Пише: Ђуро Радосавовић
Кад се неки случај нестанка или убиства не решава деценијама, обично се назива cold case. На том принципу неистражених убистава и накнадне појаве нових доказа базирају се најгледаније серије на свим платформама: Netflix, HBO Max, Apple,Disney итд. Људи воле мистерије, напетост и нагађање. Али стварност превазилази машту сценариста.
Недавно су приликом ископавања поред магистралног пута Мојковац – Колашин пронађени лешеви. Вјерује се да је ријеч о официрима Војске Краљевине Југославије, те да су страдали неке кобне 1942. године.
Сумња се да их је више од четворо, медији прате као да је реал тиме, а народ се на Твитеру (пардон, садашњој мрежи X) увелико препире да ли је ријеч о Четницима или официрима Војске Краљевине Југославије. Као да прије свега леш није човјек.
Али има у једној од најбољих пјесама модерне наше поезије застрашујућ стих.
/Сваки је грм рака два војника/. Стих из пјесме Orevuar Montenegro, фантастичног пјесника Ратка Вујошевића. И би истина, у наредном вијеку открили смо сву истинитост пророчких мисли Вујошевића. Сваки је грм рака два војника. Ето војника, случајно откопаних, а не зна човјек, је ли то ремећење мира или правда, да можда неко ко их је тражио коначно сазна каква их је судбина снашла.
До сад је важило “нема тијела – нема дјела”. Али кости изгледа нађу пут, кроз вјекове овога пута. И што сад? Изгледа да су баш у (не)вријеме пронађени ти људи (ако их смијемо тако звати, колико год били наши). Опет ће да се подгријава све, спојили су се извјештаји комисија и саслушавања са вјечном темом Четника.
Црна Гора спаја Netflix са 1942. годином. “Што зна сем да гине Црна Гора мала” језиво добар и тачан стих. Репетиција историје, поезија као судбина.
“Мртви и живи, теже да се споје/у великој муци насред мога пута” – неко је све (пред)видио. Страшно је симболично колико костију има затрпаних, ненађених, што ли све крију јаме и пећине. Можда ће некад неко измислити какав уређај за скенирање подземља, па да све исплива.
Постоји ДНК анализа, развијена је довољно да из мало пљувачке може да се открије много тога. Али хоће ли ко око тога да се цима, гдје ће бити сахрањени ти људи (одвратно је посматрати те људе само као кости) и да ли ће неко и из ове несреће профитирати, то ћемо тек видјети у наредном периоду.
Али ово је задатак за истраживачке новинаре, научнике, али и сценаристе. Као што случај представља микс емоција, тако представља микс жанрова: историја, политика, рат, крими, освета, истрага. Сви елементи су ту, за добру причу. Једино је питање да ли има ко да стисне петљу и упусти се у откривање, неко ко ће кренути трагом случајно откривених лешева.
Један је то наслов који све говори о Црној Гори. У сваком смо рату имали по макар два клана. Спремни увијек братски да ударимо, брат на брата до међусобног истребљења. Зато одговоре на питања не треба тражити у историји, већ у поезији Ратка Вујошевића, као и у књизи Бесудна земља Милована Ђиласа. Ако се неко пита откуд ти лешеви ту, мора да прочита Бесудну земљу. За почетак. Прије Netflix-а и свих страних платформи.
Извор: Vijesti
