Пише: Стефан Синановић
Изјава немачког канцелара да Путин нема право на цитирање Канта је занимљива ако је сагледамо кроз чињеницу да је Кант немогућност управљања собом без нечијег спољног вођства доживљавао као повратак у малолетност.
Мање-више је позната епизода о томе како је славни њемачки филозоф, Имануел Кант, у септембру 1784. године, у свом, пруском, Кенгсбергу (данас, дакле, руском Калињинграду), написао свој полемички трактат, заправо есеј – „Одговор на питање: шта је просвећеност?”. Одговарајући, наиме, на један чланак Јохана Фридриха Целнера, творац класичног њемачког идеализма, просвећеност духа и разума налази у превазилажењу малољетности која је пак, по Канту, неспособност служења властитим разумом без нечијег вођства.
У овом свом чувеном кратком огледу, писац Критике чистог ума и Метафизике морала, непревазиђену малољетност види у ширем друштвеном контексту и у различитим сферама живота, међутим – мада може дјеловати понешто скрајнутом – мени се допадљивом и вишеструко примјереном, и оном његовом и овом нашем времену, учинила Кантова цртица о власти која саму себе погрешно схвата, тј. (у преводу Јулијане Бели-Генц) о властима које теже да управљају над оним што не спада у њихов домен.
Насиље над наслеђем
Случај комедијант је удесио тако да сам овај Кантов познати есеј читао отприлике истовремено кад је до мене дошла вијест о томе како је, на тристагодишњицу рођења великог философа, њемачки канцелар, Олаф Шолц, казао како руски предсједник „(…) Путин нема ни најмањег разлога да се позива на Канта” и „(…) како су идеје њемачког мислиоца о свијету у супротности са ставом Руске Федерације о Украјини”.
Све се ово, наиме, одиграло неколико мјесеци пошто је предсједник Русије посјетио Балтички федерални универзитет „Имануел Кант” у Калињинграду, одржавши том приликом пригодну бесједу у којој, између осталог, студентима поручује како је Кант један од највећих мислилаца, те како је његов позив да се мисли својом главом актуелан и данас.
Дакако, оно што би површном посматрачу могло да дјелује као ситна дневнополитичка зађевица или једна врста традиционалног пинг-понга коју двије земље играју у контексту проблема кенгсбершког, тј. калињинградског историјског насљеђа (тако је гувернер Калињинградске области, Антон Алиханов, у сусрет јубилеју казао како је Имануел Кант заправо „руски трофеј”) дио је много шире приче о текућем културном рату који је доста далекосежнији, погубнији и који надилази и Шолца и Путина и, недужног, Канта.
Јасно, накнадна учитавања и прилично усиљене интерпретације – особито идеолошке природе – без обзира с коју страну политичког спектра пенетрирале у дјело неког философа или, можда, писца, опасан су и вишеструко проблематичан модел политичког функционисања. Наравно, у истој оној мјери у којој било ко нема право да прогласи Канта својим „трофејем” толико ни њемачки канцелар нема право – нити је за то позван да оцјењује и још мање да утврђује коме је дозвољено да се позива на Кантову мисао, или да је тумачи – па макар и погрешно.
Не само да је овакво, накнадно и контрафактуално, дезавиусање суштине једног дјела својеврсно насиље над насљеђем које се, овдје начелно, брани, него се на исти овај начин отвара простор за даље злоупотребе или, оправдани, релативизам (примјера ради: да ли би Кант благонаклоно посматрао текуђе сукобе у Појасу Газе; да ли су идеје њемачког мислиоца о свијету у супротности са званичним ставом САД о НАТО агресији на СР Југославију?).
Пунолетна Европа
Чини ми се да је код Марија Варгаса Љосе постојао занимљив мемоарски запис о једној вечери коју је, својевремено, Маргарет Тачер организовала у Даунинг стриту бр. 10 и позвала, између осталих, и познатог писца. Расправа је, једним својим дијелом, отишла и у правцу философије 20. вијека па је Тачерова, ваљда, казала како јој је прилично блиско дјело шпанског философа – Хосеа Ортеге и Гасета.
