Piše: Vladimir Tabašević
Pisca Petera Handkea, nakon dodele Nobelove nagrade, pitali su ono klasično, propagandno-medijsko pitanje: „Bili ste uz Srbe, a oni su genocidni?“, a on je na to odgovorio sledeće. Parafraziram.
Do sada su me novinari pitali svašta. Vređali su me, optuživali. Na moju adresu stiglo je previše pisama: pohvala i pokuda. Neko je, čak, poslao korišćen toalet papir, na kom su tragovi korišćenja očigledni i upadljivi, relativno sveži. Pošte su danas isuviše brze, pa izmet ne stigne da se osuši dovoljno da bi bio neprepoznatljiv. E, taj korišćeni toalet papir mi je draži od ovog Vašeg pitanja. Originalniji je. Vi, novinari i novinarčići, tabloidizeri, vi ste krivi za užase koje živimo.
U Handkeovom poređenju tabloida i fecesa, ima toliko smisla.
Nekad su tabloidna pitanja, klikbajt naslovi, način na koji je tendenciozno uređen i opremljen neki tekst – neprijatnija okolnost čak i od nasumičnog ljudskog fecesa u tragovima na koji smo u sretnija i sporija vremena mogli naleteti u svom poštanskom sandučetu, na primer, ukoliko smo kod nekog izneverili njegov doživljaj korektnih komšijskih odnosa.
Ta kultura kopro-poručivanja, završila je svoj istorijski život. Niko više nikome ne ostavlja korišćen toalet papir u poštanskom sandučetu, valjda zato što se tamo ništa više osim neprijatnost i ne može zateći, pa naumljeni efekat i ne bi postojao; ljudi svakako s podozrenjem otvaraju tu kutiju.
Toalet papir upotrebljen za svrhe higijene, zatečen u poštanskom sandučetu, danas bi bio znak da je nekom ipak na čudan način – stalo do vas. Ovako, tamo su tek: računi, napadni oglasni materijal, pa opet računi, dopis iz pošte da je stiglo nešto iz suda. Nema nade, osim ako niste književni nobelovac, da će se neko setiti da vam pošalje prijatnu emociju – napismeno i preporučeno.
U kulturi novih medija, u naša sve brža vremena, tabloidne forme „obaveštavanja“ postale su to mesto sa kog se kolektivnoj svesti obraćaju oni mučenici koji su tragično po ostatak društva, oduševljeni efektima svojih neprijatnih („misaonih“) izlučevina.
Pompezno, netačno, intrigantno, senzacionalistički, nezainteresovano za istinu – i veoma zainteresovano da zgrozi što veći broj konzumenata, voljnih i nevoljnih. Tabloidi postižu masovne učinke koje je nekada jedan posvećenik bio u stanju da analfabetski, putem izmeta – postigne samo kod jednog komšije. Urednici i vlasnici tih medija, javnom prostoru neprestano, na silu, ponosno nude na uvid neprijatne izlučevine svoje odurne ličnosti. Često anonimno. Baš kao onaj feces-pismonoša. I sve je uvek opravdano tržišnom maksimom ponude i potražnje: vole ljudi trivije i intrige, opušta ih to i skreće im pažnju sa i ovako sumorne svakodnevice.
Ova intenzivna neprijatnost ne pogađa naša čula za miris, ona udara diskretno na naš osećaj za istinu i smisao. Stoga su ovakva obaveštavanja upravo jedan od razloga za „sumornu svakodnevicu“ koju živimo, a ne lako dostupan otklon od nje. Jedan klik-bajt, pompezan naslov, pogađa besmisleno mnogo adresa nevinih. Svet post-istine se tako uspostavlja. Više nije važno da li je nešto istina, nego kakve emotivne učinke proizvodi. Što bi jedan lažni pokajnik iz tog sveta rekao: „Od mene nisu tražili da bude istina to što izvestim, već da ne bude očigledna neistina“.
Tako „neočigledne neistine“ postaju medijski kriterijum za to šta će biti percipirano kao – moguća istina. A u upravljanju percepcijom – leži bitan aspekt moći. Odavno se zna: demantiji su uzaludan posao. Ko počne da dokazuje kako je nevin – medijski oblaćen, samo nastavlja da se koprca u mulju. Pravo je tu sekundarno. Šuška se da čak i pojedini tužioci i sudije, zaziru od onih koji upravljaju glasilima „neočiglednih neistina“.
Vladimir Tabašević: Fon Trirov „Dogvil“: Svet zlih nemoćnika
Emitere „neočiglednih neistina“, lako je prepoznati. U svaku prostoriju ulaze praćeni oblakom neprijatno intenzivnog parfema za koji im je neko rekao da je „u modi“. Uzdaju se u taj višak miomirisa, da njime prikriju sumnjivu sklonost sopstvenog duha: iskrenu ljubav prema neistini. Drčni su i izbečeni jer i sami veruju kako glasnogovore sa nekim višim smislom. U suštini, oni su ozbiljan podsetnik da su zauvek prošla ona stara, spora vremena, kad je pošten čovek mogao da bude iznenađen korišćenim toalet papirom u svom sandučetu, a kad je ovaj što bi da poručuje, mogao ipak samo jednog od svih nas da uputi u kvalitet svog izmeta i da time ukaže na svoju bitnost. Danas smo svi prinuđeni da budemo upućeni u razne misaone i duhovne izlučevine svakojakih ličnih sastava među nama, a najviše u izlučevine onih koji su uspeli da se domognu masovnih glasila kako bi se tim putem fiziološki olakšali po što većem broju nevinih. Demokratičnost medija i svi njeni užasi upražnjavaju se nemilice. Koliko je novca prokockao izvesni Miki iz Kupinova trebalo bi da šokira više nego plafon državne bolnice koji prokišnjava.
Racionalnost je odavno izgubila svaku bitku u medijskom prostoru. Ko sobom izazove više pažnje, ko podigne značajnije i intenzivnije afekte, taj je u „istini“ i njegovo je: obavezna „istina“ svih nas. Svi treba da osećamo iste emocije – povodom nametnutih tema. Ukoliko neko nije „pogođen“, nešto s njim nije u redu. Nevinih nema: svako je zaslužio „mirišljavu“ poruku na svom „fidu“.
Komšija kog su devedesetih uhvatili dok je ostavljao neprijatnu poruku u sandučetu, branio se neuverljivo. Govorio je kako na papiru nije izmet nego razmazana „toblerona“. Zamislite kakav bi to vrsan tabloidni urednik danas bio.
Izvor: RT.rs
