Владимир Мајаковски: Ја лично

Пише: Владимир Мајаковски

Тема
Песник сам. По томе сам и занимљив. О томе и пишем. О оста­лом – тек ако је добро одстојало.

Памћење

Бурљук је говорио: Мајаковски има памћење као полтавски пут – сваки у њему остави траг. Али лица и датуме не памтим. Сећам се само да су се 1100. године некуда пресељавали некакви “Дорјани”. Детаље те сеобе не памтим, али је морала бити озбиљна ствар. А такве ситнице, као – „Ово је написано 2. маја. Павловск. Фонтане.” – не вреди ни памтити. Зато слободно пловим по својој хронологији.

Главно

Рођен сам 7. јула 1894. (или 93. – мишљења моје маме и очевог службеничког листа не слажу се. У сваком случају не раније). Завичај – село Багдади, Кутајска губернија, Грузија.

Породични састав

Отац: Владимир Константинович (багдадиски шумар), умро 1906 године.

Мама: Александра Алексејевна.

Сестре:

а) Људа,
б) Оља.

Више Мајаковских, као што се види, нема.
1-во сећање

Појмови сликовити. Место непознато. Зима. Отац се претплатио на часопис „Отаџбина”. „Отаџбина” има „хумористички” прилог. Помињу смешне ствари и чекају. Отац шета и пева своје вечито „алон занфан де ла по четири”. Стигла је „Отаџбина”. Отварам и одмах (илустрација) вичем: „Ала је смешно! Љубе се чика и тета.” Смех. Касније, када је стигао прилог и када се требало стварно смејати, испоставило се да је ранији био само на мој рачун. Тако се нисмо сложили у схватањима илустрација и хумора.

2-го сећање

Појмови поетски. Лето. Навалио народ. Лепи високи студент – Б. П. Глушковски. Црта. Кожна свешчурина. Сјајна хартија. На хартији дугачки човек без панталона (а можда и са припијеним) пред огле­далом. Човек се зове „Евгениоњегин”. И Борја и насликани били су високи. Јасно. Закључио сам да је Борја тај „Евгениоњегин”. Ми­слио сам тако једно три године.

3-ће сећање

Практични појмови. Ноћ. Иза преграде бескрајни шапат маме и тате. О клавиру. Сву ноћ нисам тренуо. Сврбела ме једна те иста фраза. Ујутро сам полетео као без душе: „Тата, шта је то кредит?” Објашњење ми се јако свидело.

Ружне навике

Лето. Страховито много гостију. Нижу се имендани. Отац се хвали мојим памћењем. За сваки имендан терају ме да бубам стихове. Памтим – специјално за татин имендан:

Једном тако пред гомилом
Саплемених брда…

„Саплемени” и „стене” доводили су ме до беса. Ко су они ја нисам знао, али нисам желео да их сретнем у животу. Касније сам сазнао да је то поетичност и почео сам потајно да је мрзим.

Корени романтизма

Прва кућа које се јасно сећам. Два спрата. Горњи је наш. Доњи је вински подрум. Једном годишње – кола грожђа. Муљали су. Ја сам јео. Они су пили. Све је то територија најстарије грузинске тврђаве испод Багдадија. Са четири стране тврђава је опасана бедемом. У угловима бедема – постоља за топове. У бедемима пушкарнице. Иза бедема ровови. Иза ровова шуме и шакали. Над шумама планине. Стасао сам. Ишао на највишу. Планине се спуштају према северу. На северу ширина. Замишљао сам да је тамо Русија. Вукло ме тамо неизрециво.

Необично

Седма година. Отац је почео да ме води у обиласке шумског газдинства. Јахали смо. Гребен. Ноћ. Одасвуд магла. Чак се ни отац не види. Отац је очигледно закачио рукавом гранчицу дивље руже. Гранчица одапне трње у моје лице. Поцикујући извлачим бодље. Одједном, нестају и магла и бол. У процепу магле испод ногу – светлије него на небу. То је електрика. Фабрика буради кнеза Накашиџе. После електрике потпуно сам престао да се интересујем за природу. Неусавршена ствар.

