„Napred ka očevima!“ – takav je bio slogan pravoslavnog preporoda, koji je proglasio sveštenik Georgije Florovski 30-ih godina prošlog veka. Ova parola je izazvala široki pokret hrišćanske misli, koji je zahvatio ne samo pravoslavne, već i ponovo otkrio pravoslavlje i za katolike i za protestante, i privukao u Rusku crkvu ogroman broj ljudi u Evropi. Ovaj pokret je primer kako povratak korenima i „obnova bez modernizma“ mogu zaista da transformišu život. Naša današnja realnost, realnost Rusije, koja se našla u teškoj konfrontaciji sa modernističkim Zapadom, kao da nas gura upravo na takvo rešenje.
Napred, u budućnost, kroz prošlost, ili Napred, u Vizantiju! – ovako bi se mogao preformulisati slogan oca Georgija Florovskog. Međutim, predupređujući prigovore ljudi koji su u fazi teške opijenosti liberalnom propagandom, on je odmah razjasnio: predlaže se povratak ne „razvratnoj Vizantiji” (koju su uglavnom izmislili progresivni umovi), već idealnoj Vizantiji. Drugim rečima, onim idealima koji su delovali (i veoma dobro) hiljadu godina, a čiji je rezultat bio, na primer, veliko Rusko carstvo. Predlaže se sagledavanje ovih ideala iz naše sadašnjosti i moguće budućnosti – današnjim, ali slobodnim očima.
Dakle, Vizantija. Kulturni ansambl (arhitektura, filozofija, umetnost, pismenost, primljena uz krštenje) koji je zapravo stvorio Kijevsku Rusiju. Vizantija, koja nam je dala ideju o Trećem Rimu. Vizantija, čiji je neviđeni uspon u VI–VII veku postao, očigledno, najviši i nedostižni uspon celokupne evropske civilizacije u principu. Povratak u Vizantiju, „Napred u Vizantiju!“ – to je pokušaj povratka iz predvorja pakla, u kojem se danas nalazimo, u blistave visine duha. Da se malo približimo razumevanju onoga što smo izgubili, „neiscrpnoj savremenosti prošlosti“, kako je govorio otac Georgije Florovski.
Fantastičan uspon filozofske, političke i društvene misli, koji je doživeo kasnoantički grčki svet rane Vizantije, bio je rezultat stapanja grčke filozofske misli, hrišćanskog otkrovenja i imperijalne ideje Rima. V–VI vek Istočnog rimskog carstva je vrhunac visoke antike. Štaviše, imamo pravo da to kažemo – najviša tačka u svetskoj istoriji uopšte.
Zapravo, takav uspon u svim oblastima ljudskog života – u filozofiji, kulturi, antropologiji, jurisprudenciji, socijalnim i društveno-političkim odnosima – ljudska civilizacija nikada nije poznavala i verovatno nikada neće. To vreme se može nazvati sunčanim podnevom svetske istorije. I ma koliko to savremenom uhu zvučalo čudno, moramo reći i ovo: čitava potonja istorija čovečanstva, u poređenju sa vremenom o kome govorimo, bila je samo klizanje sa duhovnih visina.
Hajde da prosto pobrojimo, radi razumevanja. U to vreme su se razvile one apsolutno nove ideje o ljudskoj civilizaciji ličnosti, društvenog jedinstva i apsolutne slobode, u čijem horizontu se naš svet (uprkos svom naknadnom profanisanju ovih ideja) kreće do danas. U to vreme su delovali najveći filozofi evropske civilizacije: Aurelije Avgustin na Zapadu i veliki Kapadokijci (Vasilije Veliki, Grigorije Niski, Grigorije Bogoslov) na Istoku.
U to vreme nastala su i najveća remek-dela svetske kulture: najfinija duhovna mistično-liturgijska poezija, više nikad prevaziđena; slikarstvo, neverovatno po svojoj snazi, o čemu nam daju predstavu ikonopisna remek-dela sačuvana na Sinaju; konačno, veličanstvena arhitektura. Sveta Sofija u Konstantinopolju ostala je neprevaziđeno svetsko čudo skoro 1000 godina. Tek u XVI veku u Rimu je podignuta katedrala Svetog Petra, koja je po veličini prevazišla Sofiju, ali je ostala hladan i dalek spomenik savršenstvu forme.
