Piše: Radmila Stanković
Od kraja pedesetih pa do kraja šezdesetih, u Beogradu se govorilo „Mihić-Kozomara“. Mislilo se na Gordana Mihića i Ljubišu Kozomaru. Taj tandem ponikao u redakciji „Borbe“, koji je pravio čuda u nekadašnjem „Sport i svetu“ nabijajući mu tiraž od 400 hiljada primeraka, napravio je skok u srpskom novinarstvu od kornjače do orla.
Kako im nadahnuće nije vetrilo, išli su dalje. Za samo pet godina napisali su scenarije za filmove Doći i ostati, Tople godine, Buđenje pacova, Bubašinter, Kad budem mrtav i beo (Kozomara će kasnije reći Draganu Babiću da mu je žao što nije režirao taj film), Vreme ljubavi, Sirota Marija i režirali film Vrane.
„Najbolje stvari u Buđenju pacova i Kad budem mrtav i beo uradili su Ljubiša Kozomara i Žika Pavlović“, svedočio mi je Gordan Mihić, objašnjavajući da su se jednostavno „kopčali“ na prvi pogled.
Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara su se razišli 1969. godine. Kozomara je potom opet pravio najtiražnije i najprovokativnije novine toga vremena, „Čik“ i „Zum reporter“, i polako tonuo u alkohol. Bio se već ohladio svaki trag nekadašnje lucidnosti i talenta, godinama je bio suspendovan život jednog od najomiljenijih kafanskih kozera, kada je okončao život u ulici najlepšeg naziva, kako je zvao Zoran Hristić – Hasanaginice broj 6.
Jednog davnog aprila tražila sam na Topčiderskom groblju parcelu 6b, grob 38. „Šta da ti kažem, dobar čovek nikad sreće nema“, rekao mi je grobar koji ga je sahranio, dok je s mukom nalazio humku bez ikakvih ovozemaljskog obeležja. Krst od lipovog drveta je davno istruleo i samo grobljanske knjige svedoče da je baš tu sahranjen. „Bila neka žena poslednji put pre deset-petnaest godina, i nju sam ovako vodio kao tebe“, pomaže mi moj novi poznanik. Saznajem da je Dragiša Gile Đurić platio grobarinu od 1994. do 1999. i za sledećih pet godina. Kad je čuo da nema krsta, rekao je da će ga on naručiti. Od nekog jačeg drveta.
Rani jadi
Nositi prezime majke Milice, dovoljno govori o vezi koju je ova Ličanka imala sa Kozomarinim ocem, Crnogorcem Stevanom Mrvaljevićem. Kada se kao mladić udvarao devojkama, a nije morao previše da se trudi jer su ga obožavale, umeo je da kaže: „Šta je, nećeš sa mnom jer sam kopile?“ To je izazivalo tugaljivu nedoumicu, jer bi Ljubiša najpre rekao kako je to „najbolji način da zbarim ribu“, a potom bi izvadio ličnu kartu na sto u kojoj je umesto uobičajenog imena oca pisalo ime majke. Administrativna službenica u „Čiku“, popunjavajući neke formulare, tri puta ga pitala „ime oca“, a on je sva tri puta odgovarao – Milica.
U knjizi koja ima pretenzije da govori o istoriji srpskog filma, Petar Volk je zabeležio da je rođen 17. avgusta 1938. Ali kada je umro, 31. jula 1984. (i tu je Volk pogrešio jer piše datum 21. jul), objavljeno je da je imao 50. godina. Što znači da je rođen 1934. godine. I to 7. avgusta. Tako tvrde i njegovi nekadašnji domci.
Kako su se majka Ličanka (radila je u markarnici, današnjoj zgradi BIGZ-a) i otac Crnogorac (žandarmerijski narednik, policajac, ili nešto treće) našli u Beogradu, gde je rođen Ljubiša? Zbog čega je detinjstvo proveo sam sa majkom u Ruskoj ulici, jer ga je po jednoj verziji ona pre toga otela od oca iz Crne Gore, a po drugoj ih je otac ostavio same – tim pitanjima počinju rupe u mozaiku koji za života nije umeo da sastavi.
Umesto odgovora, ostaje poneka anegdota koju je sâm pričao, kao ona o prasetu. Majka je uoči nekog Božića kupila prase, a Ljubiša mu je stavio uzicu oko vrata i izveo u šetnju. Sva deca na Senjaku su šetala pse, a on je prošetao prase. Međutim, ono se otrglo, oborilo ga onako malog i pobeglo. Bio je to Božić bez pečenja.
Otac je u ratu poginuo negde kod Mionice. Pre toga se oženio i imao sina Zorana. Ljubišu će sa polubratom, mnogo godina kasnije, sastaviti njihova zajednička sestra od tetke Senka Milić. Samo upoznavanje, i ništa više.
Majka se negde pred kraj rata utopila, nesigurno se priseća jedna od rođaka po liniji Mrvaljevićevih. Gordan Mihić je imao pouzdanije podatke da su je Nemci uhapsili i Ljubiša je nikada više nije video.
Iz doma u dom
Rat je proveo u Ralji kraj Beograda, kod tetke Dace i teče Milorada. Posle rata odveli su ga u jedan, drugi, treći dom. Od Peći, preko nekog mesta u Vojvodini, do Niša i na kraju 1948. dolazi u Dom za siročad „Saša i Tamara“ u Sokobanjsku ulicu (danas je tu Centar za rehabilitaciju). Kroz tu ustanovu umilnih ruskih imena prošli su Tripo Simonuti, Tahir Kulanović, Radomir Stević Ras, Vančo Čavdarski, Franc Graseti…
Neki od njih su bili ratna siročad, kao Ljubiša, neki su imali po jednog roditelja, kao Radomir Stević Ras, čija je majka Kruna bila fascinantna pojava. Zaputila bi se iz Raške u Beograd sa livorom u pojasu. Drug iz doma Grada Valjarević je svedočio da je Ljubiša u petom razredu gimnazije (današnji prvi) zbog loših ocena napustio Petu mešovitu gimnaziju na Dedinju, da bi kasnije završio bibliotekarsku školu:
„Bio je čudan. Znao je da priča tako da se nije razumelo šta je istina a šta maštarija, potpuno uveren da mu se sve to dogodilo. Da ga je jurila milicija (ne zna se zašto), da je bio na nekim neverovatnim mestima (a tačno je da je odlazio u neke viđene kuće na Dedinju i Senjaku), da je radio ovo i ono… Jednom je u novinama objavljena vest kako je neki Kozomara oteo avion, a on nam je pričao kako je to njegov rođak i da su zajedno učestvovali u toj otmici.
