Пише: Алексије Гргур
Велики српски пјесник Јован Дучић душу своју Господу је предао на Благовијести, 7. априла, године 1943. О односу Дучића и родног му Требиња написано је готово све што је могло да се напише, а могло је много тога.
Јер Јован Дучић Требиње је носио у Риму, Мадриду, Каиру, Лисабону и Букурешту… По амбасадама и посланствима Краљевине којој је вјерно служио…
Јован Дучић Требиње је носио кроз своју књижевност. Од почетка до краја. Одсјаји вјечног града.
А ова прича почиње управо из једног таквог одсјаја. Наиме, приликом последње Дучићеве посјете Требињу, године 1938, међу онима са којима се пјесник тих дана срео био је и млади свештеник Раде Вукомановић.
„Кажете Вукомановић из Гацка? Па онда смо ми рођаци. Преко Владиславића, разуме се…“ – говорио му је тада Дучић. И заиста, у држању свештеника Вукомановића било је нечега дубоко аристократског, што је искусни дипломата и кнез међу пјесницима итекако знао да препозна. Сасвим довољно да му на растанку каже: „Примиче ми се крај живота. И хоћу да ми Ви служите опело.“
Како је Јован Дучић описао два најљепша европска града: „Овде су изумрли читави народи“
А ускоро је дошао Други свјетски рат, Дучић је умро у емиграцији, у Сједињеним Државама. Потом је пола вијека забрањиван. Систематично, да се свако сјећање на њега међу Србима затре. А онда је у Требиње дошла слобода. А са њом и Бранко Тупањац, Херцеговац који је читав свој радни вијек провео у Америци. И зарадио огроман новац.
Лица као исклесаног у камену, и шкрт на ријечима – казао је тада владици херцеговачком Григорију: „Ја имам довољно финансијске моћи да организујем пренос Дучићевих посмртних остатака у Требиње. Да испунимо пјесников завјет. Да га сахранимо у цркви на брду, да гледа на небо и на родни град.“
И заиста, за шест мјесеци изграђена је тада на брду Црквина Црква Благовјештења, по жељи Дучићевој. Херцеговачка Грачаница.
У тој цркви Јован Дучић сахрањен је 22. октобра 2000. Уз патријарха српског Павла, владике херцеговачке, епископство и свештенство са свих српских крајева – опело је служио Раде Вукомановић. Имао је тада деведесет четири године.
Каква је то јесен била.
