Јову је, узгред да кажемо, говорено као о првом парничару с Богом. О томе је парничару, дакле, мислио тај што ће који сат касније сести на столицу Светог Петра.
Неуморни пацифист
Папа Фрањо можда је, заправо, импозантнија фигура изван цркве него у цркви самој. Памтећи дедине приче из крвавих окршаја са Пијаве, и памтећи своју језу коју је запатио у Хирошими, Папа је неуморни пацифист, истинско лице мира у данашњем свету који се окренуо наглавачке. Кад је почео рат у Украјини, није му пало тешко да истог јутра оде руском амбасадору – што је незабележени преседан у историји ватиканске државе. Понудио је своје добре услуге. (Лавров их је учтивим писмом отклонио.) “Црква је често глас вапијућег у пустињи”, каже. Али га то неће обесхрабрити да крене опет, и опет. Осудио је и Хамас и Израел. “Мир је могућ, никад се нећу уморити да то говорим”. Али, и изван рата, он дела на светлој страни историје. Славио је Мастрихт, и пад Берлинског зида. Пад комунизма. Стоји уз забринутост еколога. Размишља о интернету, користи и штети. Пружа руку геј популацији, противи се смртној казни, разговара са муслиманским верским вођама, има дијалог са православнима. И са протестантима, запрепастио се кад је био у посети Словачкој, и чуо да се тамо о тридесетогодишњем рату, оном после Лутерове побуне, говори као да је био јуче. У његовом лику, дакле, појавила се на светској сцени једна личност достојна поштовања. Случајем су нам у исто време кад и Папина дошла у руке сећања Ангеле Меркел. Хладна купусара од осамсто страна патетичног наслова Слобода, крај једне топле и мудре исповести, небо и земља. Колики су кад крај њега стану рецимо седам великих, они из Г7? Боље да не кажемо.
Случајно, или намерно, тек аутобиографија Нада ванредно се уклапа у ову, 2025, коју је Папа прогласио јубиларном годином римске цркве – тако се ради на сваких десет година – и папском булом Spes Non Confundit, тј. Надање не разочарава, одредио јој садржај. Та се парола има вртети читаве године, и прожимати све црквене активности. У знаку буле изведена су већ божићна славља отварањем Светих врата Цркве Св. Петра, а Дикастериј за евангелизацију организовао је крајем марта ритуалне манифестације Ти си моја нада. Књига, зар не, већ својим насловом упада у програм, она постаје полуга у тој офанзиви наде до које је Папи немерљиво стало.
Нада је врлина срца да се не затвори у таму
Рекли смо да је нада и иначе света реч Светог оца. Погледамо ли макар и дијагонално оно о чему је за ових дванаест година понтификата говорио, проповедао и писао, она је нафреквентнија његова реч. На неколико недеља пре аутобиографије из штампе је изашла књига папиних медитација о нади A Light in the Night, баш усусрет јубиларној години. Чак је и бројне проповеди посветио нади, навешћемо само Catechesis on Hope (2016 – 2017). У аутобиографији наду дефинише у сијасет варијација. “Имати наду, не значи бити наивни оптимист који игнорише трагедију људске злобе”, ево једне. Ево и друге: “Нада је врлина срца да се не затвори у таму, да се не заустави у прошлости, да се не укопа у садашњости, да може јасно видети сутра”. Али, каже и ово: “Нада је дар од Бога, и дужност за хришћане”. И још: “Без наде све је немоћно и изгубљено, чак је и вера без наде празна”. Јасно је да је читава та панорама озрачена црквеном догмом, и изван цркве нема велику цену. Лаш Свендсен, млађи норвешки мислилац, популаран и у нашим крајевима, у својој хрестоматији A Philsophy of Hope која се у свету појавила прошле јесени, узима у обзир само филозофију наде која има секуларну перспективу, од Аристотела до Блоха. Дозвали смо га у помоћ, радознали да видимо да ли је показао икакво интересовање за силне Папине радове на исту тему. Ништа. Споменуо је само Светог Августина, Тому Аквинског, Кјеркегора и Имануела Канта, и то тек да би назначио зашто их искључује из својих разматрања.
За крај смо оставили да вам кажемо у чему лаички читалац – што писац овога чланка јесте – у чему, дакле, он може и ванредно уживати кад у руке узме папину аутобиографију. Може у фасцинантној уметничкој лектири коју њен аутор ненаметљиво и неусиљено користи. Била би нова, дугачка прича ако бисмо се детаљније осврнули на ту листу високог, однегованог укуса, зато само један провизорни регистар. Дакле: ту је Борхес, који је и гостовао на Папиним професорским часовима и којег спомиње без хваљекања, ту је Пруст, па Шимборска, потом идол Црњанског Џон Дон, Аристотел и Кант, Верлен, Достојевски, Пазолини, Зигмунт Бауман, јеванђелисти Матеј и Лука, разуме се; онда Бергман, цео талијански неореализам све са Аном Мањани, и Бабетина гозба као фаворит, па Вим Вендерс који је о папи направио Човека од речи; Пикасо и Мунк су ту, и Каравађо са Исусом и порезником Петром, па Шагал и Дали; и музика, божанствена музика – Вагнер са Парсифалом, Бетовен са Леонором, Моцарт, и Малер, и Бах са Erbarme dich, mein Gott и чудесним гласом Маријен Андерсон … Најзад, и нипошто најмање важно: ту су и Битлси, и мало-мало, аргентински танго.
Извор: Радар