Учење

Учила ме мама и сестре из целе својте. Аритметика ми је изгле­дала неистина. Морају се бројати јабуке и крушке које се деле деци. А мени су увек давали, и ја сам давао увек не бројећи. На Кавказу има воћа колико хоћеш. Са задовољством сам научио да читам.

Прва књига

Некаква „Птичарка Агафја”. Да ми је тада дошло до руку више таквих књига – сасвим бих престао да читам. Срећом, друга је била „Дон Кихот”. То је књига! Направио сам дрвени мач и оклоп, секао лево и десно.

Испит

Селидба. Из Багдадија у Кутаис. Пријемни испит за гимназију. Положио. Питали су ме о сидру (на мом рукаву) – знао сам добро. Али свештеник је упитао шта је то „око”. Одговорио сам: „Три фунте” (тако је на грузинском). На то су ми љубазни испитивачи објаснили да је „око” – ,,вид”, на старом, црквенословенском. Због тога умало нисам пао. Зато сам одмах омрзнуо све старо, све црквено, и све словенско. Могуће да отуда потичу и мој футуризам, и мој атеизам, и мој интернационализам.

Гимназија

Припремни, 1. и 2. Одликаш сам. Саме петице. Читам Жила Верна. Уопште фантастично. Некакав брадоња почео је да открива у мени уметничке способности. Подучава бесплатно.

Јапански рат

Намножиле се новине и часописи у кући. „Руске новине”, „Ру­ска реч”, „Руско богатство” и остало. Читам све. Несхватљив немир. Заносе ме дописнице са крстарицама. Повећавам и прецртавам. По­јавила се реч „прокламација”. Прокламације су вешали Грузини. Грузине су вешали козаци. Грузини моји другови. Почео сам да мрзим козаке.

Илегалштина

Дошла је сестра из Москве. Одушевљена. Дала ми кришом ду­гачке листиће. Свиђало ми се: веома рискантно. И данас памтим. Први:

Прени се друже, прени-де се, брате,
баци пушку што пре.

И још некакав, са завршетком:

… или пак други пут –
Немцима, са женом, сином и мајком…

(о цару).

Била је то револуција. Било је то у стиховима. Стихови и револуција некако су се сјединили у глави.

905-а година

Није ми до учења. Почеле су двојке. У четврти разред прешао сам само зато што су ми разбили главу каменом (у тучи на Риону), па су се сажалили на поправном испиту. За мене је револуција почела овако: мој друг, свештеников кувар Исидор, од радости је бос скочио на шпорет – убили генерала Алиханова. Умиритељ Грузије. Почеле су демонстрације и митинзи. И ја сам био. Добро. Усвајам сликовито: у црном анархисти, у црвеном есери, у плавом есдеци, у осталим бојама федералисти.

Социјализам

Говори, новине. У свему – непознати појмови и речи. Тражим од себе објашњење. У излозима беле књижице. Буревесник. О ис­том. Купујем све. Устајао сам у шест изјутра. Опијао се читањем. Прва: Доле социјалдемократи. Друга: Економске беседе. Заувек ме освојила способност социјалиста да објасне ствари, систематизују свет. Шта да се чита? – чини се, Рубакин. Прочитам све што су препоручивали. Много шта не схватам. Питам. Уводе ме у маркстистички кружок. Натрапам на “Ерфуртски”. Осредње. О „лумпенпролетаријату”. Почињем да сматрам себе социјалдемократом: носим очеве берданке у есдечки комитет.

Као појава свиђао ми се Ласал. Вероватно зато што није имао браде. Помлади. Ласала сам побркао са Демостеном. Одлазим на Рион. Напуним уста камењем и држим говор.

