Piše: Vladimir Kolarić
Kao pisac rođen u Čečeniji, German Sadulajev (1973) je, i u lično ime i posredstvom pripovedača svojih dela, govorio kako se od njega očekivalo da piše na teme obeležene lokalizmom i folklornom egzotikom, dok bi „velike teme“ priličile jedino „pravim“, etničkim Rusima. Ali on je, uprkos svemu, već od svoje prve knjige, prozne zbirke „Ja, Čečen“ (2006), pored brojnih kontroverzi i podeljenih stavova koje je njegova moćna i osobena proza izazivala, kao i njegova složena ličnost, na više frontova angažovana u javnom životu – od kandidature za deputata Dume ispred KPRF, učešća u novoskitskim, evroazijskim pokretima, prepucavanja sa čečenskim liderom Ramzanom Kadirovom ili konzervativnim intelektualcem Jegorom Holmogorovom, verskim opredeljenjem za vedantizam, medijskog i humanitarnog angažmana u ukrajinskom sukobu – nesumnjivo stekao status značajnog ruskog pisca, što su potvrdile i prvorazredne nagrade, poput „Jasne Poljane“.
Sadulajev ne voli klasično realističko pripovedanje u ključu devetnaastog veka, naklonjeniji je poetizovanom izrazu, strukturisanim unutrašnjim ritmom, umesto spoljašnjom narativnom konstrukcijom, pa tako mu je jedan od omiljenih pisaca, na primer, Andrej Platonov. Ipak, on ne piše svedenu, intimističku prozu, zasnovanu na asocijativnosti, unutrašnjem životu i svakodnevničkim relacijama, već njegov pripovedač, koji je gotovo uvek i njegov delimični alter-ego – i sa čijim statusom između autobiografskog i fiktivnog se vešto i sa zadovoljatvom poigrava – stupa na pozornicu velikih događaja našeg vremena, u njihovoj dubokoj istorijskoj, čak i arhajsko-mitskoj rezonantnosti, ali i u globalnom kontekstu u kom se odvijaju.
Već u pomenutoj zbirci „Ja, Čečen“, on prepliće poetski izraz, ispovedni ton, svedočenje ličnog i porodičnog iskustva i duboku i bespoštednu samorefleksiju sa izraženom početkom samosvešću, epskom širinom prostorno-vremenskog situiranja narativa, hvatanjem u koštac sa aktuelnim u osetljivim pitanjima identiteta, ratnih sukoba, međunarodnih i međuetničkih odnosa, posledica kapitalističke tranzicije i globalizacije, unutrašnje podeljenosti i dezorijentisanosti savremenog čoveka, a uvek na fonu mitske, arhajske osnove. Tu mitsku osnovu Sadulajev ne zasniva samo na čečenskom nasleđu, već je iz romana u roman širi na slovensko, rusko, gotsko, indoevropsko, indijsko, kao i nasleđe jednobožačkih religija, u prvom redu hrišćanstva. Može se slobodno reći da ovaj pisac sve više traga za načinom da izrazi iskustvo Svečoveka i svečovečanskog postojanja, ali lišeno banalnih ideoloških paradigmi ili pseudo-ezoterijskih mistifikacija koje bi vodile ka u osnovi političkom projektu jedinstvenog čovečanstva bez granica, zasnovanog na jedinstvenoj (ovozemaljskoj!) vlasti i, podrazumeva se, slobodnom toku kapitala.
Sadulajevljevo pisanje, dakle, nije ni zastupanje nekakvog globalističkog projekta, makar i sa evroazijskim predznakom, niti je banalni kulturno-religijski sinkretizam ili traganje za jedinstvom svih ljudskih verovanja i znanja u pretpostavljenoj primordijalnoj tradiciji. To je pre svega književni projekat, u kom pisac istovremeno traga za istinom svog unutrašnjeg sveta, za samim sobom, za razumevanjem svog vremena i prostora, ali isto tako i istorije, samih korena čovekovog postojanja i njegove kulture, kao i onog što smatramo večnim istinama, onima koji određuju najdublji smisao našeg pojedinačnog i kolektivnog postojanja.
Kako već sugeriše ono latinično „Z“ u naslovu, roman „Niko ne iZdrži ovaj život“ (Srpska književna zadruga, 2025, prevod Radmila Mečanin) posvećen je ratu u Ukrajini, ali na osoben način, u kom se taj sukob sagledava iz pozicije slabog i u sebe nesigurnog pripovedača, njegovog složenog i krhkog unutrašnjeg sveta, kao i složenog i ironizovanog ispitivanja antropoloških i psihijatrijskih osnova ljudskog individualnog i kolektivnog ponašanja, sve zaodenuto formom pronađenog rukopisa.
Roman čine četiri dela, nazvana „sveskama“, od kojih dva pripoveda pisac Jurij Tatarov, najbliži tipu pripovedača iz ranijih Sadulajevljevih knjiga, sa obiljem autobiografskih referenci, snažnom samoironijom i bolnim samopreispitivanjima, dok su druga dva znatno kraće celine koje propovedaju drugi učesnici ukrajinskog sukoba. „Propratna beleška“, koja simulira autorovu perspektivu, objašnjava navodnu genezu knjige, tobož nastale na osnovu pronađenih, odnosno anonimno poslatih rukopisa, na kojima je autor neznatno, mada ipak primetno intervenisao, a moguće i anonimni pošiljalac. Takođe, u ovom segmentu se osporava autentičnost identiteta alter-ego pripovedača, pisca Jurija Tatarova iz prva dva dela romana.
