Пише: Хелен Кингстон
Сали Руни, ауторка Нормалних људи и сада Интермеца, стално је називана „гласом генерације“. А она је само последња у низу аутора који су добили ово признање. Године 1991, роман Дагласа Копланда Генерација X наводно га учинио да буде “глас генерације”. Гледајући уназад, први и једини роман Џ.Д. Селинџера Ловац у житу (1951), деловао је као глас генерације тог времена, и од тада је био близак међу генерацијама несигурних и отуђених тинејџера.
Оно што стоји иза овог феномена је генерацијско размишљање. Делује као да је тренутно свуда присутно, пружа медијима једноставне слогане, шири клишее и непотребно сеје поделе. Али његова историја сеже далеко уназад, чак пре бејбибум генерације.
У XIX веку, након радикалних преокрета просветитељства, „доба револуција“ и индустријске револуције, неки су се питали да ли би можда могли потпуно да одбаце традицију. Групе младих уметника почеле су да се буне против следбеничког модела који их је приморавао да уче од старијих.
Уместо да следе хијерархијски, патерналистички модел шегртовања у свету уметности, ова братства и удружења (да, углавном су то били мушкарци) објавили су да уводе нови почетак у уметности. На пример, братство прерафаелита, које се сада посматра као застарело, било је свакако радикално за викторијанско доба, као и импресионисти 25 година касније. Ове групе уметника које су се држале заједно имале су снажан осећај генерацијског идентитета, бунећи се против својих претходника.
Међутим, у једном важном смислу, они су се разликовали од фигура модерних „гласова генерације“, јер су ови уметници такође сматрали да се буне и против својих вршњака. Сада можемо рећи да су у својој генерацији били чувени, али у то време, били су одбацивани, иако елита – боеми у изворном смислу те речи. Кључно је то што су били искрени у вези са својом особеношћу. Знали су да су необични, па нису тврдили да говоре у име свих.
Ова контрадикција истиче један од изазова историје: разумљиво је да нас највише привлаче људи који су били „испред свог времена“, али управо зато ти људи вероватно нису репрезентативни за своје време.
Порекло генерацијског размишљања
Идеја генерације као идентитета самосвесних група појавила се са траумом и превратима из Првог светског рата. Током наредних неколико деценија, писци који су сазревали током рата причали су о томе како је он десетковао и трауматизовао њихову генерацију.
Примери за то укључују роман Ериха Марије Ремарка На западу ништа ново (1928), драму Р.Ц. Шерифа Крај пута (1928) и аутобиографију Вере Бритен Тестамент младости (1933).
Све ове приче преносе осећај беса због тога што су били „лавови које су водили магарци“. Ове приче приказују непремостиву поделу између њихове генерације са фронта, која је жртвовала своју младост, и старије генерације самозадовољних војних заповедника.
Такође, приказују и другу поделу између њих и мало млађе генерације која је стасала након завршетка рата и није желела да о њему размишља. Бритен дирљиво описује како је нова младолика генерација доживела њену тугу као нешто passé.
Ови писци из Првог светског рата су свесно проговарали као глас специфичне „изгубљене генерације“. Али, као и сваки такав назив, и овај замагљује сложенију стварност.
Нису сви војници из Првог светског рата били у раној младости, као Вилфред Овен, Роберт Грејвс, Ремарк и Шериф. Заправо, мушкарци су регрутовани до 41. године у Британији, 43. у Русији, 48. у Француској и 50. у Аустроугарској.
Као резултат тога, између 3 и 4 милиона жена постале су удовице због рата, док је између 6 и 8 милиона деце остало без оца. С обзиром на ово, вероватно постоји више од једне генерације Првог светског рата.
Ова сложеност истиче једну од замки концепта генерација. Она се односи како на односе унутар породица (родитељи и деца), тако и на заједничке особине изван породице, међу савременицима у друштву. Понекад се ове две димензије добро поклапају, као код „изгубљене генерације“, али понекад не, као код старијих војника који се не уклапају у тај назив.
Зашто су генерацијске ознаке важне
Моје истраживање је показало да су идеје генерације стварне и важне – али се с њима треба пажљиво опходити.
Прича о генерацијама често прелази у генерализацију, која се затим може користити за стварање подела. Истраживачи су сковали термин „генерационализам“ како би нагласили овај проблем.
Не би ли то некако предупредили, мрежа истраживача и колега из трећег сектора, коју водимо социолошкиња Џени Бристоу и ја, заједнички смо радили на изради водича под називом Говорећи о генерацијама: 5 питања која треба поставити себи, који подстиче људе који раде са концептом генерације да застану и провере мотивацију и смисао за употребу тог термина.
Етикете попут „глас генерације“ увек зависе од нагађања о томе шта други људи мисле и осећају. Ово са собом носи ризик поједностављивања и хомогенизације генерацијског искуства – на крају крајева, нису сви миленијалци Сали Руни.
Она је сама рекла у једном интервјуу: „Свакако никада нисам намеравала да говорим у име било кога осим себе.“ Сваки „глас генерације“ треба, у пракси, да буде скуп различитих „гласова“.
Извор: TheConversation
Превод: Данило Лучић/Глиф