Пише: Владика Григорије
У првим монашким данима осјећао сам неку надреалну безбрижност, као да ме је одједанпут било баш брига ко је овај или онај. То је било до те мјере пријатно стање да сам могао да се поистовјетим с Диогеном, који је, док је лежао и одмарао се на Коринту, на питање Александра Великог да ли му нешто треба, одговорио оно чувено: „Склони се, заклањаш ми сунце!“ Тако се може осјећати само монах, помишљао сам, јер уистину – шта монаху треба? Он је просто ту да покаже људима и свијету како није потребно много за срећу.
Монашки живот за мене је био као она књига истоименог наслова: строгих, на моменте сурових правила која сам прихватио ни у сну не помишљајући на напуштање или одустајање. Међутим, човјек – колико год био опредијељен за нешто – зна свјесно или подсвјесно шта му је пријатно а шта непријатно. Мени је било непријатно да сам себи перем веш, да устајем врло рано, да идем на јутарњу службу на којој људи више нешто мрмоље него што читају, а о пјевању да не говоримо. Шта је било пријатно?
Присуство неких драгих душа и, прије свега, срећа у томе што је игуман, отац Лазар, био толико нормалан и што је пазио на ту групу у црно обучених људи, који су, чинило ми се, „шаренији“ од било које друге скупине на свијету. Колико је само важно да је тај који доноси најважније одлуке нормалан. Када бих понекад с чуђењем пред њим констатовао како је то наше братство и сестринство необично, развукао би му се осмијех од ува до ува и указали би се уредни и једнаки зуби, а онда би изрекао реченицу која је, очигледно, била плод промишљања и горког искуства: „Све оригинал до оригинала!“
Иако сам био одушевљен његовом памећу и овом констатацијом, помишљао сам како је тежак његов живот с њима, тј. с нама. Његов монашки живот дотад је већ био болан – потуцао се којекуда, обнављао је у дрвеће и шикару зарасле старе манастире. Био је и у Хиландару, из којег се вратио због влаге, јер премда доста снажан, био је болешљив. Али сад је ту и то је донијело мир свима, па и њему, јер очигледно није више имао куда, нити је хтио да иде некуда друго. По свему судећи, досадило му је да се потуца и да странствује, а осјећао је, рекао бих, да ту, у Острогу, може да направи нешто значајно. Нешто важно, иако смо ми као братство стварно личили на немогућу мисију. Међутим, вјера заиста може чинити чуда.
Владика Григорије: Бити човјек данас значи стати уз нашу дјецу
Елем, један од тих необичних монашких ликова јесте пјесник који ме тјера да читам и коментаришем његове пјесме. Пјесме су биле ништа друго него најозбиљнија могућа упутница за психијатрију, али његов ентузијазам и радост док чита те несувисле реченице збуњују ме толико да помишљам како су оне, у ствари, конци које он сам плете и за њих се држи као да чврсто стоји на земљи. Волим поезију, имам утисак како је она љековита, иако, морам признати, никада нисам помишљао да својеврсну снагу може имати и лоша поезија. Шалио сам се с њим и говорио му да је његова поезија горка, несладуњава, а да је горко заправо љековито. Купио сам га тим ријечима за сва времена, а себе укопао дубоко до појаса, јер је сваког јутра долазио с новом пјесмом. Нисам имао снаге да му искрено кажем како је то што пише скроз без везе, а нисам налазио ни начина да му помогнем. Упркос свему, када год га видим како иде ка мени, помислим, ево мог Пјесника. Али ни он није глуп иако је био помало луд. Понекад би ми с лица прочитао да је нека од тих чудних пјесама била још луђа него иначе и онда би, ваљда у страху да не изгуби једину публику, рекао:
– Поправићу ово, средићу је мало боље, али осјећаш ли – говорио је – како је дубока идеја?
– Да – одговарао сам већ изнемогао.
Међу њима је био и Исаија, мој сабрат и нека врста старјешине, најдивнији и најчуднији, најједноставнији и најсложенији човјек кога сам до овог тренутка срео у ионако запетљаном свијету. Истина, он је смушен за сва овосвјетска питања, али за неке суштинске и важне ствари је прави геније. Познајем Исаију још са студија теологије у Београду; већ тада је био необичан – добар и истовремено компликован. Ни у сну ми се није чинило могућим да ћемо нас двојица живјети заједно у истој кући. Апсолутно различити, држали смо се неких принципа, па сам тако ја захтијевао да како год били (не)расположени морамо бити љубазни и поздрављати један другога када се сретнемо, а њему је то дјеловало глупо… Међутим, надилазио је себе и поздрављао би ме, притом увијек показујући када то ради искрено, а када неискрено. Наше теолошке расправе су врло жестоке, искрене, пуне неких домишљатих будалаштина и у њима се често не зна ко је побједник а ко поражени. Једанпут сам га својим ставовима скроз сатјерао у ћошак: био је немоћан, осјећао сам да више нема аргумената. Изненада ми је пружио руку рекавши да сам јако убједљив и да очигледно боље знам неке ствари од њега.
– Али допусти ми да на крају кажем само једну реченицу, па да се ова дуга расправа заврши – додао је брже-боље.
– Реци – изговорих побједоносно.
– Најважније од свега – наставио је самозадовољно и сасвим увјерен у то што говори – најважније од свега јесте да је „иксан“ (човјек) здрав.
Био сам шокиран и потпуно пренеражен, али сљедеће секунде праснули смо обојица у смијех који нисмо могли зауставити; одјекивала је од необузданог смијеха цијела трпезарија у којој смо расправљали. „О, Боже, какав лик и какав преокрет“, помислих. Он нема сујету као други људи, али је необичан. Можда га ипак најбоље описује његов предмонашки живот у којем је он био син оца камионџије, који би, када би нашао његове свеске с исписаним пјесмама, пијан викао: „О, Боже, чиме сам ти оволико згријешио!?“ Једном се са својим другом договорио да иду на пут око свијета тако што ће кренути један на исток а други на запад. Њему је припао запад, а његов друг је кренуо на исток.
– И како се то завршило? – упитах знатижељно.
– То је било 1984 – одговори кроз смијех – кренули смо из Добоја, а завршило се тако што су након пола године мог друга ухапсили у Јапану, а мене су сутрадан ухватили у Прњавору и вратили ме оцу који ме је дуго послије тога држао у некој врсти кућног притвора.
Све његове приче су толико необичне, уосталом као и он сам, али његов унутрашњи свијет тако моћно и необјашњиво привлачи људе ка Христу и Цркви. Чудио сам се томе волећи истовремено сваким даном све више тог човјека којег сам у мало чему схватао.
(одломак из књиге „Странац у шуми“ владике Григорија у издању Лагуне објављујемо уз сагласност аутора и издавача. Књига се може набавити у свим књижарама Делфи и Лагуне)
Извор: Данас
