Пише: Соња Томовић Шундић
У есеју Разговор са Гојом Ива Андрића, који је први пут објављен 1935. године, расправља се кроз имагинарни дијалог сликара Гоје и пријатеља из младости Паола о смислу умјетности, те општим стварима људске судбине. У есеју читамо да је: Умјетник у свим временима сумњиво лице, маскиран човек у сумраку, путник са лажним пасошем. Људи не воле независност, и зато га зову сумњивим и дволичним, па је антагонизам између умјетника и друштва непремостив, симбол је у коме се оцртава јаз између Бога и свијета. Осуђен да натчовјечним напором допуњује неки виши и невидљиви ред реметећи овај нижи, видљив, у ком би требало да живи целином свог времена, умјетник је увелико необичан и чудан у добу у коме ствара своја дјела.
Данило Киш је био то сумњиво лице времена које се појели скакавци, одметник од земаљских господара, путник са лажним пасошем, неуклопљен и отуђен, а приклонивши се неким наднаравним свјетовима, остављао је писани траг тајанствене сарадње са непознатим у коме се налази поријекло умјетности. Све што постоји једно је, једина стварност – умјетничка, са вјечитом плимом и осеком нама дјелимично познатих закона, у ствари већим дијелом пројекција неке неразумљиве шифре универзума.
Има један нарочито тежак задатак за писце код израде прозног дјела, а то је издвајање лика из свега онога што га окружује, и везује за анониму, тако пише Андрић поводом умјетности портрета. Ослобађање конкретног лика од подлоге стварности код портрета, сасвим се различито рефлектује у књижевности. То издвајање једне посебне индивидуалности је зарад показивања тим јаче везе са осталим људима, да би се тако истакла њена уклопљеност у драму све-људску и општу. Насупрот овоме, насликани лик на портрету је непомичан, окован, слеђен, самодовољан увијек у неком свом безвременом простору постојања и ћутања, док је књижевни јунак непрекидно у разговору са савременицима и будућим читаоцима, будан и страствен у својој потрази за живим личностима, повезан нераскидивим нитима са свијешћу посматрача од кога се тражи да раскрсти са сопственим предрасудама. Има више тачака пишчеве активности којима се у текстуалност уграђују загонетке, оне побуђују читалачку радозналост, смисао који је узалудно тражити у безначајном свагдашњег живота, само зрнце истине које писци стољећима слажу и преносе покољењима.
Оно пред чим се заустављају сви моћници овога свијета је моћ умјетности. Све оно што је мисаоно и духовно, умјетничко, стваралачко, по – себи надилази царство материјалних закона. Отуда је сваки велики писац – странац отуђен од свијета опаженог чулима, путник који носи у себи заборављене свјетове.
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош – Ликовна симфонија по угледу на пјесничку визију
Киш је одлучио да се сâм брани од својих тужитеља, политичког суђења које је организовано његовој литератури. Он није дозволио да некажњено прођу, без одбране, дрзници који насрћу на слободу људског мишљења, намјерни да убију слободну ријеч, утишају њен гласан узвик (не)пристајања на анимални живот, без смисла и циља, пред крајем свега што је људско. Због тога је његова ријеч и данас у непрестаној борби са завјереницима, противна не-човјечном постојању, племенита мисао странца и патника, који је свјестан присуства зла, спремност да се откривају његови различити моменти јављања у људској историји.
Политички нерв Кишов долазио је до правог исказа у језику, теми и идејама, јер је он посједовао истанчано чуло којим је уочавао аномалије система, све те партијске апаратчике, њихове примитивне обрасце којима су покушавали да према својим идеолошким настројеностима оспоравају стваралаштво и слободну мисао.
