Пише: Марија Вујовић
Скоро 20 година сам провео у једној унутрашњој борби са неким великим злом које се обрушило на Црну Гору управо да би јој посјекло корјење. Тада је моја поезија била тај живот, тада ја нијесам писао пјесме, дуго. Али тај живот је био поезија, сад ја видим. Сад се одмарам од тог посла. Поезија сама излази. Сваку вашу ријеч већ носим у себи као једну додатну топлоту, импулс и братски додир, казао је књижевник и филозоф Милутин Мићовић на данашњем симозијуму критике о његовом књижевном стваралаштву.
Поезија или пут пјесника је, како је истакао, један унутрашњи потрес који се преноси кроз језик.
„Ја сам доживио данас један други потрес слушајући ваше ријечи о мом потресу који се смирује“, додао је Мићовић истичући да су пролазиле године а да није ниједну пјесму написао.
„Сад их сијем по Фејсбуку. Ваљда је то врста залихе неке од прошлих ћутања и „рударења““, казао је он.
На симпозијуму који се одржао данас у сали Центра за културу Плужине учествовало је двадесетак истакнутих књижевних стваралаца, књижевних критичара, академика и професора из Београда, Новог Сада, Бањалуке, Ниша, Косова и Метохије и Црне Горе.
Гојко Божовић је казао да када погледамо поезију Милутина Мићовића онда заиста можемо да се присјетимо једног исказа пјесниковог који гласи „истинска култура је откриће дубоких основа живота, то подразумјева страдање или патњу, искуство, усамљеност, издвојености и молитву и стваралачку радост“.
„Ово није пјесник који је равнодушан. Није равнодушан ни пред токовима времена, није равнодушан ни пред феноменима савремености, а поготово пред драмом човјека који је бачен у тај бурни свијет. Мора да пронађе мјесто за себе и одговор том и таквом свијету“, навео је Божовић.
Ђорђе Сладоје осврнуо се на Мићовићеву књигу „Седам кругова“.
„Мићовић је још од раније склон поигравањем смислом и значењима, али истовремено и интелектуалног и филозофског размишљања свијета и његових чудеса“, сматра Сладоје.
Додаје да је Милутин Мићовић „попут неколицине понајбољих пјесника који у Црној Гори живе и пишу на српском језику, направио можда најрадикалнији отклон у односу на епско десетерачко наслијеђе“.
Мирослав Алексић направио је осврт на исто дјело и нагласио је да се „Мићовићева особеност може посматрати из више углова, прије свега из оног поетичког, али и из угла ситуираности пјесника у савременом српском пјесништву“.
„И у том погледу је можда најважније рећи да се Милутин Мићовић налази изван доминантних токова, изван књижевних планова и да заиста изгледа да је ријеч о пјеснику коме заиста није стало до медијске и било какве друге промоције“, казао је Алексић.
Верољуб Вукашиновић нагласио је, да читајући Мићовићеве двије пјесничке збирке „Седам кругова“ и „Дан ноћ“ као и његове новије пјесме објављене на друштвеној мрежи Фејсбук, указује му се проповједничка и пророчка фигура пјесника и мислиоца Милутина Мићовића.
„Чини ми се да је та фигура обиљеженог пјесника, можда чак уклетог пјесника самим тим што је обиљежен, али дубоко религиозног и православног видљива у готово свим његовим пјесмама што ми се дало закључити на основу садржаја и начина казивања и исказивања пјесничких идеја и ставова“, навео је он.
Према ријечима Лидије Томић, Милутин Мићовић је и пјесник и прозни писац. „Мићовић говори о потреби урањања у себе, о осамљености која води ка дубини умног узрастања ка разумијевању себе и свијета“, казала је она.
Синиша Јелушић наводи да срж цјелокупне поетике жанровски сложеног дјела Милутина Мићовића може се тражити у умнодубокој повезаности са дјелом Петра ИИ Петровића Његоша.
„Али више од тога, Његош представља Мићовићев егзистенцијални образац и етички личности принцип о чему се у самом његовом стваралаштву може пронаћи мноштво елемената који овај став могу апсолутно потврдити“, сматра Јелушић.ж
Горан Максимовић каже да је Његошево дјело централна тема Мићовићевих тумачења и истраживања.
„Захваљујући свим овим аналитичким запажањима, размишљањима, можемо закључити да је Милутин Мићовић сачинио један веома специфичан укрштај нових са старим тумачењима“, казао је Максимовић.
