Пише: Милорад Дурутовић
Недавно сам боравио у Пљевљима као учесник јубиларних четрдесетих Дана хумора и сатире „Вуко Безаревић“. На први поглед, био је то још један књижевни фестивал у низу, на који сам, признајем, кренуо без нарочитих очекивања. Међутим, већ послије првих разговора постало ми је јасно да се овдје догађа нешто што се све рјеђе среће. људи нијесу дошли само да присуствују програму. Дошли су да у њему учествују — пажљиво, радознало и искрено. Отуда се, данима након манифестације, враћам једном утиску који ми се, додуше, и раније много пута потврдио: култура у малим градовима још увијек чува пуноћу сусрета.
Могло би се помислити да је разлог једноставан — у мањим срединама нема толико догађаја па свака представа, књижевно вече или изложба лакше привуку пажњу. Али било би то површно, па и неправедно објашњење. Култура, ако је већ препознајемо као такву, не настаје зато што нема ничег другог, већ се рађа из потребе да се људи окупе око нечега што их оплемењује и надилази. Најзад, прије него што је добила институционални облик, култура јесте била сусрет. Уколико би изгубила тај првобитни смисао, све остало било би само добро организована форма без садржаја. Пљевља су ме, понављам, ових дана још једном увјерила да мали градови тој опасности и даље успјешно одолијевају.
Наравно, није ријеч о броју догађаја нити о величини града. Пресудно је оно што људи искрено улажу — од организатора, преко учесника до публике. То сам најбоље осјетио на округлом столу посвећеном статусу сатире у савременом друштву. Навикнут на публику којој и десет минута често изгледа предуго, почео сам да скраћујем своје излагање. Тада се из публике јавио један господин и сасвим озбиљно рекао:
— Само наставите. Ми смо дошли јер нас ово занима. Очекујемо да се размахнете.
Признајем да сам остао затечен. У први мах помислио сам да говори домаћинска учтивост. Међутим, остатак дана показао је да није. Разговори нијесу завршени у скупштинској Сали, већ су наставиљени у Милет башти, испред Центра за културу, па поново међу људима који су жељели да разговарају о сатири, књижевности, језику и друштву. Више пута сам помислио како је права штета што ти неформални разговори нијесу снимљени. Од њих би се могао саставити озбиљан зборник, и о савременој сатири, и о култури као начину заједничког живота.
Враћам се, дакле, првом утиску. Мали градови још чувају нешто што велики културни центри, чини ми се, полако препуштају забораву. У многим већим срединама публика све чешће постаје покретни декор: дође, одсједи предвиђено вријеме и оде. Неријетко томе доприносе и сами организатори, као да им је важније да се простор закључа у складу с радним временом неголи да разговор потраје још пола сата. Култура изгледа добија управо онолико времена колико јој је унапријед одређено.
Није, међутим, свугдје тако. Из Пљеваља нијесам понио само успомену на једну успјелу манифестацију. Понио сам захвалност људима који су ме подсјетили да култура није само оно што се догађа на позорници или за говорницом. Она живи и послије програма, она живи у познанствима која промијене нешто у људима, она обнавља вјеру у ријеч која још увијек може окупити људе око узвишене вриједности. Отуда и потреба да овај осврт завршим кроз једну помало јеванђељска парафраза: Блажени мали градови, јер је њихово царство културе.
Извор: РТНК
