Пише: Владика Григорије
Постоје људи у нашим животима које не виђамо често, а с којима имамо интензиван однос и осјећамо их веома блиским. И довољно је да знамо да су тамо негдје, у неком граду, да живимо у истом свијету, па да нам то пружи спокој и утјеху. Ти повремени сусрети када се десе буду празник радости а у њих стану читаве године пропуштених дружења.
Такав је био мој пријатељски однос с Љубом Симовићем.
И док ово пишем, чини ми се неприродним да та реченица стоји у прошлом времену… Једноставно, од неких људи очекујемо да никад не умру, да буду вјечни и недодирљиви за све зло па и за саму смрт, што Љуба несумњиво јесте својим цјелокупним животним дјелом који је оставио за собом.
Он је за српску књижевност и културу, али и за цијели свој народ онај светионик који нас подсјећа ко смо и, још важније, какви бисмо могли да будемо. Постојање једне такве личности помаже нам да се као народ усправимо како се – упркос свакојаким посрнућима – не бисмо постидјели сами себе.
Љуба је напустио овај свијет у великој недељи пред празник Христовог васкрсења, којим је заувијек побијеђена смрт. Још једна симболична и вишезначна порука, како Христова тако и пјесникова, ваљда да нас охрабре и ублаже тугу како бисмо на ову вијест могли узвратити оним пркосним ријечима: „Смрти, гдје ти је жалац. Пакле, гдје ти је побједа”?
Чудни су ово дани, турбулентни, осјећај поноса и наде смјењују туга и брига, али више од свега бих волио да вијест о Љубиној смрти никада нисам чуо… Имам осјећај да су се слично, прије више од 2000 година, осјећали ученици на вијест о смрти свога Учитеља. Али заиста када нам снаге понестане – вјера у васкрслог Господа је наша утјеха, с којом као оружјем и ја јуришам на ову данашњу тугу…
Слава Богу и вјечна захвалност мом пријатељу и учитељу Љуби Симовићу…
Извор: Радар