Вишња Косовић је истакла да је разуђен опус Милутина Мићовића.
„Ту разуђеност појачава разноликост и ширина тема, књижевних стилова, форми, техника. Зато је Мићовићева поетика слојевита“, казала је Косовић додајући да осврт на његово дјело захтјева озбиљан истраживачки рад.
Александар Ћуковић говорио је о филозофији Милутина Мићовића.
„Перманентан и нескривен обрачун са савременим свијетом и стварношћу која је њиме продукована у стваралаштву Милутина Мићовића евидентно се одвија у више нивоа и у више праваца, увијек имајући у виду Христове ријечи „Не бојте се, ја сам побиједио свијет“. Аутор се најчеће бави стварима које жуде за именовањем и у том подухвату бива укључен у нешто што наличи борби „сам против свих““, објашњава Ћуковић.
Емсура Хамзић наводи да је занимљиво да код Мићовића ни у најновијим пјесмама, па ни у кратким прозним записима, нема ниједног узвичника.
„А читалац просто вапи за једним, па и три узвичника на крају стиха или реченице јер су то такве невјероватне истине, такве мисли, открића, досези… До те мјере смирен, у предворју Божјег храма и Свете земље, смјерно и без чуђења, пјесник прима сва чуда“, истакла је Хамзић.
Милорад Дурутовић: Апстракција и дехуманизација савременог космоса у поезији Милутина Мићовића
Владимир Маројевић каже „да ако се ико међу нашим савременицима може сматрати књижевником Његошоломом, ствараоцем који на врло специфичан начин наставља Његошеву мисао и националну мисију, онда је то свакако Милутин Мићовић“.
Радоје Фемић говорио је о антиутопијској симболици у роману „Разорени град“ аутора Милутина Мићовића.
„Антиутопијска симболика у овом роману даје једну крајње негативну пројекцију која би се могла темељити на идејно-филозофском стајалишту радикалног песимизма или скептицизма, који комуницира са различитим идејно-филозофским традицијама, са егизтенцијалистичком традицијом“, сматра Фемић.
О „Разореном граду“ говорила је и Милена Кулић.
„Пјеснички језик „Разореног града“ личи на Мићовића. То је онај пјеснички језик којим се може предочити најдубља тајна и највећи страх. Онај језик који лијечи и који ломи, који реже и који мелеми“, објашњава она.
Будимир Алексић подсјетио је да Мићовићеви есеји надилазе пуки опис појава и догађаја и доносе дубље разумијевање судбине овог народа и борбе за идентитетску слободу
„Милутин Мићовић спада у оне писце и мислиоце који осјећају потребу да се ангажују и на разматрању питања везаних за оне области којима се проблеми везани за књижевност и културу укрштају са питањима важним за историјске токове судбине народа“, казао је Алексић.
О Мићовићевој поезији на Фејсбуку говорио је Радомир Уљаревић.
„Рекли су да Милутин није пјесник пјесама већ пјесник циклуса. Ја додајем да је ријеч о свеопштем спјеву који укључује и оне тзв. прозне књиге, оне само привидно гротексне текстове“, истакао је он.
Будимир Дубак истиче да Мићовићева прва књига поезије „Жива вода“ је најавила једно ново име српске поезије у Црној Гори.
„Четири године касније појавио се његов роман „Разорени град“. Било је то једно необично дјело. Потом се Мићовић углавном посветио сеистичком раду у чијем средишту је био Његош и савремена Црна Гора, како је насловљена једна његова књига. Тумачио је странпутице и посрнућа Црне Горе“, казао је он подсјећајући и на остала Мићовићева дјела.
Живојин Ракочевић казао је да „идеал јединства религије, филозофије и умјетности“ код Милутина Мићовића је један од кључева којим се може тумачити његово стварање.
„Антички слојеви у његовом стварању су јасни, чак научени и потпуни, а византијски и хришћански слојеви су природни и мистички“, навео је он.
Милорад Дурутовић констатовао је да је књига „Седам кругова“ садржи пјесме „које се могу одредити као најбоља поезија која се пише у савременом тренутку у српској књижевности“.
А да је овај скуп одавно одржан негдје на небу, ријечи су Саве Радуловић.
„Књижевни карактер Милутиновог стваралаштва такав је да се може десити хиљаде читања, али да се не дође до суштине. Ваљда су овакви скупови зато ту да некако зароните у суштину“, сматра она и додаје ријечи посвећене Мићовићу:
„Десио си се српској књижевности као многи догађаји који су обиљежили овај вијек, само што је твој случај тражио цијелог тебе. Издвојио те из вртлога времена, тражио од тебе да умреш безброј пута на крају да би се родио…“.
