Savremeni ratovi moraju biti predstavljeni građanima u posebnom ruhu, jer većina građana, barem u okviru evropske civilizacije, ne podržava ofanzivne ratove kao pravedne. Više nije dovoljno jednostavno objaviti da postoje određeni interesi države (ili vladajućeg režima) koji mogu biti ispunjeni samo ofanzivnim ratom i upustiti se u avanturu. Neophodno je uokviriti taj rat, pokazati ga kao pravedan, pa čak i odbrambeni – to je ono što se u okviru političke propagande i marketinga naziva frejming.
Piše: ALEKSANDAR ĐOKIĆ
Sve do završetka Drugog svetskog rata, u kome su države po prvi put pokušale da sistematski istrebe čitave nacije, rat je smatran kao deo obične državne prakse. Pre Francuske revolucije, pre doba ideologija, ratovi su uglavnom opravdavani verskim motivima ili feudalnim pravom na posed određene teritorije, u pozadini su se najčešće nalazili materijalni interesi. Od Francuske revolucije pojavljuju se ratovi na nacionalnoj osnovi, dok ratovi iz interesa, kao i uvek, ostaju aktuelni. Možemo zamisliti da se rat vodi iz ideja i principa, kao što možemo zamisliti pojedinca koji gine za te ideje i principe, ali teško je naći rat koji u svojoj biti nije predstavljao interes neke grupe ljudi, bilo da se radi o nekolicini ljudi u vrhu vlasti, o široj klasi beneficijara ili o naciji, kao kolektivu. Sa usponom socijalističkih ideja rat se razume i kao produžetak eksploatatorskih odnosa vladajuće klase nad radnicima i seljacima, a odobrava se samo onaj rat koji vodi ka revoluciji, korenitoj izmeni vlasničkih odnosa u jednoj državi.
Nas sada interesuje opravdanje za rat u eri u kojoj, hteli ne hteli, živimo, njegova legitimizacijska osnova. Odbrambeni ratovi, po definiciji, ne traže posebno kreativno objašnjenje – osvajač je došao na našu teritoriju i hoće da nas oslabi, porobi ili istrebi, te mu moramo pružiti maksimalni otpor. Izuzimajući neke protestantske sekte poput kvekera i Jehovinih svedoka većina društava nisu ideološki pacifistička, to jest ona se sastoje iz ljudi koji su u velikom broju spremni da se suprotstave zlu nasiljem, kada im nije ostavljen drugi izbor. Međutim, većina ljudi takođe nije spremna da čini zlo ili bude na njegovoj strani, ukoliko to zlo nije uvijeno u oblande dobra i pravde. Ofanzivni ratovi su svakako zlo u očima većinskog dela društva, militarizovani ili ideologizovani fanatici koji principijelno odobravaju zlo su po pravilu u manjini. Kao što svaki diktator u okvirima savremene evropske civilizacije teži da se predstavi kao demokrata, tako svaka država koja vodi ofanzivne ratove teži da ih predstavi kao pravedne. Glavni frejmovi (okviri) za svaki ofanzivni rat koji traže opravdanje su: samoodbrana, oslobođenje i, na kraju, pobeda.
Američka invazija u Iraku 2003. godine iskoristila je sva ova tri frejma. Invazija na Irak je opravdavana kao samoodbrana od međunarodnog islamskog terorizma, a režim Sadama Huseina je bio optužen da je baza za teroriste. Drugi deo ovog frejma odnosio se na postojanje hemijskog oružja i biološkog oružja u Iraku, koje je Sadam Husein bio spreman da upotrebi protiv svojih suseda. Frejm samoodbrane prikazuje ofanzivni rat kao defanzivni, tako što od žrtve napada pravi agresora. Sledeći je frejm oslobođenja. Sadam Husein je višedecenijski diktator koji je koristio brutalne instrumente da se održi na vlasti, intervencija SAD nije okupacija Iraka, već oslobođenje Iračana od krvoločnog diktatora. Ne samo da to nije ofanzivni rat, već sada Amerikanci izgledaju kao oslobodioci koje će građani Iraka dočekati sa cvećem čim izbombarduju pokoji njihov grad. Poslednji frejm je pobeda. Američka armija je relativno brzo uspela da nanese poraz Iraku i sruši režim Sadama Huseina, za 41 dan. Relativno neveliki vojni gubici tokom operacije predstavljeni su kao herojska žrtva u ime pobede dobra nad zlom (lako je uokviriti gubitke u herojskom ključu kada su oni: a) minimalni; b) ratuju samo profesionalci, nema mobilizacije). Nakon toga je uspostavila svoju vlast u toj državi i krenula da eksploatiše njene resurse, a njenu teritoriju da koristi kao bazu za širenje uticaja u regionu Bliskog istoka.
Frejming je bio neophodan jer administracija Džordža Buša Mlađeg nije mogla Amerikancima jednostavno da kaže – zauzećemo Irak zato što smo odlučili da sprovedemo rekonfiguraciju Bliskog istoka u saradnji sa Izraelom, što će nama kao imperiji doneti veći uticaj, a našoj poslovnoj klasi veće prihode. Četiri dana posle početka rata u Iraku, po Galupovom istraživanju, 72% Amerikanca je podržavalo taj konflikt, dok mu se protivilo 25% (uvek postoji deo društva koji nije moguće zavarati propagandom niti ideološkim fanatizmom), a rejting Buša Mlađeg je skočio za čak 13% do 71%. Treći okvir – pobeda, razume se, zavisi od konkretnih vojnih dejstava, jer ne završava se svaki ofanzivni rat dobro po napadača, to već nije domen politike, nego armije. Kao što društvo bez primene propagandnih tehnologija ne podržava osvajačke ratove i samoj vojsci je teže da u takvom ratu učestvuje, jer nema moralnih podsticaja za tako nešto. Pošto se entuzijazam baziran na propagandi brzo troši u slučaju žestokog otpora države i naroda koji je pod napadom (vojnici veoma brzo shvataju da li ih neko sa druge strane granice čeka kao oslobodioca ili ne), može se desiti da vojska koja učestvuje u invaziji izgubi elan još pre nego armija gledalaca TV, koji poslednji bivaju razuvereni da sve ne ide po planu.
