Grčki kompozitor, poznatiji kao Vangelis, a rođen kao Evangelos Odiseas Papatanasiju, preminuo je u 79. godini. Nasmejan za prijatelje, samotnjak i čudak za publiku, retko je davao intervjue jer je mislio da bi onda pokušao da kaže stvari za koje smatra da ne mora da ih izgovori. Niko nije znao gde je i u kom trenutku tačno živeo, a bio je neuhvatljiv i kada se radi o ljubavnim vezama.
Rođen kao Evangelos Odisejas Papatanasiu 29. maja 1943. Vangelis je odrastao u grčkom gradu Agrija, a počeo je da svira klavir sa 4 godine i nikada nije uzimao formalne časove. Rano je imao uspeh sa progresivnim rok bendom Afroditino dete, ali je brzo pronašao svoj prepoznatljivi glas na sintisajzeru.
Jednom prilikom dao je intervju za „El-Ej tajms“ koji prenosimo u celosti.
„Ne dajem intervjue, jer moram da pokušam da kažem stvari koje ne moram da kažem“, rekao je on jednom prilikom telefonom iz Pariza, u ekskluzivnom intervjuu za Tajms.
„Jedina stvar koju treba da uradim je samo da pravim muziku – i to je to.“
Povod za razgovor bilo je izdavanje njegovog albuma „Nocturne“, odlazak iz banke sintisajzera koja inače okružuje kompozitora. To je zbirka novih dela za uglavnom solo klavir, sa malo sintetičke pratnje tu i tamo.
„Možda je to malo čudno“, rekao je o ovom pristupu. „Ali skoro svaki dan sviram svoj klavir. Vidite, moj život je uglavnom jednostavan. Skačem sa jedne stvari na drugu. Kažemo da postoji previše stilova i razlika u muzici – ali, za mene, muzika je jedna.“
Vangelis je ostavio utisak da bi bio zadovoljan time da nikada ne objavi još jednu ploču, ali da ga je na to nagovorila industrija, koju ne voli mnogo.
„Uvek sam godinama govorio diskografskim kućama: ’Jednog dana ćete biti u velikoj krizi, jer je način na koji to radite pogrešan’“, rekao je, napominjući ono što on vidi kao nezasitu pohlepu. „Kažu: ‘O, ti si umetnik; ti ništa ne razumeš’.“
Dok je davao intervju, govorio je kroz smeh da on lično nije baš toliko želeo da koristi poznate melodije tokom stvaranja albuma „Nocturne“.
Suprotno javnoj slici grubog samotnika, Vangelis se zapravo umeo brzo da se nasmeje. Oni koji ga poznaju gledaju ga kao „jednog od dečaka“, po rečima reditelja „Blade Runnera“ Ridlija Skota.
„Uvek bi prvo pitao za hranu, jer je voleo hranu“, rekao je Skot u intervjuu 2017, prisećajući se kasnih noći u Vangelisovom studiju. „Hoćeš cigaru? – Da, da. – Hoćeš vino? – Da. A onda ne bih išao kući do 1 sat ujutru. Uvek je bilo zabavno – nikad pretenciozno. I on je izuzetno pristupačan. Zaista fin čovek.“
Vangelis je svoj bioskopski zamašan zvuk doneo u filmove i osvojio Oskara za film „Vatrene kočije“ iz 1981. godine, pobedivši simfoniju Džona Vilijamsa „Raiders of the Lost Ark“.
„Blade Runner“ je bio promašaj kada je izašao 1982. godine, a nedugo zatim, sintisajzerski rezultati su izašli iz mode. Skot je ponovo angažovao Vangelisa za sagu o Kristiforu Kolumbu iz 1992. godine, „1492: Osvajanje raja“, nastavljajući životnu temu upuštanja u nepoznato.
„Moje uputstvo mu je bilo: To je kao prvi astronaut“, rekao je Skot. „On prelazi svemir, odnosno more, da bi otišao na ivicu sveta gde su u to vreme verovali da si pao sa ivice, i naći će novu planetu, koja se zove Zapadna Indija. Dakle, ovo je astronautika. Od toga mi je dao ovu seriju ogromnih pesama, sve su postale himne, koje su se prodavale kao pop ploča.“
Vangelis nije snimio muziku ya još jedan holivudski film sve do 2004. godine, kada je Oliver Stoun angažovao kompozitora za svoj ep o sličnom Grku. Režiser je jednom opisao Vangelisa da ima neku toplinu u duši: „Kao da stisne pomorandžu i ona izađe.“
To bi bila kompozitorova poslednja velika filmska muzika.
Od tada Vangelis je komponovao muziku za balet, pozorište i nekoliko projekata za Nasu. Njegov album iz 2016. vezan za misiju svemirske sonde „Roseta“ nominovan je za Gremi.
On radi na drugom projektu pod nazivom „Juno“, inspirisanom misijom na Jupiter. NASA je pretvorila Jupiterove elektromagnetne talase u zvučne talase, tako da je Vangelis mogao da ugradi „muziku“ koju emituje planeta.
„Svaka planeta peva“, rekao je Vangelis. „Mi to, naravno, ne čujemo, jer je to vakuum. Ali kada snimimo takve stvari, to je zapanjujuće. I to vas prenosi do stvari u koje ne verujete – a u isto vreme, znate. I one su ugrađene u nas, jer mi dolazimo odatle.“
On je ponovio čuveno osećanje Karla Sagana, čija je PBS serija „Kosmos“ koristila Vangelisovu muziku, da smo „napravljeni od zvezdanog materijala“. Kompozitor je oduvek težio naučnicima poput Sagana i Stivena Hokinga, koji su istraživali misterije kosmosa. Za Hokingovu sahranu Vangelis je komponovao sintetičko delo koje sadrži profesorove reči i koje je Evropska svemirska agencija emitovala u svemir.
Njegov tada najnoviji projekat: „The Thread“, novo plesno delo u koreografiji Rasela Malifanta koje je premijerno prikazano u Sadlers Velsu u Londonu 15. marta. To je meditacija o grčkoj mitologiji, inspirisana drevnim helenskim plesovima, a Vangelis je napisao novu partituru ukorenjenu u različitim sojevima etničke muzike.
„Od malih nogu sam bio veoma zainteresovan za etno-muziku sveta“, rekao je on. „Tamo je toliko bogatstva, i toliko je moći i istine koje danas ne možete pronaći u plesnoj muzici.“
On je opisao „Nit“ kao „neku vrstu iskopavanja u prošlost i budućnost“.
„Dakle, moglo bi biti nešto lepo, moglo bi biti nešto strašno.“
Ovih dana ga najviše ohrabruje ono što otkrivamo u svemiru, ali je zabrinut da će ljudi pokvariti ostatak univerzuma kao da imamo našu matičnu planetu.
On se prisetio filma „Istrebljivač“ (Blade Runner) koji je, inače, smešten u Los Anđelesu 2019. Nikome se nije svideo film kada je izašao, rekao je, „ali odmah, kada sam video neke snimke, shvatio sam da je to budućnost . Nije lepa budućnost, naravno. Ali ka tome idemo.“
Izvor: B92
