Пише: Атанас Ступар
Ништа од трећег пресељења бисте Петра Лубарде на Цетињу не би било да поводом изложбе „Уметност на тлу Југославије од праисторије до данас“, организоване 1971. године у Паризу, Петар Лубарда није тражио да га представе као српског сликара. Лубарда је упутио кратко писмо Миодрагу Коларићу, кустосу и директору Народног музеја у Београду, који је био један од селектора изложбе. Порука у писму садржана је у једној реченици : „Петар Лубарда, рођен 1907. год, Љуботињ, Србин“.
Осим огрешења о националност Петар Лубарда се замјерио Црногорском руководству због одбијања да учествује у Одбору за подизање маузолеја. У стилу партијске коресподенције написао им је следеће писмо:
„Драги другови, не могу да се примим чланства у Југословенском одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Сматрам да ми моја савест не дозвољава да вас не замолим да опозовете одлуку коју сте донели. Ловћен је вековни симбол поноса и слободе, старе и новије наше историје, кога је сама природа створила као најлепше уметничко дело. Његош, велики песник осетио је то и желео је да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу…“
Трећи гријех Петра Лубарде је била слика “Сумрак Ловћена” која је красила насловну страницу часописа “Уметност” из 1971. године у коме су сабрана мишљења и полемике око рушења Његошеве завјетне цркве на Ловћену. Лубарда је био противник рушења Његошеве капеле не само пером кроз наведено писмо, већ и кистом преко монументалне слике формата 130 x 170 цм. На слици разјарено чудовиште у лику бика насрће на врх Ловћена. Ако је Ловћен симбол историјског и колективног памћења народа онда је удар на планину насртај на суштину нашег идентитета.
Сила Бога нити моли, нити поштује. Грађевинске машине су покориле громовити Ловћен. Из неколико покушаја ипак су пронађени радници који су уз звук пијука налик лелеку срушили Његошеву капелу.
Да би се створило довољно простора за постављање Маузолеја Ловћенска капа је морала бити скраћена 6 до 9 метара. О томе сам писао у тексту “Покоравање Ловћена” објављеном у “Побједи” 1. Јануара 1991. године када се у тој новини могао прокријумчарити и по неки јеретички прилог.
Дио мог тадашњег текста гласи:
“Ловћену је тунелом расјечена утроба. Маузолејом му је одрубљена глава. Ниједна природна катаклизма не би га довела у већу сличност са ритуалним убиством харакиријем.”
Маузолеј је свечано отворен 28. Јула 1974. године. Полемике су утихнуле. Ловћен је почео примате ђачке екскурзије и туристичке групе. Са референдумом о црногорској државној самосталности дошло је, што би постмодернисти казали, до новог, много ангажованијег, ишчитавања историје Ловћена чија је жртва постала и биста Петра Лубарде.
Било би корисно да неко предухитри Цетињске власти и покуша обезбиједити уточиште бисти Петра Лубарде прије треће по реду деложације у црногорској престоници.
Азил за споменик сликару суровог црногорског крша могао би се затражити од градских власти више милионског Сао Паола у Бразилу, гдје је Лубарда добио награду на Свјетском бијеналу умјетности.
жТом приликом познати историчар умјетности Херберт Рид, истакао је Петра Лубарду као једно од највећих открића Бијенала.
Вјерујем да би Лубардину бисту прихватио и Њујорк и Париз гдје је такође добио угледне награде.
Из истих разлога на листи потенцијалних будућих уточишта Лубардине бисте налазе се Беч у Аустрији, Хаг у Холандији, Токио у Јапану, гдје је награђена Лубардина слика „Ноћ у Црној Гори“ сада још актуелнијег имена него у добу када је насликана.
Можда би и Гугенхајмова задужбина примила бисту Петра Лубарде аутора слике „Борба коња“ која виси у њиховом галеријском простору.
Не сумњам да га не би прихватила и Калкута у Индији гдје је Петар Лубарда добио награду „Рабингранат Тагоре“
Лубардина биста би са добродошлицом била примљена и на другим мјестима гдје се води рачуна о култури и умјетности.
ДЕЛОЖАЦИЈА бисте Петра Лубарде није неочекивана.
Образоване и креативне људе, умјетнике, научнике, угледне грађане прогонили су преци и идоли садашњих неокомунистичких власти.
Прогони, харанге, насиља над неистомишљеницима, су се генски репродуковали у младим обожаваоцима Јосипа Броза Тита рођеним послије Титове смрти или коју годину раније.
Мртви су одахнули али не и успомене на њих. Оне и даље представљају кривично дјело. Наследницима такозваних „Лијевих скретања“ допало је шака да у своје, то јест данашње вријеме, прогоне споменике, бисте, портрете, писма, телеграме саучешћа, књижевне успомене на страдале током рата и послије рата.
Споменик Петру Лубарди је само једна у низу жртава.
На неки начин Лубардина биста представља двоструку жртву. Прва се односи на оца Петра Лубарде који је стријељан на Бјелошима повише Цетиња 1945. године од стране Титових партизана. Петров отац Ђуро Лубарда није имао право на гроб у Цетињској општини. Бронзана биста његовог сина сликара Петра Лубарде из сличних разлога нема право на трајни мир и спокојство у граду зеленила и паркова.
Биста Петра Лубарде се уклања по трећи пут да би се ослободило мјесто за споменик Јосипу Брозу Титу. Да би тај пројекат Цетињских власти био окончан како ваља и требује нужна је и паралелна акција повезана са именом средње ликовне школе „Петар Лубарда“ која се налази на Цетињу. И њој је потребно промијенити име да би се ојачало ново ишчитавање историје.
У једноставном поступку средња ликовна школа на Цетињу могла би понијети име „Јоже“, то јест име које је Тито имао у ученичком узрасту. Тиме би нови споменик Јосипу Брозу Титу и ново име умјетничке школе повезали двије традиције, традицију града хероја са народноослободилачком традицијом наших народа и народности.
Није згорега размислити и о начину деложације споменика Петру Лубарди. Ваљало би ту радњу спровести трактором. Тиме би се уз ново ишчитавање историје колико толико испоштовале и нове историјске реалности.