Реакција

Изгледа ми, почело је овако: у паници (или растурању) демон­страције у спомен Баумана тресне ме по глави велики бубањ (био сам пао). Уплашен, мишљах да то ја бубњам.

906-а година

Умро је отац. Убо је прст (ушивао је акта). Тровање крви. Од тада не подносим чиоде. Благостању је био крај. После очеве сахране остале су нам три рубље. Инстинктивно, грозничаво смо рас­продали столове и столице. Кренули у Москву. Зашто? Нисмо имали чак ни познаника.

Пут

Баку је најлепши. Торњеви, цистерне, најлепши мирис – нафта, а даље степа. Готово пустиња.

Москва

Застали смо у Разумовском. Сестрини познаници – Плотњикови. Ујутро локомотивом у Москву. Најмили смо омањи стан у Броној.

У Москви

Са храном лоше. Пензија – десет рубаља месечно. Ја и две сестре учимо. Мама је морала да издаје собе и кува за плату. Собе су јадне. У њима станују сиромашни студенти. Социјалисти. Први „бољ­шевик” кога сам видео био је Васја Канделаки.

Пријатно

Послали ме по гас. Пет рубаља. У продавници ми врате кусур 14 рубаља и 50 копејки; десет рубаља чиста зарада. Стидео сам се. Обилазим двапут радњу („Ерфуртски” ме затровао). – Ко се забројао, газда или благајник, – тихо питам помоћника. – Газда! – Купим и поједем четири слатке земичке. За остало возио сам чамац по Патријаршијском језеру. Отада не могу да видим слатке земичке.

Рад

Новаца немамо. Морао сам шарати жигом разне предмете и цртати. Нарочито памтим ускршња јаја. Округла, врте се и шкрипе као врата. Продавао сам јаја у радњи рукотворина у Неглиној. Комад 10-15 копејки. Отада бескрајно мрзим Бемове, руски стил и до­маћу радиност.

Гимназија

Прешао у 4-ти разред пете гимназије. Јединице и по која двојка. У клупи „Анти-Диринг”.

Читање

Белетристику уопште нисам признавао. Филозофија. Хегел. Природне науке. Али пре свега марксизам. Нема уметничког дела које би ме одушевило више него Марксов „Предговор”. Из студентских соба ши­рила се илегална литература. Тактика уличне борбе итд. Добро се се­ћам плавичасте Лењинове Две тактике. Свиђало ми се што је та књига обрезана до слова. За илегално протурање. Естетика макси­малне економије.

Прва полупесма

Трећа гимназија издавала је мали илегални лист Замах. Био сам увређен. Други пишу, а ја не могу?! Почнем да шкрабам. Испада невероватно револуционарно и исто тако наказно. У стилу са­дашњег Кирилова. Не сећам се ни ретка. Напишем другу. Испадне лирски. Сматрајући да је такво стање срца неспојиво са мојим “социјалистичким достојанством”, сасвим сам се оканио писања.

Партија

Година 1908. Ступио у партију РСДРП (бољшевика). По­лагао испит у трговачко-индустријском рејону. Положио. Пропагандист. Радио са пекарима, затим са обућарима и најзад са типографима. На градској конференцији изабран у МК. Присуствовали су Ломов, Поволжец, Смидович и остали. Звали су ме „друг Константин”. Али ту нисам доспео да радим – био сам ухапшен.

Хапшење

Двадесет деветог марта 1908. натрапам на заседу у Грузинама. Наша илегална типографија. Јео сам нотес. Са адресама и повезом. Пресњенски кварт. Полиција. Сушчевски кварт. Иследник Волтановски (који је очито сматрао да је вешт и лукав) терао ме да пишем диктат: био сам окривљен за писање прокламација. Диктат сам очајно извртао. Писао сам: „социалдимокритички”. По свој прилици насама­рио сам га. Пуштен сам на јемство. У кварту прочитах Сањина са недоумицом. Имали су га однекуд у сваком кварту. Бесумње за спас душе.