Nije bio lažov, već fantasta. Znao je da umisli, da se ponaša kao da ima tuberkulozu, jer je Branko Radičević mlad umro od toga. I skoro da se razboleo. Čitao je knjige više nego svi mi zajedno i obožavao je Krležu. Sećam se da smo mu jednom rekli kako je Krleža umro, i on je plakao.
S druge strane, bio je lucprdast i duhovit, a opet ozbiljan. Imao je te lepe, tužne oči. Svaki osmeh, sve šale, uvek je senčio tugom. Kao neko veliko tužno dete, tužni nezadovoljnik. Nije imao terača u sebi da nešto istera do kraja.
Moje najlepše, nežno sećanje vezano je za moj rođendan 24 maja. U to vreme dedinjske bašte su prepune ruža, a one divlje prolaze kroz ograde. Tog jutra, 24-og, u mojoj sobi bi osvanula vaza prepuna ruža. U sobi nas je bilo puno, ali samo je Ljubiša mogao da uradi tako nešto. On bi se u dom vraćao kasno, bolje rečeno rano ujutru, i usput bi nabrao ruže, ostavio ih na sto i legao da spava. Pravio bi se lud, kao da ništa nije bilo, kao da on to nije ubrao, kao da pojma nema da mi je rođendan.“
Dom iz Sokobanjske se preselio u Lamartinovu ulicu, u jednu lepu vilu na Neimaru. Tu je bilo njih pedesetak, sada već mladića, uglavnom budućih muzičara. Ljubiša je svirao fagot. „Ne baš bravurozno, ali je svirao“, govorio mi je njegov tadašnji drugar Stanko Terzić:
„Svi smo imali po jedno odelo, plus jedan sako i jedne pantalone. I to smo menjali između sebe. Ljubiša se u to vreme prvi put zaljubio. Bila je doktorka, starija od njega (zvala se Vera i radila je u domu zdravlja gde je Ljubiša išao na preglede, prim R.S.). Odlasci na sastanak bili su pravi ritual. On se spremao, Grada i ja smo mu najčešće davali naša odela i nekad je se tih sastanaka dolazio euforičan, nekad beskrajno tužan. Jednom je došao, seo na stepenice, stavio glavu u šake i plakao. I danas pamtim tu sliku. Ništa nije govorio, ništa ga nisam pitao…
Onda je počeo da piše za ‘Beogradske novine’. Spremao se da piše i da živi samostalno. Nije imao od koga da očekuje pomoć ni podršku. Jednom smo išli u redakciju, mislim da je bila u Ulici Svetozara Markovića, da podigne honorar od 4.000 dinara. Tada se to odmah isplaćivalo na ruke. Usput smo smišljali kako ćemo prvo na burek i jogurt, pa dalje. I naiđe prosjak, Ljubiša izvadi one 4.000 i sve mu dâ. Tu nije vredela nikakva priča. Ja sam iz doma izašao 1957, a on, mislim, nešto ranije.“
Smicalice na Trgu Marksa i Engelsa
Te 1957. počinju nezaboravne dve godine koje su zauvek obeležile „Borbu“, list koji je u to vreme bio odskočna daska za novinarsku, političku, književnu, diplomatsku, filmsku, televizijsku, švalersku i svaku drugu karijeru. Na konkursu su primljena dva ludo talentovana momka, Bim i Bum, kako će ih Dragan Babić najslikovitije približiti današnjim janičarima novinarstva. Mihić je bio saradnik Kulturne rubrike, Kozomara je brzo postao desna ruka Laze Martinovića, urednika Beogradske rubrike. U to vreme u „Borbi“ su radili Dušan Simić, Jovan Hadži Kostić, Ljerka Sabić, Slobodan Selenić, Mića Milošević, Trivo Inđić, Mića Danojlić, Dragan Kolundžija, Dragoslav Rančić, Feliks Pašić…
„Ljubiša, Mića Danojlić i ja smo se intenzivno družili“, pričao mi je Gordan Mihić. „Svake večeri, posle ponoći, odlazili smo u Klub književnika, jeli ‘na kredu’. Čuveni helenista čika Miša Đurić nas je ošacovao, iz nekog razloga smo mu bili simpatični i sedao bi za naš sto. Komentarisao je goste koji su ulazili, nikoga nije ogovarao, ali bi nam rekao: ‘Nemojte da sedite sa ovim, ili sa onim’. Kao da smo mi uopšte imali šanse da sednemo sa takvim veličinama u to vreme. Iz potaje, nas dvojica smo gađali zrnima pasulja neke poznate, uštogljene veličine koje bi dolazile u Klub, a kad izgubimo poslednji autobus, vraćali smo se na ‘konak’ u kabinet direktora ‘Borbe’ Ive Sarajčića, jednog sjajnog čoveka koji je dolazio na posao u cik zore i pravio se da nas ne vidi dok bežimo na sporedna vrata. Obožavali smo da zadržimo i Miću Danojlića, pa kada izgubi prevoz za Vidovdansku 2a, i sada se sećam da je tu stanovao, povedemo i njega u direktorov kabinet.“
Godinama, bolje rečeno decenijama, u redakcijama koje su se množile pod krovom zgrade na Trgu Marksa i Engelsa, prepričavale su se smicalice koje su smišljali ovi „mračnjaci“, kako ih je zvao Mića Danojlić. Jednom su portiru čika Duletu, koji ih je obožavao, kazali da će uveče u „Borbu“ doći neki čovek koji će se predstaviti kao Pera Stambolić. „A pošto to nije Pera Stambolić, ne smeš nikako da ga pustiš“, kazali su mu, i na pitanje čija je to naredba, uglas su odgovorili „direktorova“. Pojavi se u neko doba Pera sa svitom, čika Dule se isprsi: „Šta je, mene si našao. Ti Pera Stambolić? Daj ličnu kartu!“… Treba samo zamisliti sirotog čika Duleta kada je shvatio šta je uradio.
