Пише: Јасна Ивановић
Myxapeм Баздуљ је нa свом последњем гостовању у Никшићу изрекао занимљиву тезу о томе како су грешке можда једино што је остало лично наше у дигитализованом свијету.
Исповиједајући слушаоцима да своје фактографске грешке у тексту не исправља будући да су оне ,,слике мене тадашњег“, Баздуљ је подсјетио на стихове Душка Трифуновића:
,,Грешио сам много, а сад ми је жао
Што нисам још више и што нисам луђе,
Јер само ће греси када будем пао
Бити моје дело – а све друго туђе.“
У доба артифицијелне интелигенције, поентира књижевник, препознаваће нас само по грешкама. У том кључу грешке функционишу као насушност изградње идентитета, оно што нас одваја од колективног императива да носимо лица дословно исправљена, ослобођена од грешака пластичном хирургијом.
Један други књижевник, Роберт Музил, поставио је ову тему, у роману ,,Човјек без особина“, на љествицу више – ако су могућности ,,исправљања“ лица бесконачне, то значи да проблем модерног човјека није у недостатку особина које може инкорпорирати у свој идентитет већ – у недостатку цјелине.
Цјелина, која нам се уз хљеб и со свакодневно сервира с малих и не тако малих екрана, сугерише једнаку безгрешност, ,,проклету могућност избора“ о бесконачним, најбољим верзијама појединца. Одабрати готов стајлинг, већ припремљену униформу у пакету с идентитетским одредницама, битка је која се с малих, и не тако малих екрана, преселила у свакодневицу малог човјека. Највећи парадокс ових бјесомучних дилема јесте факат да је, међу осталим идентитетским униформама, у понуди и униформа побуњеника против система, човјека који је својим посебностима, односно својим грешкама, способан да се издвоји из дављеничке масе униформисаног система.
Јасна Ивановић: Од Божића до коприва – биље просто, краљевско и задушно
Једну такву униформу ових дана носила је икона поп културе Мадона, током наступа на престижном музичком фестивалу Коачела. Наступ је имао функцију најаве новог Мадониног албума, који ће бити ,,духовни наставак“ албума ,,Confessions“, илити ,,Исповијести“. Док се водећи модни, али и културолошки часописи, снатрећи топе у бескрајним симболичким алузијама на Мадонин стајлинг, повезујући љубичасту боју њеног костима с најдубљом хришћанском озбиљношћу, пурпурним огртачем у који су одјенули Христа по скидању с крста, формом корсета који имплицира дисциплиновану еротичност и тако редом, поставља се питање – до које мјере иде Мадонина прокламована слобода, а гдје почиње њено робовање униформи слободе? Да ли је фриволност модерног човјека и бесконачност избора лица пред који је стављен заиста одраз критички брижљиво форматираног личног идентитета? Колико је, да се дијелом послужимо ријечима пјевачице о предстојећем албуму, ,,ослобођеност од свега“ мјера којом модерни човјек себе ставља у службу робовања те исте ,,ослобођености“? Ако се у њеној појави беспрекорно јасно виде знаци малом човјеку непојамног напора да се прикаже лежерност, да ли овдје уопште можемо о лежерности говорити?
Да ли добро стоје премисе у општеважећој тези о великом значају Мадоне за ослобађање жене од сексуалних али и других културолошких стега? Ако бацимо поглед на историју љепоте/ружноће, у оном смислу у којем је о овим темама полихисторски писао Умберто Еко, видјећемо да се друштвени императиви нису макли ни за јоту, камоли ,,револуционарно“ помјерили. Навешћемо овдје само детаљ из Ековог знаменитог штива, гдје се у одјељку ,,Антифеминистичка традиција“, помиње Овидије и његово дјело ,,Мелеми за женско лице“, у којем списатељ упозорава да жену више уљепшава врлина него шминка. Потом Еко наводи ригорозни примјер Тертулијана, који подсјећа на то да су ,,према Светом писму примамљивост љепоте и тјелесна проституција једно те исто“. ,,Ако моралну осуду оставимо по страни (и очигледну полемику са слободом паганског свијета), очита је инсинуација да се жена шминка и користи мелеме и друга вјештачка средства да би прикрила своје физичке недостатке“, пише Еко и враћа нас на почетак овог текста, на Баздуљеву констатацију да ће нас данашњи свијет само по грешкама (пре)познати.
Шта онда друштву доносе Мадона и њен нови албум – иконизацију слободе, или иконизацију униформе слободе, без грешке утегнуту у еротски дисциплинован, у-пурпуру-рођени корсет? Докле сеже тако генерисана слобода, а гдје почиње робовање фриволности, питаће се мали човјек пред којега се свакодневно поставља бјесомучна могућност избора – који ћу идентитет данас обући?
