Пише: Владимир Коларић
У роману „Друго име“, првом делу „Септологије“, Јун Фосе у један разговор о сликарству и вери успутно уводи мотив пецања. Кад идете на пецање никада не знате да ли ћете нешто уловити, оно је неизвесно „као и сам живот“, како примећује један од јунака.
Али да бисте нешто упецали, да бисте уопште могли да ступите на поље неизвесног, прво морате почети да пецате. Јер неизвесност не постоји тамо где нема неке делатности, ако не пецате не можете ништа упецати, то није неизвесност јер недостаје и сам чин или делатност пецања. Ту се онда ради и извесности да ништа нећете упецати јер нисте ни почели да пецате, а у том случају је говорити о упецаном потпуно апсурдно.
Дакле, пецање је неизвесно, али да би постојала неизвесност морате имати намеру да пецате, обезбедити потребна средства за то, наћи погодно место и довољно времена, а затим приступити пецању.
Неизвесност остаје, могућност да ништа нећете упецати и даље постоји, али ни ту се не ради о пукој произвољности и коцкању. Јер, ако имате добру опрему, ако сте искусан и умешан пецарош, ако умете да одаберете право место на реци, ако сте одабрали право доба дана, ваше шансе да завршите са уловом су свакако веће.
Тако и у сликарству – никад не можете знати да ли ћете насликати добру слику, али ту се ипак не ради о пукој произвољности. Знање, умеће, труд, таленат и одговарајућа средства, као и спољашњи услови, свакако утичу на могући резултат вашег рада.
А како стоји ствар са вером?
Да ли је она пука произвољност, некакав „гром из ведра неба“ или нешто што једноставно имате или немате, нешто свакако неконтролисано и непредвидљиво, па и нешто чију су исходи неизвесни?
Да ли, као у пецању или сликарству, и вера има свој алат, таленат, знање, спољашње услове?
Подразумева се да барем нешто од тога има. Почев од тога што смо људи, јер да смо се родили као пужеви тешко да бисмо размишљали о извесности или неизвесности вере, а о уметности и пецању још мање. Били бисмо свакако вредна Божија створења, али чији удео у творевини тешко да подразумева способност апстрактног мишљења или артикулације и посредовања мистичних искустава.
Вера није апстракција одвојена од нашег живота
Вера такође није апстракција одвојена од нашег живота, од онога ко смо, шта смо, шта нас је и где формирало. За веру кажу да је дар, али она је и наш одговор на нешто, а он је ипак ствар наше слободе и избора. Ако је вара дар, наше је да га умножимо или протраћимо, ако је вера позив и призив, наше ја да на њега одговоримо или да се о њега оглушимо.
Опет се враћамо Фосеу, чији јунак каже да је на неки начин апсурдно говорити о вери у нешто и Некога шта нас и Ко нас толико надилази, јер вера у крајњој линији рачуна не неки однос и неко знање. Верујемо у нешто или некога, рачунајући на то да наша вера успоставља или да нашом вером успостављамо неки однос са Њиме.
То подразумева неко знање и уверење у то да је такав однос уопште могућ, што није лако с обзиром на величину, тајновитост и недохватност Бога, онако како га замишљамо и како смо учени у нашој једнобожачкој традицији.
Ипак, Фосеов јунак, који је сликар, веру темељи на искуству светлости коју види у стварима, људима и бићима око себе, а једини смисао уметности види управо у покушају сликања те светлости; све друго, као што је сликање спољашњег изгледа ствари, колико год савршено изведено, чини му се баналним, па чак и срамотним. Ако се у његовим сликама не види та невидљива светлост, оне му се чине безвредне, па чак и штетне, онолико колико је штетно све што је лажно, макар поседовало спољашњу лепоту и техничко савршенство.
Техника је неопходна, али невидљива светлост јој даје смисао
Техника је неопходна, али невидљива светлост јој даје смисао, иначе може да буде опасна. Светлост је дакле она „упецана риба“, у аналогији са пецањем, и она је неизвесна, односно не можемо знати да ли ће се она појавити као резултат наших напора, али није сасвим ни произвољна, јер да бисмо насликали светлост морамо приступити чину сликања, имати све побројане услове за то, па онда – ако се појави појави се, ако упецамо упецали смо је.
Ако не – више среће следећи пут, мада не мора да значи да ће га икада више бити. Односно, од нас ипак донекле зависи да ли ће бити самог чина, пецања или сликања, али не сасвим да ли ће бити резултата. Не сасвим? Ако се сложимо са тим „сасвим“, онда то значи да донекле ипак јесте до нас. До наше вере, можда? Да ли ће се невидљива светлост појавити ако нема вере, да ли је она вера сама или њен услов или њен покретач?
Још нешто кажа Фосеов јунак, сликар – да он увек покушава да наслика своју „унутрашњу“, „личну“ слику, „и ако хоћу да светлост буде у слици, да дође слици, морам тако да радим, морам да уђем у себе, што дубље, да бих потом изашао и ушао и слику“.
Дакле, треба „ући у себе“, светлост ипак није произвољност или (на)силник, она долази, али не произвољно и насилно, већ (и) ми имамо некакве везе са тим. Какве? Вероватно молитвене и созерцатељске, удубљујући се у наш унутрашњи лик, логос, у образ Божији у нама, печат створености и бесмртности у свакоме од нас. Онда излазимо, тиме осењени и преображени, тим искуством које је можда вера или из вере происходи или је њен услов. Онда приступамо материјалу, умећу, хтењу, спољашњим условима – и сликамо или пецамо. Па шта буде.
Извор: Компас
