Човек је друштвено биће које се саопштава Д(д)ругоме, са оправданим питањем: Како? Пренатална психологија тврди да у току деветомесечне трудноће мајке не делује само мајка на фетус, већ и да фетус делује на мајку. Како, није до краја јасно; да ли делује генетски потенцијал који дете доноси на свет при зачећу, али оно одговара и на квалитет мајчине (мада и очеве) бриге и неге у току трудноће. Новорођенче, а онда и мало (и велико) дете, наставља да саопштава мајци и оцу (ако су они једини неговатељи), шта осећа, па онда и шта мисли, наравно увек шта жели.
Ова дететова саопштења, и када одрасте, могу бити вербална и невербална. На почетку живота, па и дуже време док дете одраста, његова саопштења чешће су невербална, и због тога искренија и она права, него када касније почне да се служи речима. Мали је број људи који науче (или им је од природе дат тај дар) да се изражавају јасно и разговетно.
Већина људи никада не научи да се правилно служи речима, јер су речи везане за појмове, а ови су код већег дела људи неодређени и нејасни. Чиме су они најчешће замагљени? Емоцијама, човековим ирационалним делом његове сложене психе. Нажалост често, вербално изражавање људи претвара се у вербализам – „празно разметање речима и реченицама”.
На поновљено питање шта саопштавамо једни другима, одговор је обично жалостан, али је реалан. Већ према степену достигнуте индивидуације, људи се разликују међусобно, како у вези с потребом за саопштењем, тако и квалитетом и обимом саопштеног. Интровертовани људи (према Јунговој подели) изгледа да имају мање потребе за саопштењем, јер је тежиште њиховог живота усмерено на унутарње доживљаје и на мислени свет, за разлику од екстравертованих, којима је у природи јача потреба за показивањем себе, самим тим и за чешћом комуникацијом с другим људима.
Битно је питање шта заправо људи кажу једни другима, при чему није свеједно коме се саопштавају; можемо сада да проширимо појам саопштавања на појам исповедања. Овај појам има више значења, између осталих и овај: „Исповедање је признати нешто дотле скривено”. Психолошка наука одавно је знала да разликује „скривено као потиснуто у несвесно”, од свесног или делимично свесног скривања које онда није далеко од лажи. Шта човек најчешће скрива (свесно и/или несвесно)? Онај је то садржај, најчешће емотиван, али и мислени (према неким хришћанским светитељима, могу то да буду помисли које пролете кроз свест) и то садржај који је непријатан, стидан, саблажњив. Овакви садржаји и агресивне природе.
Човеков унутарњи (а и спољашњи) центар – строг судија, критичар који може да буде строг (или престрог), умерен или недовољно развијен – приказује себе другима као Персону (међу многим значењима ове речи, у Јунговој психологији она означава маску као „симулацију индивидуалности”), скривајући од самог себе своју Сенку (инфериорног и злог брата у нама, према Јунгу).
Већи део човековог живота прође у лажном саопштавању себе другима, у узалудном покушају да се прикаже оним што није, а што би желео да буде. Човек се ретко у животу показује правим и искреним, чак и када то жели, и то – због С(с)траха. Страх је архетипског порекла, нераздвојно срастао са самом суштином људског бића, које је у својим најдубљим основама – и природно и духовно биће. Природан страх код људи је и разумљив и оправдан (некад и заштитнички) јер је човек, ипак, слабо биће, а његово новорођенче најслабије у читавој природи. А шта је са духовним страхом? Да ли се то природан страх смртног човековог бића неминовно преноси и на његове представе духовног живота, кварећи их? Није ли страх од Бога наставак, а и крај свих човекових страхова! Зар Бог – ако је, а јесте, апсолутна љубав – тражи од човека да Га се боји! „Суштина искушења је видети Бога који издаје Законе и тражи слепу послушност под претњом казне”, каже руски религиозни филозоф Виктор Несмјелов (1863–1920).
Да ли су Исусу Христу, као спаситељу света (по веровању хришћана), потребни људи-робови па и људи-најамници (који се боје, али не поштују господара), или су Христу потребни драги људи-пријатељи и сарадници (homo religiosus тако постаје homo creator)!
Видели смо шта човек најчешће саопштава другом човеку: из наслућеног страха приказује другима свога човечуљка, агресивно лице мржње и освете – опет најчешће из страха. Човек није довољно или није уопште свестан колико је трагично биће јер не препознаје Бога у себи. Зашто бар не остане целог живота човек-путник (homo viator), јер као такав има наде да закуца једног дана на права врата, да открије своју ентелехију („неприкладна делатност духа, стварност”) коју су најпотпуније схватили и испуњавали током живота и Гете и Достојевски, донекле и Ниче. Управо сам на овакву божанску стварност мислио када сам у првој реченици чланка ставио најпре велико слово за другог. Саопштавајући себе целог живота другоме – мужу и жени, пријатељу, исповеднику, психотерапеуту, у степену колико смо достигли искреност; до тога степена долазимо само преко делфијског, али и хришћанског захтева човеку „Упознај себе! Тада смо тек на добром путу да саопштимо себе Другом. Бог „чека” да на своју љубав према човеку, човек одговори својом љубављу. Само тако се и земаљски и космички круг не затвара, већ увек на нов начин отвара.
Владета Јеротић
Извор: Политика