Изађем. Опет партијски рад, око годину дана. И опет затвор, накратко. Због револвера. Махмудбеков, очев пријатељ, тада по­моћник управника Крстова, ухапшен случајно са мном у заседи, из­јави да је револвер његов и мене пусте.

Треће хапшење

Наши станари (Кориџе – илегал. Морчаџе, Герулајтис и др.) поткопавају Таганку. Ослобођају жене осуђенике. Бекство из Но­винске тамнице успело. Мене ухапсе. Бунио сам се. Правио изгреде. Преводе ме из кварта у кварт – Басманаја, Мешчанскаја, Мјасницкаја итд, – и на крају – Бутирка. Самица бр. 103.

Једанаест бутирских месеци

Најважније време за мене. После три године теорије и праксе бацам се на белетристику. Прочитао сам све најновије. Симболисти – Бјели, Баљмонт. Осво­јила ме новина форме. Али било ми је туђе. Теме, ликови нису из мог живота. Покушавам да сам напишем исто тако добро, али о другом. Показало се да исто тако о другом – не иде. Испада извештачено и рев-плачљиво. Нешто у стилу:

У пурпур, у злато оденуте шуме,
На црквеном торњу светлост разиграва.
Чекам, али дани неповратно шуме,
– Стотине мутних дана.

 

Испишем тако целу свеску. Хвала чуварима – одузеше приликом изласка. Иначе бих још и објавио!
После модерне навалим на класике. Бајрон, Шекспир, Толстој. Последња књига – Ана Карењина. Нисам дочитао. Једне ноћи позову ме „са стварима”. Тако и данас не знам шта је било са Карењинима.

Пустили су ме. Требало је (по налогу охранке) да идем на три године у Туруханск. Махмудбеков ме извукао преко Курлова.

Док сам био у затвору – суђење за први преступ: крив, али малолетан. Ставити под надзор полиције и на одговорност родитеља.

Такозвана дилемма

Изашао сам узрујан. Они које сам прочитао били су такозвани велики. А како је лако писати боље од њих. Ја већ и сада имам пра­вилан поглед на свет. Само да стекнем искуства у уметности. Али како? Неук сам.

Треба да прођем озбиљну школу. А ја сам избачен чак и из гимназије, чак и из Строгановског. Ако останем у партији – морам постати илегалац. Као илегалац, мислио сам, нећеш научити ништа. Перспектива – целог живота писати летке, излагати мисли узете из правил­них, али не мојих књига. Кад би из мене истресли оно што сам прочитао, шта би остало? Марксистички метод. Али, да није то оружје доспело у детиње руке? Лако је њиме руковати ако се има посла само са постав­кама својих истомишљеника. А шта у сукобу са непријатељима? Ето, боље од Бјелог ипак не могу да пишем. Он о Своме пева весело – ,,у небо ананас хитнуо”, а ја о Своме јадам – „стотине мучних дана”. Лако је другим партијцима. Они имају чак и универзитет. (А ја сам вишу школу тада поштовао – још нисам знао шта је то!)

Шта могу ја да супротставим естетици старудије која ме притиска? Зар револуција неће затражити од мене озбиљну школу? Одем до Медвједева, тада још друга по партији. Хоћу да стварам социјалистичку уметност. Серјожа се дуго смејао: слаба ти је петља.

Ипак, мислим да је потценио моју петљу.

Прекинуо сам партијски рад. Почео сам да учим.

Почетак мајсторства

Чинило ми се да не могу писати стихове. Покушаји јадни. Латим се сликарства. Учио сам код Зуковског. Заједно са некаквим госпођицама шарао сам сребрне сервисе. После годину дана видим да учим ручни рад. Одем код Келина. Реалист. Добар цртач. Одличан учитељ. Чврст. Не тапка у месту.

Захтев – мајсторство, Холбајн. Није подносио лепушкасто.