Мићовићево књижевно дјело обухвата: поезију, есеј, и романескну прозу.
Бавио се Његошевим дјелом и његовом „вјечном присутношћу“ (Андрић), у контексту савремених духовних и културних противрјечности у Црној Гори.
Избор из поезије објављен му је у Москви (2010), а учествовао је на више значајних културних манифестација у Русији, објављивао у руским часописима. О Мићовићевом пјеничком дјелу руски аутори су написали више текстова.
У нашем културном простору о Мићовићевом дјелу писали су: Владета Јеротић, Матија Бећковић, Ново Вуковић, Новак Килибарда, Алек Вукадиновић, Миро Вуксановић, Лидија Томић, Синиша Јелушић и др. Заступљен је у више антологија савремене српске поезије као и у антологији савременог српског пјесништва на руском језику Из века у век Сергеја Главјука (Москва, 2003, 2024), затим у антологији: Светска поезија у избору јерменског пјесника Гагика Дафтјана (Јереван 2016, 2024).
Пјесничка ријеч на извору Пиве, 2024
Поезија:
Жива вода (Универзитетска ријеч, Никшић, 1987)
Врата (двокњижје – Кућа и Хљеб за путнике, Подгорица, Октоих, 1994)
Трагови будућности (Следи будущего), на српском и руском језику, превод Андреј Базилевски, (Твер 2010)
Дан ноћ (Избор поезије, Институт за српску културу, Никшић, 2018)
Седам Кругова, Космос, Београд, 2022
Роман
Разорени град, (Подгорица, Октоих, 1991).
Есеји
Тако су говорили Црногорци (Андријевица, Ступови, 1996)
Писма из Уранополиса (Нови Сад, Светови, 2000)
Српски лавиринт и црногорски минотаур (Београд, Српска Књижевна Задруга, 2003)
Његош и савремена Црна Гора (Подгорица, Удружење Књижебника Црне Горе, 2006)
Његошева Луча (Српске студије, Универзитет Бања Лука, 2021)
Луче у тами Црне Горе (Српска Књижевна Задруга, Београд, 2021).
Књижевне награде:
Награда Марко Миљанов за књигу Разорени Град, 1991.
Награда Библиотеке „Његош” из Пећи, за књигу Тако су Говорили Црногорци, 1996.
Орден В. В. Болотова, Русија, 2010.
Признање Савеза писаца Русије, 2014.
Међународна награда „Портиле Поезиеи”, Румунија, 2018.
Награда Миодраг Ћупић, за пјесничку књигу Дан Ноћ, 2018.
Орден за подвижништво у култури, Савеза Писаца Русије, 2021.
Награда Печат Херцега Шћепана, Трг од ћирилице, Херцег Нови, 2021.
Награда Мирослављево јеванђеље за књигу Луче у тами Црне Горе, 2022.
Награда Макаријево слово, награда за животно дијело, Удружење књижевника Црне Горе, 2023.
Награда Косто Нинковић за високе домете у књижевном стваралаштву и најбоља тумачења Његошевог дјела и личности у нашој савремености, Фестивал «Под липом».
Написао предговоре: За двојезично издање дјела „Луча микрокозма“ (први превод на руски, Иља Числов), направио избор за Његошево дјело Биљежница, написао предговор за двојезично издање (први превод на руски Људмила Бурцева), написао предговор за Сабрана дјела Краља Николе (издвач Светигора и Октоих, 2009).
Превођен на стране језике: руски, енглески, њемачки, италијански, јерменски, румунски.
Био је колумниста у дневним новинама „Дан” (Подгорица) од 2007 до 2021. Написао преко 800 кратких есеја тематизованих актуелним друштвеним, културним и политичким темама. Уредник у издавачкој кући «Октоих» у Подгорица од 1993. до 2003. Члан редакције Књижевних новина, Београд од 2012. до 2019. Потпредсједник Удружења књижевника Црне Горе од 2011. до 2016. Члан Матице српске (Нови Сад), сарадник Летописа Матице српске.
Симпозијум је дио програма овогодишњих Књижевних сусрета „Пјесничка ријеч на извору Пиве“.
Програм 53. Сусрета затвориће Свечано поетско вече које ће почети вечерас у 20х.
Извор: РТНК