Pripovedač, bio on Jurij Tatarov (ili kako god da se zove), nepoznati pošiljalac ili „autor“, ne jednom mestu za ovu knjigu kaže kako „nije roman, pripovest ili zbirka pripovedaka“, već su to „sveske“, što podrazumeva da ona nema jedinstven siže ili liniju razvoja lika. Njegov lik „samo živi“, a „sveske su otisak njegovog života“. „Čitav čovekov život odvija se u umu“, nastavlja propovedač, i „ako mi je život zanimljiv, ako mi je um interesantan, i sveske će biti zanimljive“. To takođe, kaže nam isti pripovedač, znači i da je to „meta-književnost“, književnost o književnosti, književnost koja upućuje na to da je književnost, koja upućuje na postupak, razbijajući klasičnu narativnu i dijegetsku iluziju. Naravno, ni ovaj pisac ne bi bio to što jeste, kao i njegov pripovedač, da se i dalje ne poigrava sa tim nazivom „meta“, koji upućuje i na drogu („met“) i na društenu mrežu, odnosno kompaniju „Meta“, kao jedan svojevrsni novi „ekosistem“, faktički novu, virtualizovanu sferu realnosti, koja može postati zamena za realnost samu ili makar njen neodvojivi konstituent.
Na ovaj način Sadulajev proširuje mogućnosti književnog izraza, ka maksimalnoj sintezi koju može da dosegne književno delo u današnjem vremenu, objedinjavajući ličnu introspekciju, kolektivno i kulturno pamćenje, mitsku i arhetipsku prošlost, ali i arhajske segmente našeg individulanog i koletivnog postojanja. Kao i u svojim ranijim knjigama, posebno romanu „Zemlja-vazduh-nebo“ (2021), on uvodi paralelizam između razvojnog puta jedinke, vrste i kulturne zajednice (naroda), individualnog i kolektivnog postojanja, bioloških, psihičkih, duhovnih i kulturnih osnova našeg ponašanja i naše istorijske sudbine.
„Niko ne iZdrži ovaj život“ je verovatno vrhunac dosadašnjeg Sadulajevljevog traganja za izrazom koji gotovo bez šavova prepliće i objedinjuje iskustvo malog čoveka, utonulog u nemoć, bol i telesnost, sa vizijom Svečoveka, Adama Kadmona, koji ujedinjuje u sebi iskustva celog čovečanstva, otvarajući mu put ka iskupljenju i spasenju. To je opet jedna besna knjiga sa mnogo psovki, nasilja, „politički nekorektnih“ iskaza, ali i knjiga koja koja žudi za mirom i istinskim jedinstvom u duhu, koja je kao i najveća ruska književnost sva u traganju za pravdom i istinom, sa njihovim gotovo šamanskim prizivanjem.
Na više mesta poredeći svoj rukopis („svesku“) sa Selinovim „Putovanjem na kraj noći“, pripovedač to ne čini samo zbog srodnog postupka, koji nema „siže kao takav“, i tekst „spaja jedino ličnost naratora, lirskog junaka“, koji se „ne manja, ne prozreva, ne sazreva, ne prolazi inicijaciju, ne prekaljuje se iskušenjima, ne spoznaje vrednost ljubavi ili prijateljstva“, već postoji samo „iskidano pripovedanje, različiti stilovi i imitacija kolokvijalnog govora“. On to čini i zbog pristupa ratu, gde „po Selinu, ratni užas ne rađa bolesno kopile, nego bolesno kopila rađa užas rata, a to bolesno kopile je svako od nas, svaki čovek“, „rat i svakakve gadosti su ugrađenu u ljudsku prirodu, predodređeni“. Pripovedač dalje piše kako bi čoveku bilo bolje da je „ostao srećna životinja, ali nije, on je odgajio mozak i postao životinja koja nosi zlo u sebi i svemu živom“. „Rat se nikad neće završiti“, jer „rat je u meni“.
Samo Salulajevljeno pisanje je pokušaj da se sagledaju biološke, antropološke i kulturne osnove tog „rata u nama“, ali pre svega da se on pobedi, da se pobedi takav čovek koji nosi rat u sebi, a to se ne postiže apstrakcijama, praznim pričama, obećanjem ideoloških rajeva, nego dubokim i bespoštednim kopanjem po samom sebi, za svakog od nas. Tak u tom smislu, moguće je pravilno sagledati završne reči dominantnog pripovedača ove knjige, koji kaže da „sada u ošte nema veru u Boga, ni u kakvog“, da vere u svetu „nema“, ali da i pored toga, „Bog, izgleda, postoji“. Iako neme veru, propovedač se ipak obraća tom Bogu, koji „izgleda postoji“ i ispoveda mu da se „trudio“, „verovatno loše i malo, ali trudio sam se kako sam znao i umeo. I nisam izdržao. Izvini. Niko ne izdrži ovaj život“.
Niko, dakle ne izdrži ovaj život, svi se na kraju slome ili pristanu na samoobmanu, ali život je ipak tu, u svom svom užasu, bogatstvu i lepoti. I u nas je, pored sveg nasilja, (samo)destruktivnosti i samozavaravanja usađena i potreba da nekome zbog svog neuspeha kažemo malo ljudsko „izvini“, da objasnimo kako smo se trudili, nadajući se da tamo ipak ima nekoga ko će nam to negde, nekad, makar i izvan vremena i prostora, uzeti u obzir.
Izvor: Iskra
