Пише: Радомир Н. Саичић
Поштовани г. Председниче, уважене колеге,
Улога САНУ је развој науке и уметности, али и саветодавна функција доносиоцима политичких одлука у различитим областима, а свакако у науци, уметности и култури. Често се жалимо да нас не слушају довољно. Недавно је донета једна срамна уредба којом је науци и универзитетима у Србији учињена велика штета. Знамо да се научно-истраживачки, односно уметничко-истраживачки рад на универзитету тесно прожимају са наставом и да чине неодвојив део универзитетског образовања; поменутом уредбом удео науке је сведен на 12,5 одсто, само зато да би универзитетским наставницима и сарадницима, који протестују заједно са студентима против криминалне корупције, плате биле ефикасније умањене.
Ова уредба, дакле, није утемељена на стратегији развоја науке или образовања (ништа слично не постоји нигде у свету), већ је реч о чисто политичкој одлуци усмереној ка уништавању универзитета. Не само што је уредба суштински погубна по универзитете и науку у Србији (и нарушава већ затворено поглавље у процесу придруживању ЕУ), већ је она и донета на незаконит начин, чиме је почињен криминални акт. Наиме, према Закону о високом образовању, уредба се доноси на предлог Националног савета за високо образовање, а по прибављеном мишљењу Конференције универзитета и Конференције академија и високих школа (напомена: овакве уредбе не може доносити техничка влада). Насупрот томе, уредба је донета 24. марта, а Национални савет за високо образовање (НСВО) је тек накнадно дао своју сагласност (електронско гласање је организовано 27. марта, 3 дана по доношењу одлуке НСВО), а без прибављеног мишљења двеју Конференција.
Председник НСВО, који је не само пристао на ово штетно деловање, него га је и организовао и реализовао на противправан начин, је академик Бела Балинт. Пошто је успешно и без скрупула према науци и универзитетима извршио задати му налог, унапређен је у министра науке. Оно што ме је изненадило је реакција Председништва САНУ, чији рад иначе високо ценим. Председништво нас редовно обавештава о успесима наших чланова – када год неко добије неко друштвено признање или награду – и на томе смо му захвални. Међутим, не би ли требало обавестити чланство и о погубним потезима чланова САНУ, недостојних ове куће? Уместо тога, у свом Записнику са 2. Седнице Председништва од 8. маја 2025, Председништво честита академику Балинту (у групи са другим лауреатима: Јованом Хаџи Ђокићем, Миодрагом Чолићем и Бранком Белеслином, чиме су и њихови успеси омаловажени, јер су стављени у исти ранг са поменутим деловањем Академика Балинта).
Слободан Вукосавић: Наше је место уз Универзитет, професоре и студенте
И наравно, пошто је уместо критике добио похвалу, академик Балинт је ушао у Радну групу за израду Нацрта закона о високом образовању, који би требало да потпуно уништи институцију универзитета у Србији, „да му тако нешто више не падне на памет“, како је недавно речено на највишем државном нивоу. Нажалост, није академик Балинт једини члан САНУ који је учествовао у овом противзаконитом обрачуну са науком и универзитетом: генерални секретар НСВО је Гордана Коцић, коју смо недавно изабрали за дописног члана. Она није поднела оставку на своју функцију, нити се јавно оградила од Уредбе и противзаконитог начина њеног доношења. И опет иста ствар: у свом Записнику са 15. Седнице Извршног Одбора (ИО), одржане истог дана када и седница Председништва, ИО САНУ нас обавештава да је именована изабрана за Секретара ИО Огранка у Нишу!
Ово нас води у какистократију. Ја молим Председништво и ИО да уваже моје добронамерне примедбе: уколико САНУ не реагује на несхватљиве потезе својих чланова, који наносе штету српској науци и изазивају оправдани гнев и запрепашћење научне и шире друштвене заједнице – углед наше куће биће угрожен и уместо престижа и поштовања бићемо изложени оправданој осуди, па и презиру.