Цењени песник – Саша Чорни. Привлачио ме његов антиестетизам.

Јово Цвјетковић: Антиномија руског ума

Последња школа

 

Читаве године радим „главу”. Ступио сам у Школу сликарства, вајарства и архитектуре: једино место где сам примљен без уверења о лојалности. Радио сам добро.

Чудно: имитаторе мазе – самосталне гоне. Ларионов, Машков. Ревинстинктом стао сам уз прогоњене.

Давид Бурљук

У школи се појавио Бурљук. Изглед наметљив. Лорњет. Реденгот. Иде певушећи. Почнем да га задиркујем. Умало се не побисмо.

У пушионици

Племићки клуб. Концерт. Рахмањинов. Острво мртвих. Бежим од неподношљиве мелодизиране досаде. Одмах за мном и Бурљук. Погледамо се и прснемо у смех. Изађемо да проскитамо заједно.

Најнезаборавнија ноћ

Ћаскамо. Од рахмањиновске досаде пређемо на школску, од школске на сву класичну досаду. Код Давида се осећа гнев мајстора који је престигао савременике, а код мене патос социјалисте који зна да је неизбежна пропаст старудије. Родио се руски футуризам.

Следећа

У току дана напишем песму. Тачније – одломке. Лоши. Нигде објављени. Ноћ. Сретењски булевар. Читам Бурљуку ретке. Додајем – то је неки мој познаник. Давид стаде. Погледа ме. Рикну: „Та, ово сте главом ви написали! Та ви сте генијални песник!” Обрадовао ме тако грандиозан и незаслужен епитет уз моје име. Утонуо сам у стихове. Те вечери, сасвим неочекивано, постао сам песник.

Бурљукова лудорија

Већ сутрадан, упознајући ме са неким, Бурљук је грмео из баса: „Не знате? Мој генијални пријатељ. Чувени песник Мајаковски.” Му­вам га. Али Бурљук је неумољив. Одлазећи, зарежао је на мене: „Сад пишите. Иначе, довешћете ме у сасвим глуп положај.”

Тако свакодневно

Морао сам да пишем. И ја сам написао прву песму (прву профе­сионалну, објављену) – “Црвени и бели” и друге.

Дивни Бурљук

Сећам се Давида увек са љубављу. Диван друг. Мој прави учи­тељ. Бурљук је од мене начинио песника. Читао ми Французе и Немце. Утрпавао књиге. Долазио и бескрајно говорио. Није ме пуштао ни корака од себе. Свакодневно давао ми 50 копејака. Да не пишем гладан.

 

На Божић одвезао ме код својих у Нову Мајачку. Донео „Порт” и остало.

Шамар

Вратимо се из Мајачке. Ако не са јасним погледима, оно са наоштреним темпераментима. У Москви Хлебњиков. У оно време, за мене је његову тиху генијалност потпуно помрачио бучни Давид. Ту се мотао и футуристички језуит речи Кручоних.

После неколико ноћи лиричари створе заједнички манифест. Давид је спајао, преписивао, заједнички смо дали име, а затим објавили Шамар друштвеном укусу.

Таласање

Изложбе Пуб каро. Диспути. Помамни говори – моји и Давидови. Новине почињу да се пуне футуризмом. Тон није био сасвим уљудан. Тако, например, мене су једноставно називали “пасјим сином”.

Жута блуза

Никада нисам имао одела. Имао сам две блузе најодвратнијег изгледа. Опробани начин – дотеривање помоћу кравате. Нема но­ваца. Узмем од сестре комад жуте траке. Завежем је. Урнебес. Значи, кравата је најупадљивија и најлепша ствар код човека. Очевидно – што већа кравата, то већи урнебес. А пошто су размере кравате ограни­чене, довијам се: сашијем кошуљу-кравату, односно кравату-кошуљу.

Утисак неодољив.