Наравно, не знамо да ли је тако заиста било, али може бити да се, читајући чувену Побуну маса, премијерка Уједињеног Краљевства учила својој челичној доктрини или, макар на једном нивоу, досјетила како да контролише велику пометњу колективног духа која је 1980-их спорадично узнемиравала Горди Албион. Смјештајући читаву епизоду у контекст тренутка, ревносни би посматрач, склон полемикама које напуштају оквире пословичне пристојности енглеских чајанки, на истом овом сусрету могао да се запита: „а шта би шпански философ – коме је Аргентина била привремено уточиште – мислио о ставу Маргарет Тачер о Фокландском рату који је повела?”.
Уколико, међутим, Хосе Ортега и Гасет није имао било каквог утицаја на Челичну лејди оно што је, рецимо, сасвим сигурно познато је, да један други европски мислилац, аустријски философ, Фридрих Аугуст фон Хајек – јесте. Писац чувеног Пута у ропство у коме не само да говори о индивидуалним слободама и владавини права него и афирмише, на једном мјесту, енглеске мислиоце који су се бавили социјалним питањима – попут лорда Ектона или Хенрија Сиџвика – а који би, по природи ствари, требало да буду ближи лабуристима него торијевцима.
Исти би се ревносни посматрач на овом мјесту, с правом могао да запита, шта би један такав Фридрих Хајек могао да помисли, рецимо, о радикалним методама којима се Тачерова служила при разрачунавању са члановима Ирске републиканске армије (ИРА)? И та би питања, на истом овом нивоу, вјероватно била легитимна; оно што би било спорно је да неко, колико год високо рангиран био као државни званичник, узме да реинтерпретира било ког од ових философа или да неком поручи како не би требало да их чита.
Када би, којим случајем, руски предсједник Владимир Путин, узео да тврди да са своје адресе полаже ексклузивно право на философску мисао можда једног Кропоткина или Бакуњина – то не би било у реду. У истој оној мјери у којој је насљеђе једног Берђајева – осим што је оно непорециво руско, и насљеђе свијета – у тој је мјери Имануел Кант мислилац чије је дјело легат читавог човјечанства.
Ако се ишта данас замјера политици која управља културом којој је философ припадао – па често и у самом срцу Шолцове Њемачке – то је да је она остала без аутономије у одлучивању коју је још увијек донекле имала за вријеме канцеларке Меркел, тј. да је њемачка политика диктирана споља (првенствно од стране САД). Очигледан политички регрес – немогућност управљања собом без нечијег вођства – Имануел Кант је доживљавао као повратак у малољетност. Његов пријеки, на моменте подсмјешљив, тон у знаменитом есеју о просвећености, као да врхуни негдје на почетку:
„Нема потребе да сам размишљам (…) други ће већ уместо мене преузети тај мрски посао. Они старатељи, који су били тако љубазни да преузму врховни надзор над људима, већ воде бригу о томе да највећи део људи корак у пунолетност сматра не само тегобним него и врло опасним. Након што су прво заглупили своју стоку и брижљиво спречили да се ова мирна створења ни случајно не усуде да направе макар и један корак изван шеталице у коју су их затворили, они им и после тога стално указују на опасност која им прети ако покушају да ходају самостално.”
И мада би читалац, склон понешто увредљивим аналогијама у Кантовој мисли, имао простора да нађе материјал за поређење са диктатима великих сила спрам њихових слабијих протектората, овај други, забринут за будућност Европе и свијета, би се запитао: да ли су уништењем гасовода Сјеверни ток 1 и 2 уништене и крхке шансе да Европа – можда као за вријеме Де Гола – покуша да живи пунољетно и самостално? Уколико оне и јесу постојале, можда примјери попут Орбанове Мађарске демонстрирају неке од могућих начина да им се Европа врати. Претпостављам да би, у том случају, први корак био у саморазумијевању, прихватању реалних могућности и – схватању шта је домен у оквиру кога би власти неке земље требало да управљају.
Извор: Нови Стандард