Ево још једног жалосног примера. Напомињем да нема никакве везе са политиком – давно смо већ разумели да САНУ нема јединствен политички став по многим питањима – не, овде је реч о здравом разуму и о разликовању добра и зла. Сви знамо да студенти већ месецима протестују тражећи да се обнародује одговорност оних који су умешани у коруптивне радње које су коштале живота 16 људи у Новом Саду, као и да се казне силеџије које су напале студенте током мирног протеста. У тим протестима нису штедели себе: највероватније су изгубили годину, стипендије, студентске домове, ходали су стотине километара по лошем времену, возили бицикле хиљадама километара, трчали ултрамаратоне, организовали различите манифестације, борећи се за функционисање државних институција, ослобађање медија и за правну државу.
У томе су их подржали и професори, адвокати, наставници средњих школа, па чак и средњошколци, а ево сада видимо да и судије и тужиоци нису остали неми на притиске ненадлежних институција да раде по налогу одозго, а не по праву и закону, и да енергично протестују против таквих притисака. Студенти су свакако најбољи део овог друштва: наша младост, интелигенција, неискварени млади људи које живот још није лишио идеала и жеље да се боре за један бољи свет. Пре пар месеци, у интервјуу на ТВ Храм, Академик Светислав Божић их је назвао нерадницима, дивљацима, насилницима, припадницима Коминтерне који хуле на цркву, српске светиње и на Хиландар. Даље је наводио да су и студенти и професори недаровити нерадници незадовољни собом, да добијају задатке са стране (тј. од страних служби) и да нам такви – ни студенти ни професори – уопште не требају, да су они морална мрља на академској заједници.
Мило Ломпар: Да ли се у Србији урушава анатомија универзитета?
Даље тврди да студенти нису образовани, да немају образа и да су (и они и њихови професори) ођавољена категорија! Ово последње је посебно илустративно, јер у хришћанству – а академик Божић се формално декларише као хришћанин – ђаво представља крајње, екстремно зло, па горег од тога нема. Треба послушати тај интервју, јер је веома интересантно колико је осуда и клевета садржано у 5 минута излагања посвећеног овој теми. Са овог места желим да изнесем сасвим другачије мишљење о нашим студентима и њиховим професорима. Сматрам да су наши студенти показали да су најбољи део овог друштва, његова савест, енергија, таленат, тежња за бољим, једном речју наша будућност. Професори су се у великој мери показали достојним свог звања и ја се надам да ће тако бити и убудуће.
Академик Божић се придружио онима који оно најбоље у овој земљи означавају као најгоре, вређајући и клевећући младост, знање и врлину. Ако су и студенти и професори (а уз њих и адвокати, судије, тужиоци, средњошколски професори,…) необразовани, лењи, дивљаци и насилници – ко онда представља српску младост, интелигенцију и будућност? То су онда вероватно становници Ћациленда, те скаредне комбинације черги и клозета инсталираних испред Скупштине и Председништва, простора у коме су се могле видети различите сподобе са капуљачама, бејзбол-палицама и другим реквизитима културе и уметности? Вероватно су тамо подијум и публика за наредни концерт Академика Божића, то је публика која му је блиска и која ће га свакако поздравити овацијама.
Академији често замерају да се не оглашава, али неким академицима би заиста било много боље да ћуте. Завршио бих позивајући се на речи великог песника, академика, чију смо 150. годишњицу рођења обележили пре четири године изложбом у Галерији САНУ (Јован Дучић: Трагање за новим, аутор Академик Злата Бојовић, 2021): „Постоје свештеници од којих ти омрзне вера, војсковође од којих ти омрзне војска, чиновници од којих ти омрзне држава и жене од којих ти омрзне љубав!“ Бојим се да ће, ако неки академици овако наставе, овој Дучићевој изјави народ додати и пети ред: постоје академици од којих ти омрзне академија. Потрудимо се да не буде тако.
Извор: Радар