Разуме се

Генералитет уметности зинуо на нас. Кнез Љвов. Директор школе. Предлаже да престанемо са критиком и агитацијом. Одбијамо. Савет „уметника” избацује нас из Школе.

Весела година

Путујем Русијом. Вечери. Предавања. Губернаторство начуљило уши. У Николајеву саветују да не дирамо ни у власт, ни у Пушкина. Полиција нас прекида често усред реферата. Дружини приступа Васја Каменски. Најстарији футуриста.

За мене те године значе рад на форми, овладавање речју.

Издавачи нису откупљивали наша дела. Капиталистички нос осећао је експлозив у нама. Од мене нису куповали ни ретка.

Кад сам долазио у Москву најчешће сам живео по булеварима.

То време завршило се трагедијом Владимир Мајаковски. Изве­дена је у Петрограду. Луна парк. Извиждана прописно.

Почетак 14-е године

Осећам мајсторство. Могу да овладам темом. Сигурно. По­стављам питање теме. Револуционарне теме. Рађа се Облак у панталонама.

Рат

Примио сам с узбуђењем. Испочетка само декоративну, бучну страну. Плакати по наруџбини и, наравно, у потпуности ратни. Затим песма. “Рат је објављен”.

Август

Прва битка. Указао се ратни ужас. Рат је одвратан. Позадина још одвратнија. Али рат треба видети да би се могло нешто рећи о њему. Одем да се јавим у добровољце. Одбију. Политички неисправан.
Испоставило се да је и пуковник Моди имао једну добру идеју.

Зима

Одвратност и мржња према рату. “Ах, склопите, склопите новинама очи” и друге.

Интересовање за уметност нестало је сасвим.

Мај

Добио на коцки 65 рубаља. Отишао у Финску. Куокала.

Руски корени америчке криминалистичке приче

Куокала

Седампознанички систем (седмопољни). Стекао сам седам по­знанстава за ручавање. У недељу „једем” Чуковског, у понедеИјак – Јеврејинова, итд. У четвртак најгоре – једем Рјепинове травке. То није за футуристу високог хват.

Увече лутам плажом. Пишем Облак.

Ојачала је свест о блиској револуцији.

Кренем у Мустамјаки. М. Горки. Читам му делове Облака. Разнежени Горки натопио ми прслук сузама.

Ганули га стихови. Замало да се уобразим. Убрзо се испоставило да Горки јеца на сваком песничком прслуку.

Ипак, прслук чувам. Могу да га уступим неком за провинцијски музеј.

Нови сатирикон

65 рубаља отишло је лако и безболно. “У вези са питањем прехране” почео сам да пишем у Новом сатирикону.

Најрадоснији датум

Јул 915-е године. Упознао сам Л. Ј. и О. М. Брикове.

Позив

Завојачише ме. Сада не желим на фронт. Изигравам цртача. Ноћу учим код неког инжењера да цртам ауто. Са штампањем још горе. Војницима забрањују. Једино Брик ме весели. Купује све моје песме по 50 копејака стих. Објавио Флауту-кичму и Облак. Облак је испао очерупан. Цензура је дувала у њега. Шест страница све саме тачке.

Од тада мрзим тачке. Запете такође.

Солдачија

Гадно време. Цртам (довијам се) начелникове портрете. У глави развија се Рат и мир, у срцу – Човек.

16-а година

Завршен Рат и мир. Нешто касније – Човек. Одломке објав­љујем у Летопису. Држим се обазриво према солдатесци.

1. фебруар, 17-а година

Кренем аутомобилом до Думе. Уђем у Рођзанков кабинет. Осмотрим Миљукова. Ћути. Али мени се однекуд чини да он муца. Брзо су ми додијали. Одем. Примим на неколико дана команду Ауто-школом. Гучковисање. У Думи стари еполеташи терају по старом. Јасно ми је, после овога неизбежно одмах долазе социјалисти. Бољше­вици. И већ у првим данима револуције пишем поетохронику Револу­ција. Држим предавања – “Бољшевици уметности”.