To im nije bilo dovoljno. Kad su saznali da u „Borbu“ dolazi Edvard Kardelj, mučili su se kako da ga dočekaju. I jedino što su mogli, napravili su velike afiše koje su zalepili na lift i na kojima je pisalo „Lift ne radi“. Jože Smole, koji je čekao Kardelja na ulazu u zgradu, izvinjavao se tvorcu jugoslovenske ekonomije što se dizalo, eto baš maločas pokvarilo. Njih dvojica su se kao Draguljče smejuljili i žalili što je redakcija na drugom spratu, jer bi zadovoljstvo bilo potpuno da je pešačenje slovenačkog planinara (Kardelj je po slovenačkim šumama i gorama brao gobe) trajalo bar do osmog sprata.
Ipak, jedna od najlepših priča o njihovom novinarskom uzletu nastala je kada su 1958. dobili da rade anketu „Let u 21. vek“. Trebalo je da im što više kulturnih, javnih i društvenih radnika, kako se to i onda (i sada) govorilo, kaže kako zamišljaju budućnost, tada udaljenu 42 godine. Kozomara se snašao tako što je od sekretarice Dragoslave (više je značila za „Borbu“ nego mnogi direktori i glavni urednici zajedno) uzeo brojeve „specijalaca“ i redom okretao „drugove političare“. Kako nikoga nije našao, svima je ostavljao poruku „da se jave Kozomari“, i to na direktorov telefon.
Posle dva dana, upada u redakciju Ivo Sarajčić i viče: „Gde si Kozomara?“. Poludeo. Zovu ga tri generala, potpredsednik vlade, načelnik Generalštaba Ljuba Vučković. Svi traže Kozomaru. Ne zna čovek šta ga je snašlo.
Mnogo godina kasnije, kaže Mihić, zazvonio je telefon: „’Ođe Ivo Sarajčić. Da li je to Gordan Mihić? Hoću samo da te pozdravim i da ti kažem da mi je drago što se nisam prevario.’ Pitao me je za Ljubišu i rastužio se kada je čuo da je umro.“
Konkurs za Hadžiprpića i Tutumrakovića
U Borbi je u to vreme svake godine raspisivan konkurs za nove novinare. Tada, 1959. pre nego što će biti izbačeni, Mihić opisuje kako su se još jednom poigrali:
„Sedeo sam pored jednog divnog urednika koji se zvao Slobodan Glumac (prevodio je Hajnea, prim. R.S.) i tada je bio predsednik komisije za prijem novinara. Žalio mi se kako je pročitao skoro sve radove i kako od 500 prijavljenih ne može da se izabere ni petoro čestitih, a kamo li 20 koliko je trebalo da se primi. Nas dvojica ga tešimo da će se neko, valjda, pojaviti do kraja, a već smišljamo šta ćemo. Odemo uveče u Klub i sednemo da pišemo reportaže, vesti, informacije, sve ono što se tražilo na konkursu. Ali, potpisi su glasili: Haralampije Hadžiprpić, Negoslav Tutumraković i slično. Sutradan dođemo pre Glumca, ubacimo papire među preostale radove koje nije pročitao, i čekamo. Počne on da čita i odjednom mu se lice ozari. Boba Selenić ga pita: ‘Je l’ se to neko dobar prijavio’, a ovaj viče: „Fenomenalno, fenomenalno, evo čoveka, pečen novinar“ – i onda očajnički pročita ime u potpisu. Kada smo ga potpuno uništili, pustili smo ga dva sata da se muči, a onda mu priznali.“
Svi su u „Borbi“ znali da Mihić i Kozomara imaju fioku u kojoj drže kutiju za cipele, a u njoj novac. Govorilo se da tu zajedno stavljaju platu i honorare koji su u to vreme bili česti i prilični. Mihić kaže da je istina, zapravo, bila nešto drugačija:
„Mića Danojlić je u Kulturnoj rubrici imao svoju fioku u kojoj je držao paradajz, čarape… A ja sam u svojoj imao kutiju za cipele i u njoj sav novac. Imao sam i ključ, ali su svi znali da su mi tu pare i čudili se. Ja bih pokazivao i nudio da svako uzme koliko mu treba. Slobodan Glumac i Boba Selenić su se čudom krstili kada smo nas dvojica u to vreme za neki scenario koji smo napisali za Boru Pekića, dobili po 200 hiljada dinara. A naše plate su bile 10 hiljada. Kozomara je prvi auto, fiću, kupio upravo od tih Pekićevih para, kako smo ih zvali. Kako smo ubrzano dobijali ponude za scenarije, a samim tim i novac, Kozomara je počeo da razmišlja o kupovini kuće. I svake nedelje nas je terao da idemo u okolinu Beograda da merkamo kuću koju bi kupio. San mu se ostvario kada je 1965-66. dobio od ‘Borbe’ tu kućicu u Košutnjaku u kojoj je proživeo do kraja života. A automobile je menjao i non-stop ih lupao.“
Lakoća ovakvog življenja nije mogla dugo da traje. „San o sjajnom utočištu završio se, nažalost, 1959. kada je za direktora došao čovek koji nas je odmah otpustio, jer mu je neko otkucao da suviše slobodno pričamo o politici“, rekao mi je Mihić, a Brana Crnčević precizirao:
„Onako mladi i razbarušeni, negde u kafani su ogovarali Tita. Nazivali su ga Sveti Jovan i Putnik, jer je u to vreme opet bio na nekom od svojih prekookeanskih putovanja. Vukašin Mićunović, koji je netom došao za direktora ‘Borbe’, izbacio ih je sa posla. Možda su oni mislili da je na njihovu sudbinu posle toga uticao neko drugi, međutim, uticao je Slobodan Penezić Krcun, koji je u to vreme bio predsednik Izvršnog veća, ako se ne varam. Njegova supruga Zina ga je obavestila da su otpušteni, i on je pozvao admirala Mićunovića. Naredio mu je da vrati ta dva momka, jer nije njegovo da određuje koga može oterati na takav način.“
Popravni dom za novinare
Pre nego što će otići u „Sport i svet“, Kozomara i Mihić su odmah posle otpuštanja počeli da pišu u „Mladosti“, listu Saveza omladine Jugoslavije koji je početkom šezdesetih predstavljao alternativnu školu beogradskog novinarstva. Ujedno, ta redakcija je bila i neka vrsta popravnog doma. Tu je radilo nekoliko ibeovaca koji su došli sa Golog otoka i rehabilitovali se: Jug Grizelj kome nisu dali da piše, pa je bio dokumentarista, Dušica Mučalica, koja je bila lektor. Bilo je i bivših „ravnogoraca“, pripadnika poražene građanske klase, a Sloba Novaković, beogradsko dete već zaraženo filmom, pamti lepu Fahriju Jovanović, suprugu čuvenog generala „Bradonje“, kako mu je bilo partizansko ime, koji je bio komandant na Kadinjači. Kada je „zglajznuo“, Fahrija je morala da se zaposli i došla je u „Mladost“.
