Дошло неко такво вријеме да се Цетињани одужују другу Тити. По цијену Петра Лубарде.
Пише: Александар Живковић
Чуш, меморијални центар на Тргу револуције на краљевском Цетињу добија спомен – бисту Јосипу Брозу! Мало је то, браћо револуционари. Да се ја питам вас би Кумровец пренио под Ловћен. Е, то би донијело туристичку револуцију. И не бих се одужио само другу Тити, него, у духу времена, и његовим женама. Ето, не мора Јованка, може Зденка Србијанка, нијесу ли му њу Цетињани препуштили? А да му је у револуцији ваљала више но цио Политбиро, оспори мајчин сине?
Дакле, немам ја ништа против Тите на Цетињу, из генерације сам која га памти, нешто сам мало слуша и Влада Дапчевића, када су га коначно ослободили, није баш та револуција ишла онако како је Јово Капа тврдио, ал’ нека сад тога…
Него ми је криво на моје Катуњане, да опет преносе споменик Петру Лубарди, сликару кости наше земље, како рече један мој пријатељ.
Вели Ђуро Лубарда, синовац Петров, прво су га ставили испред Плавог дворца, то је учињено на стогодишњицу Лубардиног рођења. Онда су га убрзо помакли испред Народног музеја. Сад хоће на треће мјесто, е да би Тити одговарала локација… Породица Лубарда, колико ми се чини, најрадије би и сама помјерила споменик Лубарде са Цетиња, мука им је више да га сублесасти општинари сваки час мичу. А догодине пада 120. годишњица Петра Лубарде.
Не чудим се ја општинском комитету и комитетлијама са Цетиња, но се чудим Влади ЦГ и некаквој нечесовој управи за заштиту културних споменика, што су дали сагласност на њихову работу. Цетиње се већ обрукало дизањем споменика протофашисти Петановићу – друг Тита је куд и камо бољи избор – али зар је морао да се миче Лубарда?
Постоји рок од петнаест дана за жалбу на одлуку нечесове управе. Ђе ће се сој жалити несоју?! Прешнијег задатка немају него да се одужују другу Тити.
Већ виђу цетињску момчад како испред споменика пјева:
„Друже Тито, нешто бих те пито…“