Киш је био по свему изразито политички писац. За њега је текст топос, у коме је исијавао своје схватање друштвених односа, изражавао презир према медиокритетима, фанатицима који имају намјеру да према својим аршинима, микро – интересима упросјече културу, учинивши је без-опасном за идеологе у сјенци. Због непосредног у-познавања са химером идеологије у Југославији након Другог свјетског рата, одлучио се да опише лијеви тоталитаризам, не зато што није био свјестан окрутности десног, о чему пише у књизи Башта пепео, и породичној трилогији, већ зато што је желио да јаче укаже на отровне пипке у сопственом окружењу, немоћан да назре крај изврнутој логици система, што су његови критичари сасвим правилно оцјењивали, ту количину пишчеве неподношљивости према друштвеној збиљи. Такву искрену антипатију, између њега и комунистичког режима у послијератној Југославији, Киш нити је желио, нити могао да сакрије, стајала је она као отворена рана у свијести код његових књижевних ликова коју не могу излијечити никакви медикаменти. Те суморне сужњеве једне погрешне политике, која их у једном моменту одбацује као ислужене крпе, чак иако су јој прије тога ревносно служили, препознавао је у судбинама свих оних које можемо назвати именом Борис Давидович Новски. Његов књижевни тестамент, заправо је заоставштина овим херојима једног доба, који су сурово уморени бестијалношћу нових вођа, тих искежених и гладних вукова у јагњећој кожи.
Волио је Киш да се медијски експонира донекле и публицитет, но његов медијски израз одмјерен и једноставан, био је продужетак његове литературе, спољашња антена којом је додиривао свијет живота, директније.
Валпургијска ноћ се као провинцијски шабат (Час анатомије., Нолит, Београд, 1978. стр. 19), или дување кошаве проширила од Београда до Загреба, Сарајева и Подгорице. Но глас ових индивидуа без савјести данас је само пожутјела хартија коју разноси хук времена, и која својим садржајем pro et contra може служити само као доказни материјал за претрес неког хроничара или књижевно – историјска нагађања.
То што је иза сцене пресуђивало о Гробници за Бориса Давидовича, нису били дјелови текста, или пасуси преузети покаткад од других писаца, филозофа или историчара, читав концепт књиге је наишао на неодобравање својом намјером да раскринка комунистичку револуцију, у коријену. Да разоткрије њене настраности, опише изопаченост, прије свега моралну декаденцију ових другова, спремних да мијењају токове историје, који су водећи бригу о усрећењу човјечанства, заборавили на човјека.
Због тога је писац завриједио пажњу публике, оне стручне али и лаичке, необавијештене сасвим, која је очекивала жељно спектакл, а сваки спектакл забавља људе, како каже Волтер у свом писму. Они на исти начин иду у марионетско позориште, на карневал у комичну оперу, на велику мису, на сахрану. Књижевна чаршија је препричавала већ мјесецима да Киш коље заклано јагње, (Час анатомије, Нолит, Београд, 1978. стр. 19) при чему је то јагње еуфемизам за стаљинизам, па, дакле, коље и дере сирото јагње стаљинизма, које не само што је јагње, бивше јагње, него пошто је бивше, оно је још и мртво јагње, агнес божји, па је проглашен још и за стрводера који коље посвећен и по свим верским прописима заклани кошер… Кишу се отворено приговара да пише књигу о Јеврејима, па кад то већ чини требао је бити непристрасан, јер су Јевреји били на обје стране, а пошто је стаљинизам, еуфемистички упоређен са божјим јагњетом – спаситељем, ипак мртав, то додатно појачава оптужницу, да бављење нечим што је нестало са историјске позорнице губи сваки смисао.
Међутим, то заклано јагње, у верзији његових булатовићевских и шћепановићевских тужитеља, гле чуда обојица из Црне Горе, није добро преклано, како то они мисле, већ стаљинистичка идеологија итекако живи на простору Социјалистичке Југославије, без обзира на политички сукоб Тита и Стаљина 1948. године, који се може схватити и као лични обрачун двије амбициозне индивидуалности, плод њихове сујете. Очито, политички систем у Југославији остао је сличан свом идеолошком узору, једнопартијска диктатура, заснована на друштвеној својини, кобајаги власти радничке класе, али и једном репресивном апарату полиције која је ловила сваку слободоумну мисао, интелектуалну побуну, својим доушничким мрежама, широко распрострањеним. Као крунски доказ овој тези наводимо ову скандалозну аферу поводом Кишове Гробнице за Бориса Давидовича, показавши да јагње стаљинизма, је штавише живље него што то ауторитарна моћ жели да се објелодани, дјелујући правовремено да се спријечи сваки покушај директног или индиректног напада на власт и њене пипке вјешто уметнуте у сваки сегмент друштвеног живота, културу, као поље слободе, што треба свим расположивим средствима ограничавати.