Kozomara se u redakciji zaljubio u lektorku Gordanu Jakovljević, ćerku pisca „Srpske trilogije“, i često je odlazio kod njih kući. Stevan je voleo da sprema kačamak i hrani Gordanine drugare iz redakcije, Ljubiša je voleo da sluša njegove priče, a naročito nepoznate događaje i intrige o slavnim piscima i političarima između dva rata. Dragan Babić će se, kad ga je upoznao, čuditi otkud je toliko znao o srpskoj književnosti i piscima. Ljubav između Ljubiše i Gordane bila je luda, strasna, ali nije uspela. Ona se udala, on će se oženiti mnogo kasnije. Bez uspeha.
Novinar Rade Šoškić je u to vreme bio veoma blizak sa njim:
„Vrlo brzo je postao miljenik redakcije i zaista je to zasluživao. Mogao je da se šali na račun drugih, ali nikoga nije mrzeo. Jednog momka je zvao ‘mungos’. I bio je potpuno u pravu. Nasuprot svima nama koji smo govorili da je drag, mio, fin… On je, u stvari, došao iz nekog komiteta, nekoliko meseci se smerno pritajio kod mene na sportskoj rubrici, a onda je pokazao pravo lice, razgoropadio se i počeo da pravi neke ‘frakcije’ po redakciji.
Ljubiša nije voleo da piše tekstove koji su zahtevali bilo kakvo istraživanje. Pisao je sjajne priče koje su zapravo bile čista literatura i odmah se videlo da nije novinar već pisac. (Zato ga i nema u evidenciji Udruženja novinara Srbije, iako je ceo radni vek, od prvog do poslednjeg dana, proveo u novinama, prim. R.S.). Njegove priče su imale snažnu socijalnu potku i fino zrno satire. Sećam se jedne o građevinskom radniku koji je vrlo vredan, ali svakog dana u devet ujutru zaspi na građevini, odspava pola sata, probudi se i nastavi dalje. Pozove ga direktor, a ovaj objasni kako je on sa planine gde je rano ujutru izvodio ovce na pašu. Oko devet bi se pojavilo sunce, on bi prilegao da se malo ugreje i odspavao pola sata. Ljubišin obrt se sastojao u tome da radnik odspava pola sata i radi ceo dan, a direktor koji ga je zvao na ‘ribanje’ dođe na vreme na posao, radi pola sata, a posle toga ostatak dana prespava. Naravno, teško je prepričati duh jedne priče, ali ta lakoća kojom je pisao i to fino zrno raskošnog talenta koji će on kasnije razvijati u TV serijama i filmovima, moglo se već tada lako prepoznati.“
Dragan Babić je upoznao Ljubišu Kozomaru upravo u tom periodu kada je ovaj pisao i prikaze u „Mladosti“. Imao je zbirku pripovedaka i hteo da Kozomara prvi pročita te priče. U to vreme se pisalo mastilom i perom, i Dragan je iz tog dugog razgovora, upoznavanja, zapamtio za ceo život jedan Ljubišin opis, koji mi je po sećanju citirao:
„Umočiš pero u mastilo, kreneš da pišeš i na papiru ostane velika fleka od mastila. Kreneš da je razmazuješ, razvlačiš, i ona počinje više da te zanima nego pisanje.“
To lucidno i duhovito razmišljanje bilo je rezultat Ljubišinog uvrnutog smisla za humor i impresivnog broja knjiga koje je kao dečak još u domu pročitao. I kao što kaluđerice povezuje zavet ćutanja, tako je njih dvojicu spojila knjiga:
„U tom razgovoru sam od njega prvi put čuo za Isaka Babelja. Znao je celog Babelja, a Bedu krika napamet. Neverovatno dobro je poznavao srpsku književnu prošlost, a prvu dobru priču o Isidori Sekulić čuo sam od njega. Ispričao mi je i jednu anegdotu koja se zbila negde pedesetih, između nekog od onih ‘ovnova’ (Jovan Popović, Radovan Zogović i Milovan Đilas) i Miroslava Krleže. Neko od njih je hvalio optimizam Majakovskog, a Krleža je dobacio: ‘Nećete mi, valjda, reći, da se Majakovski ubio iz optimizma!’ Posle tog susreta, u jednom od dva antikvarijata u Beogradu, našao sam Babeljevu Odesu iz 1930. godine, koju je ilustrovao Pavle Bihalji, a Gustav Krklec napisao predgovor.“
Poglavlje Mihićevog i Kozomarinog rada u „Sportu i svetu“ obilovalo je ludostima nalik onima iz „Borbe“. U ekipi visokog (političkog) rizika nalazili su se Matija Bećković pod pseudonimom dr Janez Paćuka, Dušan Radović kao TV gledalac, dr Aleksandar Kostić kao savetnik za seks… Mihić, budući po sopstvenom priznanju lenj, počeo je, umesto pisama uredništvu, da izmišlja pisma i sam odgovara na njih, i ta su „Pisma čitalaca“ ubrzo postala najčitanija rubrika u listu („Poštovani uredniče, molim vas da mi odgovorite da li ima belih muva. Ja tvrdim da ima…“) Kozomara je bio urednik, pisao je reportaže.
Matija Bećković je tada upoznao Kozomaru, i dugo godina će raditi zajedno:
„Glavni urednik ‘Sporta i sveta’ bio je Dragan Gane Marković koga su zvali Noga. Posle mnogo godina, pročitao sam negde da je bio inspektor na Golom otoku. Zanimljiv čovek. Pod njegovim vođstvom, a sa Mihićem i Kozomarom, te novine su predstavljale zametak jednog drugačijeg, nezavisnog novinarstva. Njih dvojica su tu postajali neka nova varijanta književnika koji nisu iznikli iz književnih krugova. Kozomara je bio istinski reporter, pripovedač čehovljevskog dara koji je imao toplinu kao ličnost i kao pisac.“
Ulazak u film
Počev od 1963. do 1969, kada su se razišli i otišli svako svojim putem, Mihić-Kozomara su napisali scenarije za devet igranih filmova, a jedan su čak i režirali.
