Piše: Ramiz Hadžibegović
Bilo bi previše i od istoričara očekivati da se zanimljivost o bratimljenju Petra Petrovića Njegoša i Ali-paše Rizvanbegovića više spominje. U postojećim društvenim, tradicijskim pa i političkim okolnostima, međutim, to može biti dragocena pouka budućim pokolenjima, gde vekovima zajedno postoje različite nacije, jezici i vere. Ova priča mora da bude izvučena iz naslaga prošlosti i zapuštenosti, reanimirana i na adekvatan način predstavljena.
O Njegošu se skoro sve zna, a ko je bio Ali-paša Rizvanbegović Stočević (1783–1851)?
Imenovan je za pašu, a potom 1833. i za vezira Hercegovine, koju odvaja od Bosne i njome upravlja sve do smrti, držeći u svojim rukama svu njenu sudbinu. Bio je veliki reformator i inovator u poljoprivredi. Izvodio melioracije, zasađivao i gajio južno voće (masline, vinovu lozu, badem, pirinač, duvan), povrće i svilene bube. Bio je tolerantan prema hrišćanima, neretko na strani srpskog klera i hrvatske biskupije. Pred kraj života usprotivio se sultanovim reformama, zbog čega je ubijen.
Rešenje bolje od rata
Bratimljenje dva velika vladara zanimljivost je koju baštini istorija i grad Dubrovnik i, sem istoričarima i pedantnim hroničarima, malo je poznato široj javnosti. Kada su Njegoš i Ali-paša, u svojoj internoj pismenoj korespondenciji, zaključili da pregovori o teritorijalnim problemima nemaju alternativu i da je svako rešenje bolje od rata, otpočeli su pripreme oko organizacije susreta i razgovora, od kojih je zavisio dalji status spornih teritorija i budući odnos Crne Gore i hercegovačkog pašaluka.
U preliminarnim pregovorima oko mesta susreta, Ali-paša je predlagao Metković, a Njegoš Dubrovnik. Uz posredovanje ruskog konzula Jeremije Gagića, turskog komesara Selim-bega i austrijskog predstavnika, u Dubrovniku je 1842. upriličen njihov susret. Ulogu domaćina imao je baron Karlo Rosner i okružni dubrovački kapetan.
Kad je upriličen susret, Njegoš je imao 29 godina, dok je njegov sagovornik bio duplo stariji. Zanimljivo, obojica su umrli iste godine – 1851.
Veliki broj međusobno razmenjenih pisama, te njihov susret u Grahovu, 1838. godine, potvrđuje da su se oni, pre susreta u Dubrovniku, odlično poznavali. Prema istorijskim faktima, hercegovački vezir je gajio iskrenu toplinu prema crnogorskom čojstvu i junaštvu, a prema Njegošu prijateljstvo i poštovanje.
Markuš: Mauzolej na Lovćenu je divlji objekat podignut na tuđoj imovini
Njegoš je došao u Dubrovnik nešto ranije, krajem avgusta, nameravajući da se pre susreta s Ali-pašom konsultuje s ruskim konzulom Gagićem, dok je vezir doputovao početkom septembra.
Sastanak je održan u starom dubrovačkom lazaretu na Pločama, iako je vezir imao nalog iz Carigrada o zabrani udaljavanja iz Brgata.
Na zaprepašćenje pravoslavnih Dubrovčana, dva vladara su zajedno sedeli u kafani, šetali rivom i Stradunom, u najprijateljskijem raspoloženju. Crnogorski vladika bez mantije, u narodnoj nošnji, s oružjem, a turski paša s bogatim velurskim binjišem, postavljenim samurovinom.
Prema pouzdanim istorijskim izvorima, Njegoš i Ali-paša su, za sve vreme boravka u Dubrovniku, prilazili jedan drugom s radoznalošću, duhovnošću i etičnošću, te blagom ushićenošću. Nakon oficijelnih obaveza, ostajali bi zajedno do duboko u noć, uz najkvalitetnija vina i bogatu trpezu. Bila je to gozba velikodostojnika koji su poštovali sve vrline života i svoje prolaznosti. U toku razgovora i međusobnog druženja razvila se ideja o pobratimstvu.
Nakon višednevnih razgovora, potpisan je ugovor u osam tačaka, između nezavisne oblasti Crne Gore i pašaluka hercegovačkog, o prestanku neprijateljstva. U istorijskim izvorima egzistiraju dva datuma potpisivanja: 9. i 24. septembar 1842. Utvrđene su granice, dok je Grahovo definisano kao neutralna teritorija. Nakon potpisivanja sporazuma, njih dvojica su se, s puno razumevanja i topline, izgrlili, a potom povukli u jednu prostoriju Antonija Čavre, i tu se pobratimili (J. Milović „Petar II Petrović Njegoš” u svom vremenu, 1985. g., 482–483).
Ovim postupkom premostili su mnoge kulturološke razlike, prisutne na prostoru na kojem su živeli.
Durutović održao predavanje o Njegoševom spjevu Luča mikrokozma
Sastanak u Dubrovniku s hercegovačkim vezirom i odluke koje su usvojili bili su Njegoševa velika diplomatska pobeda i uspeh, jer je potpisivanjem ugovora Ali-paša priznao nezavisnost Crne Gore. Za Austriju, Rusiju i druge evropske zemlje to je bilo veliko iznenađenje. Međutim, iz Carigrada je, nedugo, stiglo upozorenje: Porta ne priznaje sporazum i nije spremna da ustupi ikome nijedan pedalj zemlje koji se nalazi pod njezinim formalnim suverenitetom. Za Crnogorce, u tom periodu, opterećene tradicijom plemena, Njegoševo pobratimstvo bilo je veliko iznenađenje. I Hercegovci su dočekali vezirovo pobratimstvo s nevericom i čuđenjem.
U kontekstu političkih, nacionalnih, verskih, vojnih i tradicionalnih običaja i prilika u to vreme, ovaj čin bratimljenja zaslužuje širu analizu i objašnjenje. Odgovore bi mogli ponuditi sociolozi, istoričari, antropolozi i drugi, pogotovo što se brojne poruke i pouke mogu izvući iz ovoga čina.
Protiv nesloge i netolerancije
Ovo pobratimstvo je, koliko god se nekima činilo apsurdnim i paradoksalnim, značilo tom vremenu kao obrazac u kojem su slična iskustva oblikovana, prenošena i čuvana zarad mira i očuvanja svake ljudske glave. Na razmeđi vekova, civilizacija, navika, običaja, tradicije i istorije, ovo bratimljenje je primer kako se može ostati čovek i u vremenima koja ljude pretvaraju u zveri. S punim uverenjem da čine dobro delo, Ali-paša i Njegoš su prepoznali svoj svet, naslutili svoju meru, svoj politički i društveni angažman, u nameri i želji da promene sebe i svoj odnos prema tradiciji i prošlosti, a sve u duhu integralne ideje državnosti, svetovnosti i civilizovanosti.
Njegoš i Ali-paša su pokazali da u tradiciji naroda Balkana ima mnogo toga vrednog, što svedoči da ovaj prostor ne treba da bude pozornica nesloge, netolerancije i mržnje, već prostor čija kulturna tradicija treba da bude u znaku prožimanja i saradnje raznih naroda koji tu žive.
Oni su ovim činom napravili civilizacijski iskorak, prevazišli sve podele, posebno verske.
Izvor: Politika Magazin