Август

Русија се помало разкеренштава. Изгубили поштовање. Напуштам Нови живот. Замишљам Мистерију-Буф.

Октобар

Прихватити или не прихватити? Такво питање није постојало за мене (и остале Московљане – футуристе). Револуција је моја. Отишао сам у Смољни. Радио. Све што је требало. Почињу заседања.

Јануар

Навратио сам у Москву. Иступам. Ноћу Кафе-песника у Настасинској. Револуционарна бака садашњих кафе-песничких салончића. Пишем киносценарија. Играм сам. Цртам за кино плакате. Јун. Опет Петроград.

18-а година

РСФСР-у није до уметности. А мени је управо до ње. Отишао сам у Пролеткулт код Кшесинске.
Због чега нисам у партији? Комунисти су радили на фронтовима. У просвети и уметности засад сами опортунисти. Мене би послали у Астрахан да ловим рибу.

1. октобар, 18-а година

Завршио мистерију. Читао. Много се коментарише. Изведена на сцени у режији Мејерхољда и К. Маљевича. Унаоколо страховито бесне. Нарочито покомунистичена интелигенција. Шта све Андрејева није радила. Само да омете. После три представе комад је скинут с репертоара. И поново заредали “Магбети”.

19-а година

Обилазим фабрике са мистеријом и другим стварима, мојим и мојих другова. Одушевљени пријем. У Виборшком рејону ствара се органи­зација „комуниста футуриста”, издајемо Уметност комуне. Акаде­мије пуцају. У пролеће прелазим у Москву.

Главу обузимају 150 000 000. Одлазим у агитацију Роста.

20-а година

Завршио Сто педесет милиона. Објављујем без имена. Желим да сваки додаје и дотерује. То нису радили, али су име дознали сви. Свеједно. У овом издању објављујем са именом.

Дани и ноћи Роста. Наваљују разни Дењикини. Пишем и цртам. Нацртао сам једно три хиљаде плаката и написао око шест хиљада пропратних текстова.

21-ва година

И поред свих сецања, мржње, бирократије и тупости – постављам другу варијанту мистерије. Приказује се у РСФСР – у режији Мејерхољдовој са уметницима Лавинским, Храковским, Кисељевим, и у циркусу на немачком језику за III Конгрес Коминтерне. Изводи Гроновски са Алманом и Равдељем. Давала се око сто пута.

Почињем да пишем у Известијама.

22-га година

Организујем издавачко предузеће МАФ. Окупљам футуристе – комуне. Са Далеког истока дошли су Асејев, Третјаков и други ратни другови. Почињем да пишем Пету интернационалу на којој радим већ три године. Утопија. Биће приказана уметност после 500 година.

23-ћа година

Организујем Леф. Леф је захват велике социјалне теме свим средствима футуризма. Наравно, овом се дефиницијом питање не исцрпљује, – заинтересоване упућујем на Но Но. Окупили се: Брик, Асејев, Кушнер, Арватов, Третјаков, Родченко, Лавински.

Написао: О томе. На личне мотиве о животу, свих нас. Почињем да смишљам поему Лењин. Деестетизација производних уметности, конструктивизам – једна од парола, једно од великих достигнућа Лефа. Песнички прилог: агитка и агитка производње – реклама. И поред песничког халабукања, “Нема дома без Мосељпрома” сматрам поезијом највишег домета.

24-а година

“Споменик радницима Курска”. Многобројна предавања о Лефу по СССР. “Јубиларна” – Пушкину. И остале песме тог типа – циклус. Путовања: Тифлис, Јалта – Севастопољ. “Тамара и демон” итд. Завршио поему Лењин. Читао на многим радничким скуповима.