Šta je Mihiću ostalo u sećanju iz vremena kada su tako intenzivno stvarali zajedno:
„Pamtim ga kao čudo od talenta i energije, radosnog i uznesenog mladića, zaljubljenog u Babelja, Krležu, Isidoru Sekulić i klasičnu muziku, majstora reportaže, čoveka izuzetno omiljenog u svim redakcijama u kojima je radio. Imao je neverovatan smisao za humor i poseban dar za režiju. Bio je sposoban da bukvalno za noć napiše prvu verziju scenarija… Sećam se njegovog susreta sa Borom Pekićem koji je tada bio dramaturg ‘Lovćen filma’. Jedne večeri Ljuba mu je ispričao ideju koja mu se izuzetno dopala. Pitao je kada može da dobije tekst. ‘Sutra’, odgovorio je Ljubiša. Pekić me upitno pogledao, slegnuo sam ramenima. ‘Mogu li da prisustvujem tom pisanju?’, upitao je Pekić. Dozvolio mu je pod uslovom da Pekić kupi bocu pića. Tako su njih dvojica sa flašom otišli u redakciju, a Mića Danojlić i ja u Klub. Negde oko pola šest, u mutno zimsko jutro, zatekao sam praznu flašu i zaprepašćenog Pekića kako čita gotov tekst i ne veruje svojim očima.“
Kako su dobili ideju da pišu za film? Mihić kaže da su im plate bile male, on je morao da pomaže majci, a Ljubiša je imao san da kupi malu kuću sa dvorištem u kome bi gajio pse i golubove. Zarađivali su pare tako što su od izloga „Borbe“ pravili velike foto-novine, potom pisali feljton o pomorskim nesrećama za šta su dobijali još jednu platu, ali sve to im je bilo malo:
„Onda, jedne noći, idući peške na Karaburmu, ugledali smo prvi put filmske reflektore, glumce, gužvu, nekog tipa sa megafonom… Stali smo, oslušnuli tekst: ništa naročito. Što mi to ne bismo probali.
Prvo iskustvo nam se nije posrećilo. Bio je to Zvižduk u osam, o Đorđu Marjanoviću. Pisali smo scenario sa Milanom Langom, našim kolegom iz redakcije. Pre nego što je Zvižduk bio završen, Ljuba i ja smo napisali scenario za Doći i ostati, o dolasku siromašnih seljaka u gradove. Za svaki slučaj, ponudimo ga i ‘Avali’ i ‘Jadranu’, i desi se neverovatna stvar: počne otimačina te dve kuće za scenario. Ludi kakvi smo bili, potpišemo ugovore i sa jednima i sa drugima. Boba Selenić, tada umetnički direktor ‘Avale’, užasno se naljutio, Sulja Kapić takođe. Počnu svađe i prepirke, ali celu stvar reši blagi, divni čovek Branko Bauer, reditelj koji predloži da se posao uradi u koprodukciji. Film je dobio ‘Veliku Srebrnu Arenu’, a nama se širom otvorila vrata za dalje pisanje scenarija.
Posle skoro četiri decenije, Branko Bauer je u jednom intervjuu rekao da se i danas sa radošću seća tog scenarija i rada sa Ljubom i sa mnom…
Ono što je najzanimljivije, iako nikada nismo išli na snimanje naših filmova i ništa nismo znali o tehnologiji, ipak smo se odlučili da jednom režiramo. Ljuba je predložio da snimatelj bude jedan svetski majstor – Jiži Vujčik, koji je tada radio velike filmove sa Vajdom, Kavalerovičem, Fordom, Munkom, a trenutno se zadesio u Beogradu. Završio je snimanje filma Uzrok smrti ne pominjati Joce Živanovića.
Uzmemo mi njega, producent nam da tehničku ekipu, odaberemo glumce – Slobodana Perovića, Seku Sablić (njena prva uloga na filmu), Milana Jelića, Anu Matić i jednu divnu bakicu koja je imala 75 godina i nikada do tada nije igrala na filmu – Jovanku Kotlajić. Izaberemo terene, zakažemo prvi dan snimanja, postavimo scenu i čekamo da počne…
Čekamo mi, čeka ekipa, Poljak Vujčik gleda, gleda, i shvati da pojma nemamo i pozove nas u stranu…
‘Pani! Onaj tamo – to je tonac. Kad hoćete da počne kadar, viknete: Ton! On kaže – Ide! Onda kažete meni – Slika! Ja kažem – Ide!’
Ljuba se počeše po glavi i kaže: ‘To je sve? Važi!’
I tako pomislimo da smo naučili kako se režira…
Ali posle petog dana, Vujčik zatraži sastanak. Oblio ga znoj, izašli mu crveni pečati po licu, muca…
‘Pani, ovo je haos…Ne možemo ovako dalje. Nikak ne možno! Moram imati plan!’
Plan? Šta mu je sad to? Jedva ga Ljuba smiri… Kao, mi stvaramo atmosferu bajke, film je nadrealan, niko tako do sad nije radio, ali poetika koju želimo zahteva takav pristup…
Dođe prvo gledanje materijala, sedimo u mraku, Vujčik gleda u platno, a mi u njega… Kad se završi, čovek zažmuri, strese se, okrene se ka nama… Mi mislimo, ode on natrag u Varšavu! A on nas zagrli i kaže:
‘Gospode Bože! Pani! Jezus Marija, može i ovako!’
Vrane su obišle jedanaest svetskih festivala, dobile su zaista sjajne kritike, ali nažalost, nastupio je period strašnog udara na ‘crni film’. Ovaj film je bio u Puli, a u Beogradu, verovali ili ne, Vrane nikada nisu ni prikazane.“
Gile Đurić je u Kozomarin život ušao tako što je kao predsednik opštine Čukarica dodelio „Borbi“, u čijem sastavu je bio i list „Sport i svet“, jednu kućicu (sa malim dvorištem) za Ljubišu Kozomaru. I od tada do smrti, brinuo je o njemu. Čim je pročitao scenario za Vrane „zaljubio sam se u njega“, kako je rekao. (I kompozitor Zoran Hristić će upotrebiti istu reč za taj filma, prim. R.S.)
