Piše: Ilja Muslin
Vodeći kandidat u trci za budućeg premijera Japana ovih dana trpi kritike iz SAD zbog pominjanja kolektivne odbrane i mogućnosti stvaranja azijskog NATO-a, mada su ti koncepti upravo potekli iz Vašingtona.
U Zemlji izlazećeg sunca u toku je borba za novog vođu vladajuće Liberalno-demokratske partije, koji nakon pobede na izborima unutar stranke, po automatizmu, u parlamentu, gde ona ima ubedljivu većinu, biva odmah izabran i za premijera cele države.
Na jednoj od njih, televizijskoj, trenutni favorit, šezdesetsedmogodišnji Šigeru Išiba, bivši ministar odbrane, pre nekoliko dana je izneo svoju viziju bezbednosti države, u kojoj je govorio o mogućnosti kolektivne odbrane, odnosno, stvaranja jedne vrste „azijskog NATO-a“, koji bi objedinio razne postojeće vojnopolitičke okvire u regionu Azije-Pacifika: Kvadrilaterale (SAD-Japan-Australija-Indija), AUKUS-a (Australija-SAD-Velika Britanija), „pet očiju“ (obaveštajnog okvira za saradnju zapadnih anglosaksonskih država SAD, Kanade, Velike Britanije, Australije i Novog Zelanda) i drugih.
Japanski mediji, međutim, ovih dana donose niz reakcija bivših i sadašnjih američkih zvaničnika i političkih komentatora u kojima oni o „azijskom NATO-u“ govore kao vrlo nerealnoj ideji, pa i „fantaziji“. I sami japanski novinari o Išibinom stavu često govore kao o njegovom ličnom, sugerišući da je on, kao takav, neobičan.
Zašto je azijski NATO nemoguć?
Argument je najpre taj da u istočnoj Aziji ne postoji vrsta geografske, prostorne kompaktnosti koja u Evropi omogućava stvaranje fizičke čvrste alijanse. Naročito se ističe to da su države azijskog kontinenta istorijski imale međusobno vrlo različita iskustva sa Kinom, subjektom koji bi azijski NATO pod vodstvom Vašingtna nastojao da obuzda, zbog čega bi među njima bilo nemoguće postići saglasnost o organizaciji koja bi usmeravala zajedničko vojnopolitičko delovanje svih protiv Pekinga.
Ističe se i krupno ekonomsko oslanjanje mnogih država regiona na Kinu i to da zemlje članice ASEAN-a, poput Malezije, Indonezije, pa i Singapura i drugih, naglašavaju da ne žele da budu uvučene u nove blokovske podele i da biraju strane, odnosno, da ne žele da se priklanjaju jednoj ili drugoj velikoj sili, već sarađuju sa svima.
Interesantno je, međutim, da se ovaj talas kritike zapadnih komentatora svalio na kandidata Išibu spremno i brzo kao da je on izrekao neki revolucionarni koncept ili blasfemiju, iako ideja o „azijskom NATO-u“ ili „globalnom NATO-u“ koji bi se proširio i na istočnu Aziju ne samo što nije njegova, već ju je upravo zagovarao ili delima pokušavao da progura Zapad.
Zapad se pravi nevešt?
Jer, nakon početka sukoba u Ukrajini, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg je u januaru 2023. doputovao u Tokio ne bi li domaćine privoleo na otvaranje kancelarije NATO-a, koja bi omogućila koordinaciju evropskih država članica, SAD i američkih saveznika u istočnoj Aziji, odnosno Azija-Pacifiku, kao što su Japan, Južna Koreja, Filipini i Australija.
Ta kancelarija trebala je da olakša rad na razmeni obaveštajnih podataka i vojnih tehnologija, te interoperativnom povezivanju vojski pomenutih država regiona sa mornaricama i vazduhoplovstvima evropskih zemalja poput Italije, Velike Britanije, Nemačke i Francuske, koje Vašington poslednjih godina nastoji da uključi u patrole u Južnom i Istočnom kineskom moru i tako sebi olakša posao nadzora i obuzdavanja kineski vojne sile na tim prostorima.
I pre Stoltenbergove posete Tokiju, Južna Koreja i Japan su dobili poziv od NATO-a da otvore svoja predstanivštva pri njegovom štabu u Briselu, a buduća kancelarija u Tokiju je čak ocenjivana kao pupoljak prisustva NATO-a u istočnoj Aziji koji će se nadalje razvijati sve dok ne preraste u puno članstvo za države kao što su Japan i Južna Koreja.
Pozivi i najave o formiranju globalnog NATO-a mogli su se čuti iz usta britanske premijerke Liz Tras i drugih.
Sam koncept „globalnog NATO-a“ su još 2006. u istoimenom članku predložili tadašnji američki ambasador pri NATO-u Ivo Dalder i profesor političkih nauka Džejmz Goldžejer u časopisu Forin afers („Spoljni poslovi“). Oni su, kada je u pitanju širenje NATO na region Azija-Pacifik, upravo na umu imali, Australiju, Novi Zeland, Japan i Južnu Koreju.
Tako, mada se kandidat za japanskog premijera Šigeru Išiba može optužiti za to da nije ažurirao svoje znanje, u smislu da nije primetio da je Zapad poslednjih meseci, bar na izvesno vreme, zbog protivljenja zemalja ASEAN-a odustao od svoje retorike o globalnom ili azijskom NATO-u, čini se, suviše grubim kritikovati ga za te ideje kao da ih je on izvukao niotkuda. Pogotovo, što će one sigurno ponovo isplivati na površinu prvom sledećom prilikom kada političari u Vašingtonu i Briselu osete da je situacija povoljna za njihovu diseminaciju.
Izvor: RTS
