Piše: Vladimir Pavićević
Tačno na četvrtu godišnjicu početka procesa razvlašćivanja Mila Đukanovića i njegovog DPS-a, u Podgorici će u petak biti organizovan razgovor o dometima tridesetoavgustovskih promena u Crnoj Gori. Razgovor organizuje podgoričko Društvo za istraživanje politike i političke teorije, kojim upravlja jedan od najkredibilnijih crnogorskih analitičara Predrag Kalezić, a učestvovaće predsednik Crne Gore Jakov Milatović, bivši crnogorski premijer Dritan Abazović i politički lider Srba u Crnoj Gori Milan Knežević. Ne postoji ni sitna dilema oko sledećeg – tridesetoavgustovska pobeda iz 2020. istorijski je važan događaj u crnogorskoj politici. Toga dana se prvi put u celokupnoj političkoj istoriji Crne Gore dogodila demokratska promena koja je vodila ka mirnoj tranziciji vlasti. Ko god bi zagovarao ideju da taj datum treba posebno obeležavati kao značajan za celokupno crnogorsko društvo, imao bi snažnu argumentaciju za takav stav. Uz načelnu tezu da 30. avgust označava veliku pobedu koja je omogućila kretanje ka novoj i boljoj eri za društvo u celosti, sve vreme u raspravama o politici provejava i dilema da li se za četiri godine moglo postići više i u kojoj meri se može argumentovati da su pojedini nosioci tridesetoavgustovskog trijumfa izneverili deo onoga što su bila očekivanja građana.
Četiri su nesporna postignuća aktera koji su dominantno uticali na procese u postđukanovićevskoj Crnoj Gori.
Prvo postignuće je demokratska konsolidacija Crne Gore. Ako bi se kao jedan od relevantnih kriterijuma za procenu stanja demokratije postavio uticaj građana na procese odlučivanja, onda bi se moglo zaključiti da je Crna Gora danas evropski šampion demokratije. Takvoj oceni naročito je svojim delanjem doprinela vlada Dritana Abazovića. Kad god bi se ispred zgrade vlade pojavilo barem troje ljudi da protestuju ili da javno saopšte šta je problem, članovi te vlade su bez oklevanja razgovarali s građanima i osmišljavali su se načini da se problemi reše. Ni u jednom periodu crnogorske istorije uticaj građana na procese odlučivanja nije bio toliko jak kao u ovom početnom periodu tridesetoavgustovskih vlasti. Ovaj element je veoma važna determinanta ukupne demokratske konsolidacije crnogorskog društva i države.
Drugo, veliko postignuće je obnovljena vera građana Crne Gore u pravdu i pravičnost. Najposvećenija borba protiv mafije u Crnoj Gori započeta je upravo u ovoj postđukanovićevskoj eri i ta borba i dalje traje. Građani sve vreme pozdravljaju aktivnosti protiv mafije, a neskrivene čestitke stižu i s onih međunarodnih adresa koje se smatraju partnerskim.
Aleksandar Živković: 30. avgust – promjene i prividi
Jačanje osećaja za pravdu za posledicu je imalo i to da se za ove četiri godine vladavina prava učvrstila kao ideal koji integrativno utiče na celokupnu političku zajednicu. Time se napravio otklon od onoga što je u Milovo vreme definisano kao koncept privatne „one man show” države, a najuzvišeniji ideali, poput pravde, vladavine prava i slobode, zaživeli su kao temeljni stubovi progresa u Crnoj Gori.
Treće je rast životnog standarda. Za vreme Milove vladavine u javnosti je postojala teza da Milova politika jeste pokvarena, ali da on ipak ekonomski razvija Crnu Goru. Tridesetoavgustovske promene su pokazale da je takva procena Milovih rezultata u polju ekonomije i finansije bila zabluda. Čak je i u tim poljima imao slabe rezultate.
Dobar pokazatelj ove teze je činjenica da su u Crnoj Gori za kratko vreme nakon 30. avgusta 2020. godine minimalne plate duplirane, a minimalne penzije utrostručene. Ukupni javni dug Crne Gore danas je znatno niži u odnosu na stanje koje smo imali u vreme poslednje Milove vlade, a očekuje se da će već od 1. januara 2025. minimalna plata građana koji su stekli visoko obrazovanje biti 800 evra, dok će minimalna plata osoba koje imaju završenu srednju školu biti 600 evra.
Servis DPS-a i ritern parlamentarne većine za novu pobjedu „tridesetog avgusta“
Četvrto se tiče suočavanja s posledicama Milove politike zavade među ljudima koji pripadaju različitim nacionalnim i etničkim grupacijama. U vreme svoje pune moći Đukanović je razvio matricu lažnog multikulturalizma, po kojoj je pripadnike brojnih nacionalnih ili etničkih zajednica politički okupljao na jednoj strani, dok je na drugoj, suprotstavljenoj strani, ostavljao prostor za političke predstavnike Srba. To je vodilo diskriminaciji Srba u Crnoj Gori po mnogim važnim pitanjima.
Trideseti avgust je razbio ovu Milovu matricu lažnog multikulturalizma, tako da danas u crnogorskoj vladi imamo i Srbe i Crnogorce i Bošnjake i Albance. Jedno od velikih postignuća postđukanovićevske ere je prestanak diskriminacije Srba u Crnoj Gori. I u simboličkom i u suštinskom smislu najvažniji događaj kojim je označen ovaj prelaz ka normalizaciji prilika bilo je potpisivanje Temeljnog ugovora između Crne Gore i Srpske pravoslavne crkve, koje je u Podgorici organizovano 3. avgusta 2022. godine.
Šta bi, nakon svega navedenoga, onda moglo da bude to što rađa dileme i razvija sumnje u vezi s dometom tridesetoavgustovskih pobednika?
Jedna stvar čini reforme u Crnoj Gori nešto usporenijim u odnosu na ogromna očekivanja građana. Reč je o izrazitoj doktrinarnoj heterogenosti političkih formacija koje su iznele tridesetoavgustovsku pobedu. Upravo je to razlog čestih smena tridesetoavgustovskih vlada – aktuelna Spajićeva vlada je treća vlada u Crnoj Gori u četiri godine, koliko je prošlo od izbora iz 2020. Kretanje reformskim putem je usporeno u uslovima izražene doktrinarne heterogenosti, koja znači i čestu suprotstavljenost interesa između partnera u politici. Vrsta usporenosti u promenama nabolje ogleda se i kad je reč o unapređenju odnosa sa Srbijom. Očekivalo se da ti odnosi brže napreduju. Ja bih, međutim, tu dodao napomenu – to što se još ne krećemo auto-putem Bar–Boljare–Beograd u punoj meri, ne treba da umanji važnost deonica auto-puta koje su već skratile vreme i popravile uslove tog putovanja i u Srbiji i u Crnoj Gori. Slično je s političkim odnosima. Krećemo se ka unapređivanju i taj smer kretanja, u okolnostima koje imamo, važniji je od njegove brzine.
Izvor: Politika