Kozomara i Mihić su od tek postavljenog direktora „Avala filma“ tražili i da režiraju. Na pitanje da li oni to znaju, u glas su odgovorili da nemaju pojma. Gile je zadovoljno pljesnuo rukama: „To brate, dosta mi je foliranata koji tvrde da umeju da režiraju, a pojma nemaju. Evo, radite!“
„Sa Ljubišom sam se pogodio od prvog trenutka“, kazivao mi je Gile i prepričavao kako su njih dvojica zajedno išli u Kan gde su Vrane prikazane u Nedelji kritike:
„Taj film je bio moja velika ljubav. Nimalo komercijalan, što mi kao direktoru filmske kuće ne bi služilo na čast, ali divan. Sećam se kako su njih dvojica otkrili tu bakicu, Jovanku Kotlajić, koja je igrala majku Cice Perovića. Njena najveća želja je bila da vidi Rusiju. Međutim, umire a Mihić i Kozomara su smislili da njen sanduk stave na ruski šlep i pošalju je Dunavom u Rusiju. Luda priča!
U Kanu su Vrane imale tri-četiri projekcije, iako film nije bio u zvaničnoj konkurenciji, a Ljubiša je držao konferenciju za štampu u sali prepunoj novinara. Treba imati na umu da je to, zapravo, bio prvi film ‘crnog talasa’ i da su ga francuski levičari i intelektualci tako i razumeli. Utoliko su se grohotom smejali kada je na toj konferenciji za štampu Ljubiša rekao da je Bunjuel njegov omiljeni francuski reditelj. Svi su mislili da je to dobar štos, a Ljubiši nije bilo jasno što se smeju kada je on to ozbiljno mislio.“
Ovaj film je spojio Ljubišu i sa Zoranom Hristićem koji za muziku dobio „Zlatnu Arenu“ na festivalu u Puli 1969. godine:
„U Ljubiši sam odmah prepoznao sebe. Odlazili smo u kafanu ‘Domovina’ i tamo sam mu pevao muziku koju sam pisao za Vrane, što nije bilo teško jer se bazirala na dva tona. Naše druženje se nastavilo i posle filma. Bili smo sasvim različitog porekla, on dete iz doma, ja iz beogradske građanske porodice sa patrijarhalnim vaspitanjem, mada se, ruku na srce, nikada nisam patrijarhalno ponašao. Ali, bili smo ista krvna grupa i postali neverovatno bliski. Do besvesti smo ludovali, a istovremeno smo bili totalno posvećeni umetnosti. Živeli smo paralelnim životom u kome su se smenjivali stravičan rad (i želja da to što radimo bude novo i ne liči ni na šta do tada viđeno), s noćima i danima kada smo pili i ludovali. Jednom smo sedeli kod njega u kući kad sam ga pitao da spojim klavsen i gusle u muzici koju sam pisao za TV balet Kameleon. On je to odmah prihvatio i počeo da izigrava gusle, a ja klavsen…“
Jalijaški prostori
Vrane su označile kraj saradnje Gordana Mihića i Ljubiše Kozomare. Od tada je svako išao samostalno. Mihić se sasvim okrenuo televiziji i filmu, Kozomara je takođe napravio nekoliko sjajnih TV serija, uređivao nekoliko listova, ženio se, razveo, propadao…
„Ta dva talenta su morala da se razdvoje“, objašnjavao mi je Brana Crnčević kome su skakavci takođe pojeli godine detinjstva u izbegličkom domu u Crljencu:
„Iz te bolne pretpostavke da se odvoje, došlo je do toga da im se sudbine različito iskažu. Taj dragi Ljubiša, čiji je dar bio ozbiljan, imao je nesreću da bude domsko dete, da ne zasnuje porodicu, mada je imao veliku porodicu prijatelja sa kojima je i na koje je trošio vreme. Mnogi su govorili da ga je pogodio razlaz sa Gordanom Mihićem. To nije tačno. Raspad uvek boli obe strane, ali kada imate čvrstu stazu, on vremenom postaje beznačajan. Gordan je imao čvrstu stazu i postigao apsolutan uspeh. Ljubiša, klinac iz doma koje je u jednom trenutku bilo zreliji od svog problema, šepao je u neuspehu. Njegov dar nije presahnuo, ali od velikog alkohola više nije mogao da se izrazi.
Kad je bio glavni urednik ‘Čika’, cela redakcija se uz njega propila i to je bila jedno vreme najpijanija redakcija u gradu. Dar mu je bio potopljen u alkohol i nije više bio eksplozivan kao nekada. Sećam se kako ga je tadašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić jednom prilikom pozvao da mu održi bukvicu zbog pića. Sedeli smo u klubu Gradske skupštine, i on je Branku i meni, u očekivanju osmog konjaka, dao reč da mu je to poslednje piće. Ne sećam se koliko ih je još bilo posle toga.“
U nekoliko TV serija, a prva i antologijska je bila Levaci, iskazivao je toliko topline za životne autsajdere; toliko nežnosti i svežine u Sijamcima, S vanglom u svet i Babinom unučetu, da se činilo kako i sam može na obe noge. Slobodan Novaković je bio dramaturg u TV Beograd kada mu je Kozomara, kao svom drugu iz „Mladosti“ doneo Levake:
„Tekst je bio takav da tu nije imalo šta da se oduzme ni da se doda. Priča o malim nespretnim lopovima bila je deo miljea sa periferije života od kojeg je Kozomara napravio čitav kosmos. Dolazeći i sam iz jednog pomerenog sveta, Kozomara je tu pomerenost pretvarao u umetnost.“
Gile Đurić je to zvao ljubavlju prema „jalijaškom“ prostoru:
„Voleo je kafane oko železničke stanice, pristaništa, sve poslednje šanse i sva mesta na kojima je sretao likove koje je kasnije opisivao. S pravom je nalazio da je to zanimljiviji svet od vrsnih urednih i uglednih građana koji su beskrajno dosadni i koji se užasavaju kada čoveku fali zub.“
Izazivanje vlasti
Ljubišu su pratili razni skandali. Jednom je, sredinom sedamdesetih, Beograd dva dana pričao kako će ga uhapsiti zajedno sa Draganom Babićem jer su nešto „lajali“ i vređali udovicu Milentija Popovića… Jedan od najboljih autora na jugoslovenskoj televiziji, sa smeškom se prisećao:
„Bilo je to vreme kada smo pod alkoholom pravili skandale. Skandali su se sastojali u traženju izazova, a izazov je bio u draženju što većeg broja komunista. Ne znam kako je Ljubiša znao tako mnogo ljudi koji su imali težinu u vlasti. Mislim da je to bila posledica njegove užasne radoznalosti.
Jednom mi je pričao da mu je Ranković posle svog pada 1966. preko nekoga ponudio da napiše memoare i rekao da se ne boji da priča. ‘Ali ja se bojim, dragi moj gospodine’, uzvratio je Ljubiša i tada sam prvi put video da se ozbiljno prepao.