Нема сумње, Кишова намјера да активира застрашујуће искуство стаљинистичких логора, у вези је са његовим архетипским јеврејским насљеђем, атмосфером прогона и страдања. Његов отац, иако је натурализовани грађанин Хабзбуршке монархије, који није ишао у синагогу, ожењен Црногорком – нејеврејком, уписан је увијек у контекстуални оквир његове литературе, кроз стварни погром или атмосферу страха, стрепњу од надолазећег зла које је оваплоћено у различитим идеологијама.
Професорка Соња Томовић Шундић представила књигу „Његош у ликовности“
Но, осим тога његов отпор према комунизму треба тражити у традицији европског просвјетитељства, слободоумљу једног Волтера, духу толеранције XVIII вијека који је тако снажно запљуснуо европски континент. Данило Киш је интелектуални бунтовник против једноумља, тривијалности идеолошких схемата, он снажи наш отпор према недемократским методама владања. Његов презир према идеологији треба схватити као побуну мислећег човјека, васпитаваног на средњоевропској књижевности, против идеолошког догматизма и његових заблуда, тоталитаризма који је уништио милионе невиних људи зарад устоличења сопствене владавине.
Изигравао сам Творца, конкурисао сам богу, записује Киш вјерујући да ова намјера постављена у сам темељ његове литературе не може проћи некажњено. Мада није мистичар, ипак је пред-осјећао да ова метафизичка утакмица, значи кршење божјих заповијести које је Бог дао Мојсију на брду Синају. И зато он не може проћи без санкција као Симон Чудотворац, у истоименој причи његове Енциклопедије. Писац се стропоштавао у амбис болести, свјестан да иза видљивог, постоји онај невидљиви свијет коме стреми и кога дотиче умјетност.
По свом тематском садржају његова књижевна дјела чине приче посвећене важним питањима живота, стваралаштва, умјетности, културе, историје, размишљања о смислу књижевности, али и политичким збивањима, том оквиру који одређује животне оријентације јунака његове литературе. Циљ његових критичара да његову књижевну ријеч прогласе имитирањем – преписивањем, а не стваралаштвом, супротан је његовој тежњи да својим дјелом остави лични печат, а писање као изигравање Творца који креира властиту творевину. Киш, није епигон, нарцис без лица, који се огледа у туђем дјелу, лицу оног ко је то дјело створио, већ стваралац, коме не недостаје ни страсти ни проживљености тема о којима пише, са ентузијазмом и сензибилношћу, коју препознајемо кроз образац писања на страницама његових дјела.
Прво је ткз. tout Belgrade, забрујио, зазврндао и ахнуо као шћепановићевски варошани, а вест о томе да сам своју књигу преписао прошла је брзином кошаве целим пределом којим кошава у нас дува, а све што је писмено, полуписмено, четврт писмено и неписмено (поготову ове последње категорије грађанства) говорило је о том невиђеном догађају, о том скандалу који тек што није избио на видело, јер ствар је закувана, све постоји црно на бело, пише Данило Киш у Часу анатомије. Свеједно све те новинарске пашквиле, жељне да укажу на преписивача Киша, лакрдијаша у нашој књижевности, уљеза у часну историју њених величина, имале су прикривени циљ да га оцрне јер се осмјелио да индиректно насрне на владајућу идеологију, још увијек врло дјелотворну, под лажном оптужбом Кишовог притајеног национализма. Гробница за Бориса Давидовича, наводно је јеврејска ствар, то јесте књига о Јеврејима, а у том случају требало је бити написано објективно, а не пристрасно, јер било је Јевреја и међу чуварима логора и међу егзекуторима, заправо и није било других егзекутора.
Са каквим је скривеним мотивима вођена хајка на Данила Киша јасно је свакоме ономе ко је иоле озбиљније упознат са природом комунистичке владавине, њеном потребом за стварним или измишљеним кривцима, чиме се додатно учвршћује моћ неприкосновених властодржаца, у првом реду њеног вође. Кишу се приговара да је репродуктивац, имитатор, преписивач, ријечју непоштена особа која пише искључиво о Јеврејима – побуњеницима, протура се вијест да својим лажним подацима оправдава само јеврејску ствар, и неку закулисну јеврејску стратегију. Киш хоће да уђе у историју као преписивач, кити са туђим перјем, обликује већ обликовано, ниже огрлицу од туђих перли, иако му се спочитава, а заправо подмеће одбрана јеврејства као његов свјетоназор, или национално и културолошки неизбрисиви траг у његовим текстовима.
Наставиће се…
Извор: Вијести