Istovremeno su se razvile temeljne političke i društvene ideje i institucije, koje ostaju osnova naše civilizacije. Možda se svet nije srušio samo zato što nije potpuno izgubio koncept monarhijske državnosti i simfonije vlasti; da ne govorimo o rimskom pravu čija je kodifikacija od strane cara Justinijana postala pravni okvir naše civilizacije. Očuvanje antičkog nasleđa i generisanje misli koja će formirati semantičke paradigme narednih hiljadu godina, svet duguje Konstantinopoljskoj višoj školi, koju je otvorio Teodosije II u V veku, sredinom IX veka pretvorenoj u Konstantinopoljski univerzitet. U vreme kada je evropski Zapad bio u stanju potpunog divljaštva, ovde su cvetale nauke i umetnost.
Konačno, u društveno-političkom prostranstvu istočnog Rima otkriveno je ono što možemo nazvati „vizantijskim socijalizmom“: ogromna seljačka zajednica, iznutra slobodna i zaštićena carskom vlašću od samovolje bogatih namesnika i zemljoposednika; uravnotežena imperijalna ekonomija sa državnom regulacijom i kontrolom trgovačke delatnosti.
Imperijalni ideal je bio život uređen u božanskom poretku (jedan Bog na nebu, jedan car na Zemlji) i ispunjen idejom uzvišenog jedinstva. I danas možemo da ocenimo sveukupnost ovog Svejedinstva u liturgijskom vozglasu: „Tvoje od Tvojih Tebi prinoseći zbog svega i za sve“. Praznična služba u Svetoj Sofiji za tadašnje ljude je bila pravo čudo – dejstvo ikone tog Svejedinstva uhvaćeno u muzici, poeziji i mističnom delovanju. Pošto su posetili carsku službu u Svetoj Sofiji, ruski poslanici su javili knezu Vladimiru: „Ne znamo gde smo bili, na nebu ili na zemlji“. Da, to je bio ideal koji nigde i nikada više nije dostignut.
Razume se, samo ideal. Realni život Vizantije (kao uvek i svuda) bio je rastrgan bezbrojnim protivrečnostima, jeresima, svađama, borbom ambicija i samoljublja. I da li je uopšte moguće na zemlji otelotvoriti ideal? Teško. Ali da bi se išlo napred i uvis, ideal je apsolutno neophodan. Kao putokaz, kao Severnjača po kojoj je usmeren kurs vašeg broda. Samo to – prisustvo ideala i, u ovoj ili onoj meri, približavanje idealu – spasava od stagnacije, degradacije i smrti. Stoga je važno da vaš ideal, lokacija vaše zvezde Severnjače, bude precizno podešen.
I na kraju, ne možemo a da ne kažemo još jednom: filozofska, društveno-politička, estetska misao kasne antike, rane Vizantije (ova, da tako kažemo, „mračna doba“, kako je ostalo u glavama Zapada, ali nikako Istoka) bile su granica mogućeg u našem svetu. Cela potonja istorija Evrope, hrišćanskog sveta, istorija ljudskog duha i evropske filozofske misli bila je samo istorija propadanja. Doživevši svoj vrhunac u vreme vladavine careva Justinijana (poslednjeg, po Danteu, velikog rimskog cara) i Iraklija, svetska istorija je počela da propada. Do samog Zapada – koji nam danas dogoreva pred očima u bezličnom haosu umnožavanja polova i neodređenih želja, oslikanih u hologramima virtuelne stvarnosti.
Pa zar nije vreme da se vratimo na onu radnu konfiguraciju našeg „operativnog sistema“ koju je svet lakomisleno napustio pre deset vekova? I počnemo da obnavljamo našu sutrašnju stvarnost na osnovu njenih večnih značenja? „Gde je mudrost koju smo izgubili u znanju? Gde je znanje koje smo izgubili u informacijama“, ogorčeno je pitao pesnik, jasno određujući put ka povratku izgubljenog: od poplave informacija nazad ka smislenom znanju, i od znanja kao gomile kamenja do izgradnje svečane katedrale Sofije-Premudrosti.
Prevod: Ž. Nikčević
Izvor: Patmos