Priča koju spominjete dogodila se jedne noći kada smo, naravno pijani, završili u kući nekog visokog udbovca, gde je gošća bila i udovica netom preminulog Milentija Popovića, jednog od prve desetorice na vlasti. Posle nekog vremena, ta gospođa je krenula da ‘popravalja’ Ljubišu i da mu deli lekcije iz morala i ideologije, da mu objašnjava kako je ‘Čik’ svinjarija, što je za mene bila prava dramska prilika.
Izvadio sam ličnu kartu, rekao: ‘Ovo sam ja’, i drao se na nju koliko me grlo nosi, sve braneći Ljubišu, mada ‘Čik’ nisam nimalo voleo. Ljubiša se samo smeškao.
Onaj udbaš je ćutao, ne skidajući sa lica ledeni, a fini ciničan osmeh. Mora da je bio neki sjajan policajac, koji nas je slušao po sistemu ‘ove budale treba pustiti do kraja’. Posle se po Beogradu pričalo ‘samo što nas nisu uhapsili’, međutim ništa nije bilo. Baš ništa.“
Ljubiša je poznavao Ratka Draževića, tog „opakog, sirovog, autentičnog i tim privlačnijeg čoveka“, kako ga opisuje Babić. U to vreme Dražević je kao penzioner, koji se sasvim povukao iz javnog života, stanovao negde na Bulevaru revolucije, ali legenda o komunističkom heroju i plejboju nije izgubila na privlačnosti. Njih dvojica su hteli da im Dražević priča svoj život, da im prizna sve komunističke zločine. Ubeđivali su ga, molili, Ratko je slušao, smeškao se, i na kraju rekao: „Jedite govna!“
Mihić potvrđuje verodostojnost legende da je Kozomara u „Topčiderskoj noći“, tada kafani na glasu, prebio 39 muškaraca. Gordan nije verovao, ali mu je tadašnji šef beogradske policije, koga je nekoliko dana ranije, zajedno sa Ljubišom, upoznao na nekom novinarskom zadatku, kazao: „Onaj tvoj drug pre neku noć složio njih 39 u ‘Topčiderskoj noći’“.
Sa policijom je Kozomara često imao problema jedino zbog automobila. Stalno je pravio prekršaje, znao je da stigne u Novi Beograd kod Radeta Šoškića u nekom velikom ševroletu, bez vrata. Otpala mu usput, jer je udario u nešto. Posle toga ga je Zoran Hristić video u kolima, opet nekim dugačkim, američkim, kojima je gepek bio sastavljen sa zadnjim sedištima. Objasnio je: „Kod Osijeka me iznervirao neki Hrvat, pa sam ubacio kola u rikverc i punom brzinom uleteo u njega. Njemu je gore nego meni.“
Kako je dete iz doma uspevalo s takvom lakoćom da se druži sa piscima i umnim glavama, probisvetima i kriminalcima, sa političarima, policajcima…? Gile Đurić, i sam uvek blizu vlasti, ima jednostavno lakonsko objašnjenje:
„To isto pitanje možeš da postaviš i za mog omiljenog Mihiza. Bio je najveći opozicionar, a sedeo je u upravi OFK Beograda koji je bio čisto udbaški tim. Nisu te dve stvari bile tako daleko, kao što su neupućeni mislili. Ni onda, ni danas.“
Ljubav s Dušicom
Početkom sedamdesetih, Ljubiša se oženio Biljanom Mačić, potom Kozomara, koja je u to vreme bila novinar Beogradskog programa Televizije Beograd. Nije išlo. Međutim, među brojnim ljubavima sa poznatim i nepoznatim beogradskim lepoticama, jedna je posebna – veza sa glumicom Dušicom Žegarac, najbolnijom lepotom jugoslovenskog filma. Svi su navijali za taj lep, zanimljiv, nesvakidašnji par. Dušica je u to vreme bila zvezda koja nije znala šta bi sa tim:
„Imala sam 22-23 godine, bila sam beslovesna i potpuno nesvesna svega što mi se događa. Sećam se dana kada sam ga upoznala. Dovezao me je svojim kolima zajedno sa fotoreporterom u zgradu ‘Borbe’, valjda da se tamo nešto slikam za ‘Sport i svet’, ili zbog nečeg sličnog. Ljubiša je sve vreme ćutao, a ja sam u tom profilu koji je vozio i ćutao, videla nešto.
Otišao je, a ja sam završila u tadašnjem klubu ‘Borbe’ sa idejom da ga čekam. Do uveče, do sutra ujutru, dok ga ne sačekam. I predveče, posle ne znam koliko sati gledanja u vrata, pojavio se. Bilo mi je najprirodnije da čoveku koga sam to pre podne upoznala, dreknem: ‘Pa, gde si ti do sada?!’ I to je bilo to.
Trajalo je godinu i po dana. Ljubiša je hteo da se venčamo, da živimo zajedno, a ja nisam bila spremna na to. Znala sam da sam našla pravog čoveka, pravog prijatelja, ali sam se uplašila od mogućnosti te realizovane priče. Bojala sam se da bi me to skrenulo s puta na koji sam tek kročila, a morala sam da ga prođem i stanem na svoje noge. Nisam znala kako to da razrešim, osim da ga ostavim.
Teško mi je danas da govorim kako je to bila moja velika ili najveća ljubav. To je bilo ono pravo. Nažalost, prerano smo se sreli. Njemu, ranjenom i ranjivom, bila je potrebna stabilnost porodice, bio mu je potreban neko ko će ga voleti apsolutno sigurno i predano kao što se voli dete. Bila mu je dramatično potrebna ljubav u koju nikada neće posumnjati i koju nikada neće izgubiti. Pretpostavljam da je slutio kako tako nešto, eventualno, postoji u meni. S druge strane, imao je tu divnu potrebu da me zaštiti, da brine o meni. Ali, ja sam bila zbunjena, sluđena i tek sam krenula u potragu za sobom. I meni je bio potreban neko ko će mi u tome pomoći. Da smo tada oboje bili svesni toga, da smo mogli da razgovaramo kao što sada pričam, ostali bismo zajedno.“
Kako to samo slučaj udesi, Dušica i Ljubiša se posle razlaza više nisu videli. U istom gradu su hodali istim ulicama, ali se nikada nisu sreli.