Много сам стрепео од те поеме, јер ту се лако пада у обично поли­тичко препричавање. Однос радничког аудиторија обрадовао ме и учвр­стио у уверењу о неопходности поеме. Много путујем по иностранству. Европска техника, индустријализација, свакакви покушаји спајања тога са још живом бившом Русијом – то је вечита идеја футуриста-лефовца.

Без обзира на неутешне податке о тиражу часописа, Леф проши­рује рад.

Знамо ми да су ти “подаци” просто бирократска незаинтересованост великог и хладнокрвног механизма Гиза за поједине часописе.

25-а година

Написао сам агитпоему Летећи пролетер и збирку агитпесама Сам прошетај небесима. Путујем око света. Почетак тог путовања представља последња поема (од посебних песама) на тему “Париз”. Желим и прећи ћу са стиха на прозу. Ове године морам да завршим први роман.

„Око света” није остварено. Прво, покраду ме у Паризу, а друго, после пола године путовања полетим као куршум у СССР. Чак ни у Сан Франциско (звали ме да одржим предавање) нисам отишао. Обишао сам Мексико, САД и делове Француске и Шпаније. Резултат – књиге: публицистика-проза – Моје откриће Америке и стихови – „Шпанија”, „Атлански океан”, „Хавана”, „Мексико”, „Америка”.

Роман сам довршио у свести, али на хартију нисам пренео, јер: док сам довршавао јавља се мржња према измишљеном и жеља за конкретним: презимена, факта. Уосталом, о томе говоре и 26.- 27. година.

1926-а година

Свесно прелазим на новинарски рад. Фељтон, парола. Песници дижу галаму – али сами не могу да се баве новинарством, већ махом објављују у неодговорним прилозима. Мени је просто смешно њихово лирско трачање, пошто то није никакав рад и осим супруге не занима никог.

Пишем у Известијама, Труду, Радничкој Москви, Зори Истока, Бакинском раднику и другим листовима.
Други рад: настављам прекинуту традицију трубадура и минстрела. Путујем по градовима и читам. Новочеркаск, Виница, Харков, Париз, Ростов, Тифлис, Берлин, Казањ, Свердловск, Тула, Праг, Лењинград, Москва, Вороњеж, Јалта, Евпаторија, Вјатка, Уфа итд., итд., итд.

Лав Пирогов: Где је нова руска књижевност?

1927-ма година

Обнављам (био је покушај да се “укине”) Леф, сада “Нови”. Основни састав: против измишљања, естетизације и психологизирања уметношћу – за агитку, за квалификовану публицистику и хронику. Основни рад у Комсомолској правди, а прековремено радим Добро.

Добро сматрам програмском ствари, попут Облака у панталонама у своје време. Ограничење апстрактних песничких средстава (хиперболе, вињетне самодопадљиве фигуре) и изналажење средстава за обраду хроничарског и агитационог материјала.

Ироничан патос у описивању онога што је ситно, али што може бити и поуздан корак у будућност (“сиреви не фале – лампе сијају, цене пале”) увођење у план, ради његове прераде факата различитог историјског калибра, разумљивих само на основу личних асоцијација (“Разго­вор с Блоком”, “Причао ми мирни Јеврејин, Павел Иљич Лавут”).

Разрађиваћу скице.

Још: написани – сценарији и дечје књиге.

Још увек минстрелим. Сакупио сам око 20.000 коментара, раз­мишљам о књизи Универзални одговор (коментаторима). Ја знам шта мисли читалачка маса.

1928-ма година

Пишем поему Лоше. Драму и моју књижевну биографију. Многи кажу: “Ваша аутобиографија је помало неозбиљна”. Тако је. Ја још нисам заакадемичен и нисам навикао да мазим своју персону, па и свој рад волим само кад је радостан. Успон и опадање многих литература, симболисти, реалисти итд, наша борба са њима – све се то збивало пред мојим очима: то је део наше веома озбиљне историје. То захтева да се о њему пише. И написаћу.

1922—1928.

Извор: Глиф