Пише: Владика Григорије
Драга браћо и сестре, ових дана читали смо оно потресно Јеванђеље о раслабљеноме – о човјеку који је тридесет и осам година лежао поред бање Витезде, и није имао никога да га спусти у воду како би био исцијељен. А онда је наишао Христос.
На први поглед, та прича је о једном човјеку – једној судбини, једном болу, једном чуду. Али ко има срце будно и ухо духовно, зна: у том човјеку лежимо сви ми.
Јер ко од нас, у дубини душе, није тај раслабљени што већ толико година чека покрет, чека поглед, чудо – а оно никако да дође? Сви ми који смо макар једном били невидљиви у гомили, непомични у срцу, затворени у себе, знамо ту бол.
Та бол је у срцу свакога ко се данас осјећа усамљено. Ко, можда, данима не прозбори ни са ким. Ко више не вјерује да може некоме бити важан. Коме више нико не долази. Ко се осмјехује на друштвеним мрежама, а у соби – плаче. Или само ћути.
Многи од нас су – баш као тај раслабљени човјек из Јеванђеља – изнутра сломљени. Не само тијелом већ много дубље – вољом, срцем, надом. И некако се навикнемо на ту своју слабост. Почнемо да живимо с њом као с нечим нормалним. Као да не може бити другачије. И мало-помало, изгубимо и наду, и жељу, и вјеру.
Кад се људи навикну на очајања и мрак да почну веровати да светлости и нема
Раслабљеност тога човјека није само тјелесна. То је раслабљеност душе. Уморан од чекања, он се навикао на болест. Као што се и ми некад навикнемо на своја очајања, на мрак који траје толико дуго да почнемо вјеровати да свјетлости и нема.
Али Христос – Он не чека да га неко дозове. Не иде само тамо гдје су здрави и радосни. Он иде право том човјеку – најзаборављенијем, најусамљенијем – и прво што га пита није: шта си згријешио, него: „Хоћеш ли здрав бити?“
Какво, наизглед, чудно питање. Зар не види да човјек лежи немоћан? Али Христос зна дубину људског срца. Зна да понекад највећа бол није у тијелу, него у сломљеној вољи. Зна и да чуда нису увијек довољна. Христос зна да постоји нешто што ни Он, у својој свемоћи, не дира на силу: а то је слобода човјекова. Воља.
Јер, да – могуће је да не желимо да оздравимо. Да се навикнемо на таму. Да нам она постане кућа, уточиште. Да болест постане изговор. Заклон од живота и одговорности. Зато нас Господ прво пита: „Хоћеш ли?“
И шта се онда дешава? Раслабљени оздрави – али не зна ко га је исцијелио. Тако је и с нама – Бог дјелује у нашем животу и када ми тога нисмо свјесни. Он нам пошаље човјека. Поруку. Поглед. Његов дах нас дотакне кроз ријеч пријатеља, случајног познаника, кроз тренутак тишине. Неко се сјети нас. И то није случајно – то је милост Његова.
Он долази на нашу празну клупу у парку. У наше собе. У наше уморне мисли. У самоћу. И пита: „Хоћеш ли да оживиш? Да поново волиш, да се насмијеш, да устанеш?“
И не пита јесмо ли достојни. Само тражи од нас један одговор – једно чудесно ДА. Један покрет изнутра, ма колико тих. Али ако је искрен – биће довољан.
Христос нас не спасава као предмете. Он нас подиже као личности. Жели не само да нас исцијели него да нас пробуди. Да нас учини живима. А бити жив значи хтјети. Слободно рећи: ,,Да, Господе“. И Он ће учинити остало.
Нико није сувишан, нити невидљив за Христа
Али запитајмо се – колико нас данас заиста жели да оздрави? Колико нас је спремно да се одрекне познатог мрака, навика, горчине, самоће? Јер оздравити значи примити живот. Понијети крст. Прихватити друге. Опростити. Мијењати се. Бити у заједници.
Да, знам, није лако. Али никада не смијемо повјеровати лажи да смо сами. Нико од нас није невидљив за Христа. Нико није сувишан. Он иде право ономе кога су сви заборавили – јер Њему су сви важни. И теби, брате, сестро, данас говори исто што и оном човјеку у Витезди прије двије хиљаде година: „Устани.“ И када устанеш, носи свој одар – не више као терет, него као свједочанство. Не стиди се онога што си преживио. Носи то као знак да си побиједио, да си надјачао таму у себи. Да те је милост додирнула.
Јеванђеље је свјетлост за све који данас ходају у тами самоће. Ви нисте заборављени. Бог није отишао. Он је ту, с нама. Иста ријеч и нама данас одјекује: „Хоћеш ли здрав бити?“ Ако хоћеш – устани. Ако не можеш сам – реци му. Он ће доћи. Али ако нећеш – ни чудо не помаже. Господ те неће силом исцијелити. Он чека твој пристанак.
И доказ свега тога, доказ Јеванђеља, а нарочито ријечи које смо чули, јесте Светитељ око чијег светог одра смо се данас сабрали. Свети Василије, који је послушао Јеванђеље и сасвим – заувијек – у срце своје примио Христа. Зато је могао – већ за живота, а потом и након свога представљења, до дана данашњега – ићи у сусрет болнима, жалоснима, узетима, од свих остављенима – осим од Бога – и исцјељивати их и подизати.
И не само исцјељивати него им, у најдубљем хришћанском смислу, служити. Ево, погледајте око себе. Шта видите? Стијење, камен, сила. Непробојни зид стваран милионима година. И тај непробојни зид издубило је и у њему се угнијездило једно срце, угнијездило се да га заувијек грије изнутра. Срце човјека који је цијели свој земаљски вијек помагао и служио другима. Све што знамо о Светом Василију у ову реченицу стаје и њу потврђује. Људи бјеже од служења, а Свети Василије је у њему налазио уточиште.
Владика Григорије: Срби на Косову за мене су залог, семе за будућност
Разорили су му епископски трон и храм, он је своје епископство смјестио у пећину и пећина је постала храм. Отимали су му цркве и манастире, он сам је постао жива црква, у којој и око које се сабира мноштво не знајући ни за једну од граница којом се људи дијеле: ни за границу народности, ни за границу вјере, ни за границу смрти. То је та мјера служења и људскости и пред њом, исповиједам вам се, ја и данас дрхтим, као и онда, ако не и више него онда, када сам у овој пећини, прије више од тридесет година, примио монашки постриг.
Зато сви ми, као хришћани, као Црква, угледајући се на Христа и Светог Василија, не смијемо допустити да поред нас неко годинама лежи – а да га не видимо. Нека у нама буде срце Христово, срце Василијево: које иде, пита, подиже, служи и не осуђује.
А када ми будемо тај раслабљени, не заборавимо: Бог нас неће заобићи. Само му отворимо бар једну пукотину наде у срцу свом. И Он ће ући. Ући ће и подићи ће нас – не само на ноге него у љубав. У радост. У вјечност.
Бог, мили моји, не заобилази човјека. Али човјек, нажалост, често заобиђе и Бога и самог себе. Зато не одлажимо. Не чекајмо да се вода узбурка и да нас неко спусти у њу. У нама већ одјекује Ријеч. Ријеч Христова. Отвори душу. Послушај. Повјеруј.
Зато не стојте, драга браћо и сестре, данас на овом светом мјесту тек тако. Чујте ону најважнију ријеч која каже – устани! Нека се у теби покрене све, и нека хвали Господа! Устани, узми одар свој, и пођи – јер за живот си створен, а не за смрт!
Амин.
Извор: Радар