Pola miliona „Čika“
Ako nije pisao, Kozomara je pravio novine. „Čik“, zatim „Zum reporter“. Bio je prvi kralj žute štampe. Te novine su otvarale neke tabu teme, bile su svojevrsna satira tadašnjih društvenih kretanja, a uz to zabavne i duhovite. Puritanci, partijski aparatčici i pripravnici za buduće ministre informisanja današnjeg tipa, kad god ne bi imali topovsko meso, „Čik“ ili „Zum“ su im je bili na dohvat ruke. Kada je 1971. dostigao tiraž od 500 hiljada, „Čik“ je bio prva novina koja je oporezovana kao šund.
Ljubiša je okupljao mlade saradnike i uvodio ih u posao. U jednom trenutku se zapalio da mu Dragan Babić prevede knjigu Istorija mučenja kroz vekova kako bi je objavljivao u „Čiku“, tvrdeći da „nema bolje knjige za srpske sadiste“.
Tama na rubu grada
Šta se događalo sa tim „ponosnim, zanesenim, možda najtalentovanijim čovekom naše generacije“, kako kaže Mihić? Gde se izgubio onaj fantasta, pisac koji je „predstavljao pucanj u vreme, pucanj u novinarstvu, pucanj koji nije pogodio metu“, kako kaže Crnčević? Jedno je sigurno: do kraja života sačuvao je u sebi toplinu kojom je brinuo je o beskućnicima – psima, mačkama i ljudima.
Kad se uselio u kućicu u Hasanaginicoj 6, odmah je doveo vučjaka Reksa i bezimenog mačka. Posle je imao ptičara Bjuka, kerušu (vučjaka) Adu… Dušici Žegarac je poklonio jedno belo štene, engleskog setera, a kćer Dragana Babića je uz štene dobila i uputstvo, rukom napisano, koje Babić čuva. Na ružičastoj šlajfni, krupna latinična slova ispisana ljubičastim flomasterom:
„U Bremu piše – pse treba hraniti 2 x dnevno – zamašćenim kačamakom – to je najzdravije + kosti 1 x nedeljno. Kod Brema piše da tući i vikati na pse nije dobro. U stvari – pas sve zapamti – pamti bolje od ljudi. Usled toga može biti traumatizovan…“
U Hasanaginice 6 uselila se i tetka Daca, ona ista kod koje je proveo rat u Ralji i koju je pronašao posle 20 godina i doveo da živi s njim. Svi njegovi drugari su je voleli, a Gordan Mihić posebno:
„Bila je sićušna, čarobna, blaga, brižna, zvala ga je ‘Ljubišice, dušo’, ili jednostavno ‘čedo moje’. Voleli su se i brinuli jedno o drugom na jedan fantastičan način. Često bi je stavio u kola i vodio po Srbiji da obiđe mesta koja je volela… Pričala mi je da je za vreme rata, u Ralji, bio nestašno dete, ali da je mnogo pomagao teči koji je bio bez noge. Nabavio je, 1943. godine, psa koga je nazvao Hitler, i jednog dana kad su Nemci banuli u selo, pas se užasno razgoropadio, lajao je i skakao, a nije niko smeo da mu izgovori ime… Jedva su se spasili… Oboje su se do suza smejali kad su prepričavali taj događaj.“
Brinuo je Ljubiša i o nekom dečaku, siročetu, „psiću lutalici“ kako ga je upamtila Dušica Žegarac. Brinuo je o svima, samo je na sebe sve više zaboravljao.
Kraj
„Prijatelji su počeli da ga izbegavaju“, pričao je Crnčević. „Oni zato i služe da vas napuste kad vam je najteže. Jer, neprijatelji vas tada drže jako čvrsto. Ljubiša je ostao sam i produbljivao svoju usamljenost. Odbačen, zaboravljen, on se pravio da je odbacio i zaboravio. Sećao se uspeha, nije ga preuveličavao, a zaljubio se i uživao u neuspehu. Nije više imao ni kuću, ni prijatelje, imao je samo sećanje koje ga je teralo na novo piće da zaboravi. Kad sam ga sretao poslednjih godina, imao sam dve paralelne želje – da ga saslušam i da pobegnem. U zavisnosti od situacije u kojoj sam se našao, radio sam jedno ili drugo.“
Zoran Hristić se u zimu 1984. godine, pola godine pre njegove smrti, našao u blizini Kozomarine kuće i svratio:
„Doživeo sam šok od kojeg nisam mogao da spavam. Ograda je bila razvaljena, nije bilo vrata ni prozora, u prvi mah sam mislio da je kuća napuštena. Samo jedna prostorija je bila zatvorena, na prozoru je bilo neko ćebe, a Ljubiša je sedeo pored grejalice. Bio je to najstrašniji filmski dekor usred kojeg sam gledao nestalog čoveka. Ne znam da li je imao pedesetak kila, bez zuba, neprepoznatljiv. Ipak, strašno se obradovao. Tu su se muvali neki mračni muškarci koje sam jedva odobrovoljio. Sedeli smo cele noći, pričali. Ujutru sam otišao u radnju i doneo puno pića (to je tražio) i hrane koliko sam para imao pri sebi. I ostao taj ceo dan. Na kraju mi je bilo prijatno. On je, ipak, bio moj svet. Uveče sam došao kući i zvao Gileta Đurića da mu kažem kako nam je drug gotov i da pomognemo čoveku da ga ne izgubimo.
Posle dva dana zvao me je Kozomara. I sada se uzbudim kad se setim tog trenutka. Nagrdio me je, rekao da sam se pogrešno umešao u njegov život, pitao me odakle mi to pravo… Oćutao sam. Verovatno je bio pijan, ali i sada mogu da zaplačem kada se setim tog razgovora. Više se nikad nismo videli.“
Tog 30. jula 1984, Matija Bećković je ispred zgrade „Politike“ sreo Ljubišu:
„Imao je na nogama plastične sandale, jednom rukom je pridržavao pantalone u kojima nije bilo kaiša, a u drugoj je imao zapaljenu cigaretu. Nije imao zube i ne znam da li je u njemu bilo pedeset kila. Rekao mi je da ide u ‘Politiku’ da traži Čedu Lakića kako bi mu ovaj pomogao da mu zaposli nekog klinca na železnici. Setio sam se, dok sam ga gledao tako tužnog, kako mi je u ‘Čiku’ pričao da je brinuo i o mladim domcima, ustajao noću i pokrivao ih. Posle sam čuo da je tog dana, u ‘Šumatovcu’, imao infarkt na nogama i te noći umro.“
Izvor: RTS OKO
